BEMUS u sred političkih i društvenih previranja
Foto: Beka Belkisa AbdulovićZavršile su se još jedne Beogradske muzičke svečanosti (BEMUS), ove godine pedeset osme po redu. Ovaj festival je tokom skoro šest decenija postojanja preživeo različite društvene, političke i organizacione okolnosti. Tako je bilo i ovog puta.
Nekoliko meseci pre početka festivala, predsednica umetničkog odbora podnela je ostavku, zbog čega je festival ostao bez osobe koja bi vodila i koncipirala njegov program. Usled političkih, društvenih i organizacionih izazova, program je objavljen prilično kasno – svega nekoliko nedelja pre početka festivala – što je publika, čini se, zamerila. Tihi i prikriveni bojkot ogledao se u slaboj posećenosti koncerata, što je na mene, kao posmatrača iz publike, ostavilo snažan utisak.
Ipak, ovogodišnji BEMUS, kao svojevrsni amalgam različitih koncertnih ideja bez jedinstvene vizije, ostavio je takav utisak. Nedostajali su poveznica i kontekst koji bi objasnili izbor koncerata i umetnika. Delovalo je kao da je svako dao po neku ideju, a da su one potom samo uklopljene u program.
Uprkos društveno-političkim zavrzlamama, BEMUS je ove godine ponudio nekoliko veoma uspešnih koncerata zbog kojih je vredelo izaći iz stana i otići na Kolarac. O nekima sam već pisao (LINK). Pre svega mislim na koncert violiniste Danijela Lozakoviča i pijaniste Davida Frea, koji mi i dalje tiho odjekuje u ušima: u tmini Velike dvorane Kolarčeve zadužbine, Lozakovič je gotovo orkestarskim rasponom zvuka izveo Čakonu iz Partite br. 2 Johana Sebastijana Baha, a zatim s Freom maestralno interpretirao Betovenovu Krojcerovu sonatu. Tu je i gala-koncert otvaranja festivala, na kojem su nastupili gosti iz Rusije, uz dirigenta Dušana Vilića i Simfonijski orkestar i Hor RTS-a. Nemoguće je izostaviti i koncert Klavirskog trija Corda – našeg fenomenalnog ansambla koji neguje vrhunski kamerni zvuk u izuzetno zahtevnim partiturama pisanim za ovaj sastav.
U nastavku ću se osvrnuti na preostale događaje kojima sam prisustvovao, izuzev izvođenja Travijate u Narodnom pozorištu i koncerta pijaniste Arkadija Volodosa, na kojima nisam bio.
Sofijska filharmonija
Foto: Beka Belkisa AbdulovićDream it
〰️
Dream it 〰️
Najpre, koncert Sofijske filharmonije 24. oktobra, pod dirigentskim vođstvom Najdena Todorova, uz violinistu Sergeja Krilova kao solistu. Na programu su bili Svečana uvertira bugarskog kompozitora Veselina Stojanova, Koncert za violinu i orkestar u e-molu, op. 64 Feliksa Mendelsona i Simfonija br. 3 u a-molu Sergeja Rahmanjinova.
Stojanovljevu uvertiru odlikuju dinamičnost, optimizam i bogat kolorit – prepoznatljive osobine njegovog stila, u kojem uspešno spaja tradiciju evropske klasične muzike, koju je upoznao tokom školovanja u Beču, s bugarskim nacionalnim motivima i ritmovima. Svečana uvertira izvedena je s postojanim svečanim karakterom koji je osvojio publiku.
U Mendelsonovom koncertu Sergej Krilov je od početka do gotovo samog kraja pružao stabilan i emotivan ton, uz povremene nepreciznosti koje su se mogle čuti i u orkestru i u solističkoj deonici. Ipak, od polovine prvog stava pa sve do kraja trećeg, i orkestar i solista su se konsolidovali i ponudili tumačenje koje je istaklo ekspresivnu liriku dela. Mekan i liričan ton Krilovljeve violine očaravao je nijansama, dok je orkestar, uprkos manjim nesigurnostima, ekspresivno pratio solistu.
