Kritika Pajaca Ruđera Leonkavala i prvih pet koncerata BEMUS-a
Koncertna sezona u Beogradu ove jeseni odvija se ubrzanim tempom, kao da se paralelno ne odvija jedna od najvećih političkih kriza u Srbiji. Parlamentarni izbori sve jače i jače kucaju na vrata, oko Kolarca i na Slaviji se okupljaju studenti, a publike na koncertima BEMUS-a gotovo da i nema.
BEMUS je u središtu koncertne sezone otvorio niz susreta sa koncertnim repertoarom različitih epoha i senzibiliteta. Osvrt na premijeru Leonkavalovih Pajaca u produkciji Opera Laba i Cirkusfere i prvih pet festivalskih koncerata BEMUS-a zato je i pogled na širinu ponude i na pitanje šta jedan festival povezuje u smislenu celinu.
Od cirkuske šatre Pajaca u nezavisnoj produkciji do kamernog trija na BEMUS-u, od retko izvođene Jolante Čajkovskog do susreta Šuberta i grčkih pesama, program je ponudio mnogo pojedinačnih muzičkih događaja. U nastavku ću se osvrnuti na njihove najuspelije trenutke, izvođačke domete i koncepciju koja ih je okupila.
Pajaci: opera u dva sveta
Premijera Leonkavalovih Pajaca, održana 16. oktobra u Ciglani u Beogradu, publici je ponudila susret s operom u prostoru koji joj na prvi pogled ne pripada – u cirkuskoj šatri. Upravo iz tog sudara nastalo je jedno od upečatljivijih iskustava čitanja ove opere.
Koncept, režiju i produkciju potpisuje Ana Grigorović, dok je Aleksandar Gutić bio dirigent, autor nove orkestracije i prepeva. U realizaciji su učestvovali i Đorđe Živadinović Grgur, autor scenskog pokreta i koreografije, kostimografkinja Nikolina Jovanović, šminkerka Ana Nenadić, kao i veliki broj saradnika.
Produkcija je operu razdvojila na dva paralelna toka, pa samim tim i publiku: jedan deo pratio je operu, a drugi liturgiju. Pošto sam predstavu gledao iz prvog dela prostora, ostaje mi nepoznato šta se odvijalo u drugom. Ta podela zato ne deluje samo kao intrigantan rediteljski postupak već i kao poziv da se predstava ponovo izvede – kako bi publika dobila priliku da sagleda i drugu stranu ove produkcije.
Cirkuska šatra pokazala se kao izuzetno sugestivno mesto za Pajace. Njen ambijent ne služi tek kao neobičan okvir, već produbljuje doživljaj opere i njene radnje o putujućoj pozorišnoj družini čija se predstava bolno prepliće sa životom. Režijsko rešenje donosi novo čitanje poznatog dela, a publiku uvodi u atraktivno, neposredno iskustvo. Uvedeni likovi Sveštenika, kog tumači Đorđe Živadinović Grgur, i Grešnice, u izvođenju Simone Arsenijević, dodatno osvetljavaju Nedu i njene ljubavne trenutke.
Solistička podela bila je jedna od čvrstih tačaka predstave.
〰️
Solistička podela bila je jedna od čvrstih tačaka predstave. 〰️
Olivera Gočanin ostvarila je uverljivu Nedu, uz upečatljive vokalne bravure. Marko Živković posebno se izdvojio emotivnim tumačenjem centralne arije svog lika, Vesti La Giubba, dok je Aleksa Vasić doneo autentičnost Toniju. Marko Kostić kao Pepe i Tamaš Kiš kao Silvio uneli su dodatni šarm u celinu. Solisti su se pokazali otvorenim za eksperiment i spremnim da odgovore na zahtevna rediteljska rešenja.
Gutićeva orkestracija, koja originalni orkestarski materijal raspoređuje između duvačkog i gudačkog ansambla, oblikuje i samu dramaturgiju izvođenja. Ansambli se smenjuju, a zatim se na kraju ponovo udružuju u cirkuskoj šatri. Takvo rešenje zahteva preciznost i osećaj za gradnju napetosti; Gutić je uspešno održao dinamiku i doveo orkestarski tok do završnog vrhunca. Kao dirigent, pokazao je da operskoj muzici prilazi promišljeno i iznutra, sa jasnim osećajem za njenu srž.
