Maksim Vengerov doneo uzbudljiv program i promišljenu interpretaciju na BEMUS-u
57. BEMUS: Koncert violiniste Maksima Vengerova i pijanistkinje Poline Osetinskaje dočekan i ispraćen ovacijama
U nastavku BEMUS-a, treće festivalske večeri, nastupio je jedan od najautentičnijih violinista koji su se na muzičkoj sceni pojavili tokom poslednje dve decenije – Maksim Vengerov, sa pijanistkinjom Polinom Osetinskajom. Dvorana je bila ispunjena do poslednjeg mesta, a publika raznovrsna, što ne čudi, jer su oboje svetski priznati i veoma traženi muzičari.
Maksim Vengerov, dobitnik Gremi nagrade, započeo je karijeru soliste na violini sa svega pet godina – upravo sa toliko godina svoju pijanističku karijeru započela je i Polina Osetinskaja.
Uz repertoar sastavljen od dela trojice različitih kompozitora, njihova muzika je izražavala čitav spektar emocija, što je savršeno odgovaralo festivalskom ambijentu.
Sonatina među sonatama
〰️
Sonatina među sonatama 〰️
Koncert su otvorili Sonatinom br. 3, D. 408 Franca Šuberta. Iako se često na koncertima izvode sve tri Šubertove sonatine zajedno (D. 384, D. 385 i D. 408), Vengerov i Osetinskaja su se odlučili za poslednju u nizu – komad koji pleni svojim muzičkim sadržajem.
Sonatina je izvedena s prefinjenim osećajem za meru od strane oba izvođača, sa lakoćom i gracioznošću.
Izvanredno su se suočili sa Šubertovim kasnim muzičkim i tehničkim izazovima, koji se naročito osećaju u ovoj sonati. Posebno je bio uzbudljiv poslednji stav, u kom su Vengerov i Osetinskaja pustili kočnice i stvorili uzbudljiv rezultat.
Šostakovičeva sonata centralno delo
〰️
Šostakovičeva sonata centralno delo 〰️
Centralni deo koncerta svakako je bila Šostakovičeva Sonata u G-duru, op. 134 – izuzetno kompleksno delo sa izoštrenim virtuoznim deonicama i za violinistu i za pijanistu. Ovu duboku i mračnu sonatu karakteriše Šostakovičev asketski idiom, zastrašujuće intenzivan drugi stav i finale koje se kreće od bolnih varijacija do snažnog i sablasnog završetka.
Vengerov i Osetinskaja su uspostavili takvu saradnju da je u njihovoj interpretaciji bila prisutna fantastična ravnoteža. Naizmenično su gradili i smirivali dinamiku, a nijedno od njih dvoje nije preuzimalo dominaciju. Prvi stav, zasnovan na dvanaestotonskom sistemu, energični skerco drugog stava i završni stav, koji objedinjuje nežne pasaže i zastrašujuće eksplozije virtuoznosti oba instrumenta, interpretirani su sa emotivnom dubinom, uz neposrednu snagu i delikatnu sonornost koju sama partitura zahteva.
Virtuozni pasaži Vengerova bili su zapaljivi i žustri, a Osetinskaja je celu interpretaciju ispratila sa ogromnom snagom.
Interpretacija koja je prodrla pod kožu
〰️
Interpretacija koja je prodrla pod kožu 〰️
Poslednje delo sa repertoara bila je Sonata br. 3 u d-molu, op. 108 Johanesa Bramsa. Iako su prva dva dela sa repertoara ostavila snažan utisak, epsko treće delo, u suprotnom svetu, prodrlo je pravo pod kožu. Nije bilo neophodno ništa dokazivati – sve je rečeno u Šostakovičevoj sonati – ali oba umetnika su dala sve od sebe, prepustili su se muzici, bez zadrške. Muzički materijal koji prožima prvi stav došao je do izražaja u mnogim dimenzijama – naročito u onoj sirovoj, koja se nastavila nakon Šostakovičeve sonate, ali i romantičnoj i radoznaloj.
Sve one su vodile ka poslednjem stavu, preko dvostrukih tonova u drugom, koji su bili izuzetno precizni i čvrsto podržani od strane klavira, do trećeg stava koji je protekao u sentimentalnom dahu.
Više od sat vremena muzike, jednog zaokruženog i uzbudljivog resitala, nastavilo se uzastopnim vraćanjem Vengerova i Osetinskaje na scenu. Srdačno, kako je i započeo koncert, Vengerov je publici poklonio čak pet biseva, uz ogromnu radost sviranja.