Sergej Krilov i Sofijska filharmonija
Foto: Beka Belkisa AbdulovićPravi izazov za orkestar bila je Treća simfonija Sergeja Rahmanjinova, koja zauzima jedinstveno, prelazno mesto u njegovom opusu. Kraća i sažetija od raskošne Druge simfonije, ona ipak spaja prepoznatljivu rusku romantičarsku liričnost s ogoljenijom, modernijom i ponekad sumornom zvučnom paletom. Maestro Najden Todorov nastojao je da tu odliku Rahmanjinovljeve muzike istakne u interpretaciji i u najvećoj meri je u tome uspeo. Osetili su se povremeni nedostaci koncentracije, naročito u trećem stavu, ali je svaki segment ove slojevite simfonije uglavnom dobio svoj karakter.
Dream it
〰️
Dream it 〰️
Stefan Milenković i Niški simfonijski orkestar
Foto: Beka Belkisa AbdulovićNiški simfonijski orkestar nastupio je 26. oktobra pod dirigentskim vođstvom Dejana Savića, uz violinistu Stefana Milenkovića kao solistu. Koncert je otvorila troma uvertira za operu Fra Diavolo Danijela Obera, nedovoljno upečatljiva da posluži kao uvod u veče. Zatim su izvedeni Koncert za violinu i orkestar br. 5 u a-molu, op. 37 Andrija Vjetana, Havaneza, op. 83 Kamija Sen-Sansa, a na kraju i Simfonija br. 1 Žorža Bizea.
Stefan Milenković je brojne tehničke izazove Vjetanovog koncerta i Sen-Sansove Havaneze savladao s elegancijom i lakoćom, osobinama karakterističnim za njegovo sviranje. Izrazito francuski ukus, gotovo operetski oblikovan, Milenković je preneo u dijalog s orkestrom, nastojeći da očuva kontinuiranu nit zajedničkog oblikovanja zvuka. Havanezi, sažetom desetominutnom koncertnom delu za violinu i orkestar koje spaja prefinjenu francusku liriku s hipnotičkim, sinkopiranim ritmom kubanske habanere, nedostajalo je u orkestru više raskoši i punoće zvuka, kao i ritmičke raznovrsnosti koja bi muzici omogućila da slobodnije diše.
Slično je bilo i sa Simfonijom br. 1 Žorža Bizea. Dirigent Dejan Savić nastojao je da vodi dijalog među muzičarima i oblikuje karaktere dela, ali nije uspeo da iz orkestra izvuče sve zvučne boje.
Niški simfonijski orkestar
Foto: Beka Belkisa AbdulovićOrkestru je potreban dirigent koji će u potpunosti oblikovati njegov zvuk i doraditi suptilne elemente orkestarske interpretacije. Entuzijazam članova ansambla, koji okuplja i iskusne muzičare i mlade studente, trebalo bi dodatno usmeriti i podržati, jer orkestar ima potencijal.
Dream it
〰️
Dream it 〰️
Poseban koncert ovogodišnjeg BEMUS-a održao je Akademski hor Collegium Musicum, koji je na festivalu proslavio 55 godina postojanja i kontinuiranog rada. Hor je 1971. godine osnovao dirigent Vojislav Ilić, a njegov zvuk danas oblikuje Dragana Jovanović.
Omaž Darinki Matić Marović
Foto: Beka Belkisa AbdulovićPrepoznatljiv pečat ansamblu dala je njegova dugogodišnja dirigentkinja Darinka Matić Marović kojoj je na koncertu načinjen omaž. Jovanović je horu donela novi život i duh, uspešno prepoznavši ono što okuplja njegove mlade članice. To su, s jedne strane, višedecenijska istorija ansambla, a s druge – savremeni načini okupljanja i stilizovanja interpretacija koje omogućavaju novi mediji.