BEMUS: raznovrsnost bez jasne niti
Osvrt na prvih pet koncerata ovogodišnjeg BEMUS-a otvara pitanje festivalske koncepcije. Moto ovogodišnjeg izdanja, Muzika iznad vremena, pruža širok okvir, ali se u samom nizu programa ne prepoznaje jasna zajednička nit. Koncerti deluju kao da su okupljeni po gotovo slobodnom nahođenju.
To, međutim, nije umanjilo njihov pojedinačni kvalitet – naprotiv, raznovrsnost programa donela je niz snažnih i različitih muzičkih susreta. Do kraja festivala ostalo je još sedam događaja koji će biti naknadno kritički sagledani.
Gala koncert: za otvaranje umetnici iz Rusije
〰️
Gala koncert: za otvaranje umetnici iz Rusije 〰️
Foto: Beka Belkisa AbdulovićFestival je otvoren gala koncertom ruskih operskih solista: Tatjane Pavlovskaje (sopran), Ekaterine Lukaš (mecosopran), Igora Morozova (tenor), Sergeja Kajdalova (bariton), Vjačeslava Vasiljeva (bariton) i Ilje Kazakova(bas). U programu opere Jolanta Čajkovskog učestvovale su i gošće Ana Cvetković (sopran) i Jana Cvetković(mecosopran). Nastupili su i Simfonijski orkestar i Hor RTS, a ceo ansambl je predvodio dirigent Dušan Vilić.
Već sam obim večeri nagovestio je ambiciozan poduhvat: prvi deo činile su arije i dueti iz opera Pikova damaČajkovskog, Carska nevesta Rimskog-Korsakova i Boris Godunov Musorgskog, dok je drugi deo bio posvećen koncertnom izvođenju Jolante Čajkovskog.
U toj raskošnoj smeni operskih odlomaka izdvojili su se sopran Tatjana Pavlovskaja, mecosopran Ekaterina Lukaš, tenor Igor Morozov i bas Ilja Kazakov, oblikujući niz upečatljivih interpretacija. Morozov je osvojio publiku izuzetnim rasponom glasa, njegovom bojom i pažljivo oblikovanim frazama; Pavlovskaja i Lukaš ostvarile su podjednako snažne trenutke.
Posebnu težinu večeri dala je Jolanta, opera koja, prema dostupnim saznanjima, nije u prethodnih par decenija izvođena u Srbiji. Retko ko ju je iz publike i slušao uživo, a tek poneko je pevao.
Jolanta je zasnovana na danskom komadu Henrika Herca Kći kralja Renea, koji govori o životu Jolande de Bar. U ovoj romantizovanoj priči, Jolanta je slepa, ali toga nije svesna, jer je njen previše zaštitnički nastrojeni otac štiti od istine. Kada burgundski vitez, grof Vodemon, slučajno dospe u njen rajski vrt i zaljubi se u nju, istina izlazi na videlo. Jolanta se podvrgava operaciji, zahvaljujući mavarskom lekaru Ibn-Hakiji, i čudesno progleda. Sledi opšte slavlje. Njeno koncertno izvođenje zato je bilo i retka prilika da se ovo delo ponovo čuje pred beogradskom publikom.
Pavlovskaja je kao Jolanta pevala s punom strašću i predanošću. Njen sopran poseduje veličanstveno bogate dubine, a fraze uvodnog arioza oblikovala je s lakoćom i nežnošću. Njeni visoki tonovi bili su uzbudljivi, a u duetu joj je ravnopravno odgovorio tenor Morozov.
Foto: Beka Belkisa AbdulovićUloga Vodemona zahteva podjednako snažan i raskošan glas. Morozov je to i pružio, ali je u završetku svoje arije pokazao i nežan, meden ton u falsetu. Sergej Kajdalov je s velikom samouverenošću izneo Robertovu kratku, ali efektnu ariju, a njegov bariton bio je naročito impresivan u visokom registru, iako je prenaglašen volumen koji je dodao svojoj interpretaciji u određenoj meri nekada zvučao kao višak.
Bas Ilja Kazakov, otpevao je odlučnog Renea. Vječeslav Vasiljev izveo je Ibn-Hakijin duhovni monolog s izuzetnom snagom. Među izvođačima manjih uloga, utisak su ostavile Ana Cvetković i Jana Cvetković koje su osvojile simpatije kao Brigita i Laura, Jolantine prijateljice.
