Tamo negde, iza kulisa, na margini… mladi pevači dobijaju priliku

Završni gala koncert polaznika Letnje operske škole 2026.

Iza sedam gora, planina i mora... Tako bi mogla da počne neka bajka. Međutim, bajka o kojoj govorim u ovom tekstu ne zasniva se na tome. Tačno je da od Beograda do Istraživačke stanice Petnica, u koju sam se uputio u četvrtak popodne, ima oko sat i po vremena vožnje – dakle, razdaljina nije naročito velika – ali tamo se prethodne nedelje odvijala jedna prava mala savremena bajka.

U današnjem nesrećnom okruženju, obeleženom neizvesnošću različitih udruženja koja organizuju festivale, koncerte, majstorske radionice i druge slične umetničke programe, kada niko ne dobija novac od državnih institucija, Muzičko-opersko-teatarska organizacija (MOTO) održala je po deseti put Letnju opersku školu. Organizovana sopstvenim snagama – zahvaljujući ljudima iz same organizacije, koji se kreću putevima opere iz različitih pravaca – i uz podršku Sokoja i Ambasade Savezne Republike Nemačke, uspešno je završena jubilarna godina ove sjajne škole, koja je tokom prethodnih deset godina na profesionalni put izvela nekoliko desetina mladih umetnika. Iako će o ovom istorijskom poduhvatu biti napisan poseban članak, ovde bih želeo da se osvrnem na završni koncert desete Letnje operske škole.

Malobrojnoj publici, među planinom Cer, pod vedrim noćnim nebom i divnim zelenilom okolnih brda, uz povremene zvuke testere koja seče drva ili pasa koji se u daljini svađaju, predstavilo se četrnaestoro mladih pevača – od onih koji pohađaju osnovnu muzičku školu, preko srednjoškolaca, do onih koji su tek upisali muzičke fakultete.

To je širok spektar mladih ljudi koji sa sobom donose nebrušene talente, nesigurnosti, mogućnosti, nade, nedovoljno dobro prethodno muzičko obrazovanje ili dobru osnovu za dalji rad. Kakva god da je priča svakoga od njih, tokom nešto više od nedelju dana bili su podvrgnuti strogom i disciplinovanom radu sa mentorima: Violetom Pančetović Radaković, redovnom profesorkom na Katedri za solo pevanje Fakulteta muzičke umetnosti u Beogradu, Natašom Jović Trivić, operskom pevačicom i docentkinjom na Katedri za solo pevanje Filološko-umetničkog fakulteta Univerziteta u Kragujevcu, Dušanom Matejićem, glumcem i docentom na Fakultetu dramskih umetnosti u Beogradu, Draganom Stevovićem, profesorom i kustosom, i Natalijom Stanković, operskom rediteljkom.

Nezaobilazni klavirski saradnici bili su Dragana Anđelić Bunjac i Marko Bogdanović – sjajni, precizni, vedri i uvek spremni da pruže podršku i ostvare saradnju.

Mladi umetnici željni znanja

〰️

Mladi umetnici željni znanja 〰️

Ovi mladi pevači bili su Irena Stamenović, Natalija Atanasov, Minja Nešović, Lena Ranđelović, Natalija Ristić, Iva Mladenović, Ana Mikavica, Anja Starčević, Jana Trifunović, Marta Topalović, Lana Stamenković, Anja Radojković, Andrija Glavinić i Nevena Petrović.

Izveli su program sastavljen od najšireg spektra operske literature.

Program je bio osmišljen kao stilski luk koji je od kamerne intimnosti solo pesme postepeno vodio ka dramskom svetu opere. Počevši od srpske i ruske solo literature, a zatim preko Mocartovih arija, koncert je kulminirao najpoznatijim stranicama Verdija, Pučinija, Monteverdija i Lehara, pokazujući postepen prelaz od lirskog monologa ka scenskom dijalogu i ansamblskom operskom izrazu.

Uočljiv napredak

〰️

Uočljiv napredak 〰️

Mada ovde nema mesta za kritičko sagledavanje njihovih interpretacija, ipak je neophodno reći da je čak i meni – nekome ko nije prisustvovao njihovom radu sa mentorima – bilo očigledno koliko su napredovali. Iako su u njihovim interpretacijama postojale određene nesigurnosti, jasno je da su napravili značajan pomak u odnosu na prvi dan, kada je sve počelo. Tehnika je bila mnogo bolja, intonativno su uglavnom bili sigurni, a zahvaljujući radu na glumi delovali su opuštenije na sceni nego što je to inače slučaj.

Njihovo zadovoljstvo bilo je evidentno na licima nakon svakog nastupa, što govori o tome da su i sami osvestili svoja postignuća i napredak, da su pobedili neke od svojih nesigurnosti, ali i da su svesni prostora koji postoji za dalji rad na vokalnoj tehnici i izrazu.

Ovakvo podsticajno okruženje, kakvo stvara MOTO, od velike je važnosti za mlade operske umetnike, koji u školama uglavnom rade na istom programu tokom čitave školske godine, a da se pritom gotovo i ne susretnu sa pitanjima koja se tiču poziva operskog umetnika – scenskog pokreta, držanja, odnosa prema sceni, samopromocije.