Hor godišnjicu nije proslavio izvođenjem svojih hitova, već upravo suprotno: predstavio je nova dela savremenih kompozitora srednje i mlađe generacije. Jug Marković i Marko Nikodijević žive u inostranstvu, ali održavaju tesnu vezu sa Srbijom; Draško Adžić živi i radi u Srbiji, uz značajne međunarodne uspehe.
Bio je to koncert za pamćenje. Ponovo smo čuli Jugovu kompoziciju Srpske ljubavne pesme, ovog puta u aranžmanu za sopran, ženski hor i gudački orkestar. Kao solistkinja nastupila je sopranistkinja Milena Damnjanović, uz ansambl Metamorphosis.
Markovićeva kompozicija dobila je novu dimenziju i ruho: oplemenili su je zvuk ženskog hora i prostornost gudačkog ansambla, u odnosu na prvobitno zamišljeni gudački kvartet. Ponovo su zazvučale pesme naših pesnika, u izrazito dramatizovanom Markovićevom muzičkom izrazu. Milena Damnjanović dovela je tu dramatiku do vrhunca, uz sopran pun volumena i izražajnog karaktera. Ova kompozicija otkriva veoma emotivnu stranu Markovićevog stvaralaštva, koju on vešto pretače u muziku.
Adžićeva kompozicija Verona Songs, pet pesama iz scenske muzike za Romea i Juliju Vilijama Šekspira, namenjenih baritonu, ženskom horu, violi i gudačkom orkestru, konvencionalno je delo proisteklo iz pozorišne muzike. U njemu ima mnogo mističnog i ljubavnog, setnog i tragičnog. Bariton Vladimir Andrić uspešno je interpretirao svoju deonicu u dijalogu s horom i orkestrom.
Nikodijevićeva kompozicija Et in Hora mortis Nostrae, za ženski hor, gudački orkestar i elektroniku, porudžbina BEMUS-a, bila je svež eksperiment u okviru prepoznatljivog kompozitorskog izraza. Delo je unelo u veče notu kontemplacije i izazvalo kod publike čuđenje i radoznalost.
Hor je bio fenomenalan i u saradnji s ansamblom Metamorphosis. Interpretacije su uglavnom bile dobro osmišljene, iako bi se neki segmenti mogli dodatno doraditi za naredni koncert. Bila bi šteta da se ovakva muzika čuje samo jednom.
Poseban trenutak večeri bilo je pridruživanje bivših članica Collegiuma sadašnjim članicama na sceni, kao i zajedničko izvođenje IV duhovnog stiha, Vospojte, Marka Tajčevića. Takva okupljanja uvek nose posebne emocije.
Združene članice Akademskog hora Collegium Musicum
Foto: Beka Belkisa AbdulovićDream it
〰️
Dream it 〰️
Finale BEMUS-a povereno je Beogradskoj filharmoniji, dirigentu Urošu Lajovicu i pijanisti Lukašu Vondračeku. Koncert za klavir i orkestar br. 1 Petra Iljiča Čajkovskog zablistao je u Vondračekovoj interpretaciji. Njegovo besprekorno i uzbudljivo izvođenje pokazalo je neiscrpnu tehniku i upotrebu iznenadnih dinamičkih promena, koje ovom poznatom koncertu daju nepredvidivost i svežinu. Čak i kada se nadmeće s orkestrom u snažnim muzičkim pasažima, njegovo sviranje zadržava oštru, pokretačku jasnoću.
U drugom delu koncerta izvedena je Simfonija u c-molu Petra Konjovića, prva simfonija u srpskoj umetničkoj muzici. Lajovic joj je dao svežinu, pažljivo vodeći njeno ekspresivno muzičko tkanje – od narodnih melodija, preko romantičarskih zanosa, do izrazito ekspresivnih i glomaznih zvučnih slika. Ovo izvođenje zaslužuje pohvalu i nije razočaralo publiku.
Ovogodišnji BEMUS možda nije imao jasnu koncepciju, ali publiku nije u potpunosti izneverio. Ponudio joj je nekoliko sadržajnih večeri koje su same za sebe opravdale ovogodišnji festival.