Ljubav dirigenta prema muzici
〰️
Ljubav dirigenta prema muzici 〰️
Foto: Beka Belkisa AbdulovićCelokupnim izvođenjem dirigovao je Dušan Vilić, dugogodišnji dirigent ruskih operskih teatara i dobar poznavalac ruskog repertoara, pred kojim je bio nimalo lak zadatak da publici predstavi obiman program koji je sam osmislio. Nešto je kompaktnije bilo izvođenje delova iz opera Musorgskog, Korsakova i Čajkovskog. Međutim, Jolanta je protekla u nekom drugačijem ruhu.
Već od uvodnog dela Jolante, obojenog bogatim zvukom duvačkih instrumenata, uspeo je da iz orkestra izvuče izuzetnu muzikalnost. Ipak, izvođenje nije bilo bez slabijih trenutaka: povremeno su se javljali problemi u usklađenosti orkestra i hora sa solistima, kao i intonativne nepreciznosti u pojedinim instrumentalnim grupama.
Moguće je da su tome doprineli činjenica da ansambli RTS-a ranije nisu izvodili ovaj program, ali i nedovoljan broj proba. Vilićevi tempi bili su mestimično sporiji i razvučeniji, što je uticalo na protok muzičke celine. Ipak, njegova posvećenost ovom repertoaru i očigledna ljubav prema ovoj muzici bile su jasno prepoznatljive.
Duh Grčke i nemačkog romantizma na jednom koncertu
Drugog festivalskog dana, 18. oktobra, nastupio je Solunski državni simfonijski orkestar pod dirigentskim vođstvom Lija Mekfola. Program je otvorila kompozicija Pet grčkih igara Nikosa Skalkotasa, niz koji priziva različite muzičke tradicije Grčke. Zatim je Simos Papanas solistički izveo Hajdnov Koncert za violinu br. 1 u Ce-duru, sa ubedljivošću i osećajem za karakter muzike.
Drugi deo večeri pripao je Šubertovoj kompoziciji Smrt i devojka, u orkestraciji za orkestar Gustava Malera. Između stavova umetnute su tradicionalne grčke pesme, koje su izvodili vokal Savina Janatu i violinista Karijakos Guventas. Njihovo uključivanje uspostavilo je tematske veze između pesama i Šubertovog dela, povezujući njihove narativne tokove i otvarajući prostor za drugačije slušanje poznate kompozicije.
Orkestar je delo izveo sigurno i muzikalno, uz dobro oblikovane kontraste i pažljivo vođen tok. Šubertova kompozicija tako je zadržala svoju dramsku napetost, dok su grčke pesme prirodno proširile njen izraz i dale večeri poseban pečat.
Violinista Danijel Lozakovič: Zvezda svetske muzičke scene na Kolarcu
Nastup violiniste Danijela Lozakoviča i pijaniste Davida Frea izdvaja se, za sada, kao jedno od najznačajnijih festivalskih večeri.
Fre je koncert otvorio solističkim programom: izveo je dva minijaturna, ali obimna dela manje poznatog francuskog kompozitora Žozefa-Nikole-Pankrasa Rojea (L’Aimable i Vertigo), kao i Air iz Bahove Orkestarske svite br. 3 i Uvertiru iz Kantate BWV 29 – odabrana dela sa njegovog poslednjeg solističkog albuma Baroque Encores. Njegovo sviranje odlikovala je introspektivnost, čembalistička zvučna zamisao i pažnja prema samom tonu. Fre je ostavio snažan utisak i pokazao istančan osećaj za klavirsku muzikalnost.
Lozakovič je zatim izveo Bahovu Partitu br. 2. U ambijentalnom prostoru mračne sale, oblikovao je širok zvučni raspon – od najtišeg piana do snažnog fortea koji je ispunjavao prostor gotovo orkestarskom punoćom. Vrhunac zajedničkog nastupa ova dva umetnika bila je Betovenova Krojcerova sonata.
Fre i Lozakovič na sceni deluju kao umetnički par koji diše zajedno: ne prate se samo, već grade muziku kao jedinstven tok. U sonati, čiji se klavirski i violinski glas neprestano razvijaju, stvorili su niz različitih karaktera i vodili slušaoce sve dublje u njene zvučne vrhunce. Posebno su se izdvojile varijacije drugog stava. Lozakovičeva senzibilnost i Freova muzikalnost spojile su se u interpretaciji velike napetosti i izražajne širine. Njihove interpretacije mogle bi se analizirati na više dubinskih nivoa, jer višeslojnost njihovog zajedničkog umetničkog izraza svedoči o pažljivo izgrađenom dijalogu, u kojem se individualni senzibiliteti neprestano prepliću i nadopunjuju.
Slušati dvojicu umetnika – dvadesetpetogodišnjeg švedskog violinistu, koji trenutno osvaja najveće svetske koncertne podijume, i iskusnog francuskog pijanistu lucidnog izvođačkog stila – iskustvo je koje prevazilazi okvire uobičajenog koncertnog doživljaja i podstiče na promišljanje različitih slojeva njihovog zajedničkog muziciranja.
Akademizam Kamernog orkestra Franc List
Kamerni orkestar Franc List, koji je nastupio 20. oktobra, predstavio je program posvećen mađarskim kompozitorima. Reč je o jednom od najpoznatijih mađarskih orkestara, ansamblu koji pažljivo neguje nacionalni repertoar. Njihovo izvođenje bilo je stilski i akademski disciplinovano i precizno, sa odmerenim emocionalnim vrhuncima koji su omogućili da se jasno čuju struktura i arhitektonika kompozicija.
Foto: Beka Belkisa AbdulovićNa programu su bile Donanjijeva Serenada, Vajnerov Divertimento br. 1 i Listova Mađarska rapsodija br. 2 u prvom delu, a zatim Bartokov Divertimento za gudače i Listov Mefisto valcer br. 1. Orkestar je kompaktno oblikovao njihove različite karaktere i kolorit, ističući posebnosti svakog dela bez gubitka zajedničkog zvuka. U Mefisto valceru, međutim, izostali su zvučna raskoš i demonska ekspresivnost Listovog romantičarskog izraza, pa je delo zvučalo suviše transparentno i klasično disciplinovano.
Smelost i ubedljivost u izrazu Klavirskog trija Corda
Koncert Klavirskog trija Corda, koji čine violinistkinja Una Stanić, violončelista Nemanja Stanković i pijanista Vladimir Milošević, održan je 21. oktobra. Na programu su bili Betovenov Klavirski trio br. 5 u D-duru, svetska premijera kompozicije Corda Images Aleksandra Sedlara – inače porudbžina ovog ansambla za BEMUS – i Klavirski trio u a-molu, op. 50, Petra Iljiča Čajkovskog.
U Betovenovom triju do izražaja su došli jasnoća fakture i akademski perfekcionizam izvođenja. Ansambl je muziku oblikovao poletno i pregledno, ističući njenu strukturu i karakter. Suprotno tome, Sedlarova kompozicija je donela neočekivan zaokret: dok prvi stav uspostavlja klasičniji oslonac sporih i dugih fraza, u drugom i trećem autor vešto koketira s narodnom muzikom i narušava očekivanja koja je taj početak postavio. Ansambl se ovom izazovu predao smelo i ubedljivo, sa naročitom energijom u ritmičkim i metričkim pomeranjima.
Veče je zaokruženo Trijom Čajkovskog i širokim emocionalnim rasponom i dramatičnošću umetnika. Trio Corda je njegov kamerni zvuk oblikovao gotovo simfonijski, neprestano nadograđujući muzički tok. Milošević je za klavirom pružio čvrst oslonac zajedničkom izrazu, dok su lirska izražajnost Une Stanić i postojana, topla i strastvena tonska linija Nemanje Stankovića doprinele punoći izvođenja.
Do konačnog suda
〰️
Do konačnog suda 〰️
Pet koncerata BEMUS-a pokazalo je širinu izvođačkih i repertoarskih mogućnosti, od retko izvođene opere i grčke muzičke tradicije do Bahove introspekcije, mađarskog repertoara i savremene kompozicije. U tom mnoštvu izdvojili su se susreti koji ostaju u pamćenju – Jolanta, Lozakovič i Fre, kao i energično oblikovan završetak Trija Čajkovskog.
Ipak, raznovrsnost bi dobila još veću snagu kada bi je povezivala jasnija festivalska ideja. Nadovezujući se na moto Muzika iznad vremena, BEMUS bi mogao da ponudi i čvršći odgovor na pitanje šta različite večeri ovog izdanja povezuje. No, ostaje još sedam koncertnih večeri da bi se o tome u konačnom sudu i raspravljalo.