Koncert DSCH: Dramaturgija života Dmitrija Šostakoviča u kamernom formatu
Aleksandar Kazakov (klavir), Spasoje Spasojević (violina) i Vasilij Sokolovski (violončelo)
Koncert pod nazivom DSCH bio je osmišljen kao svojevrsni portret stvaralaštva i životnog puta kompozitora Dmitrija Šostakoviča.
Program je bio u potpunosti posvećen ruskoj muzici, a atmosfera večeri dodatno je potcrtala taj kontekst – pijanista Aleksandar Kazakov obraćao se publici na ruskom jeziku, dok su između kompozicija emitovani i odabrani delovi intervjua u kojima sam Šostakovič govori o svom životu i stvaralaštvu. Publiku su u velikoj meri činili ruski slušaoci, što je čitavom događaju dalo gotovo intiman, nacionalno obojen karakter.
Niz muzičkih poglavlja kompozitora
〰️
Niz muzičkih poglavlja kompozitora 〰️
Kazakov je koncert dramaturški osmislio kao niz muzičkih poglavlja koja simbolično prate različite etape kompozitorovog života – od detinjstva i mladosti, preko perioda umetničke slobode i političkih pritisaka, do epiloga koji sugeriše smirenje i svojevrsno pomirenje.
Pritom je pijanista umerenom, gotovo svedenom dramatizacijom i diskretnim glumačkim gestovima dodatno naglašavao narativni tok večeri.
Koncert su zajedno sa Kazakovim ostvarili violinista Spasoje Spasojević i violončelista Vasilij Sokolovski, a program je obuhvatio niz kamernih i solističkih dela koja osvetljavaju različite stilove i raspoloženja Šostakovičevog opusa.
Šostakovičev muzički portret
〰️
Šostakovičev muzički portret 〰️
Veče je otvoreno Preludijumom i fugom u C-duru op. 87, dela nastalog kao omaž Johanu Sebastijanu Bahu. Interpretacija je započela u sporijem tempu nego što je uobičajeno, čime je naglašena meditativna dimenzija preludijuma. Ipak, kako se polifona tekstura fuge postepeno zgušnjavala, u izvođenju su se povremeno javljale nesigurnosti, zbog kojih kulminacija nije dobila punu zvučnu jasnoću. I pored toga, mogla se naslutiti arhitektonska logika interpretacije, iako je ona u pojedinim trenucima delovala krhko zbog pomenutih tehničkih kolebanja.
Potpuno drugačiji karakter donela su Pet preludijuma op. 34 u aranžmanu za violinu i klavir. Spasoje Spasojević i Aleksandar Kazakov ostvarili su izvođenje obeleženo naglim i jasno profilisanim promenama raspoloženja, uspešno naglašavajući teatralnost i karakternost ovih minijaturnih muzičkih scena. Upravo ta sposobnost izvođača da brzo prelaze iz lirskog u groteskno raspoloženje omogućila je da se u potpunosti oseti ironični duh Šostakovičeve kamerne muzike.
U drugom stavu Sonate za violončelo i klavir u d-molu op. 40 naročito se istakao violončelista Vasilij Sokolovski.
Ravnopravnost klavira i violončela bila je u velikoj meri ostvarena, a između dva instrumenta razvijen je svojevrstan dramski dijalog koji je Sokolovski dodatno potcrtao energičnim i izrazito artikulisanim fraziranjem. Takav pristup dao je stavu karakter svojevrsnog muzičkog sukoba, što je u skladu sa temperamentnom prirodom ove muzike.
U delu koncerta simbolično nazvanom Muddle Instead of Music, aludirajući na čuveni članak kojim je sovjetska vlast kritikovala Šostakovičev rad, izveden je Preludijum i fuga u h-molu op. 87. U odnosu na Preludijum i fugu u C-duru, ovde je atmosfera bila primetno mračnija. Ipak, unutrašnja težina i dramatičnost dela nisu u potpunosti ostvarene – trenuci intenzivnije ekspresije povremeno su bili prekidani izvesnim nesigurnostima u izvođenju, što je umanjilo kontinuitet dramaturškog razvoja.
Kamerne minijature iz ciklusa Pet komada za dve violine i klavir (u verziji za violinu, violončelo i klavir) donele su potom lakši, ali ne nužno i bezbrižan ton. U interpretaciji violiniste naročito je do izražaja došao gorko-sladak karakter odabranih valcera, čija je elegancija u pojedinim trenucima prelazila u gotovo grotesknu ekspresiju – tipičan šostakovičevski spoj ironije i sentimentalnosti.
Centralno mesto u programu zauzeo je Klavirski trio br. 2 u e-molu op. 67, jedno od najpotresnijih dela kompozitorovog kamernog opusa.
Izvođači su ovom delu (izvedeni su I, III, i IV stavovi) pristupili energično, uspešno održavajući ravnotežu između grotesknih plesnih elemenata i duboke tragedije koja prožima čitavu kompoziciju. Ipak, relativno mali prostor koncertne sale nije omogućio da se zvučna masa trija u potpunosti razvije i ispuni prostor, zbog čega je muzika povremeno delovala suzdržanije nego što bi njen dramatski potencijal zahtevao.
Koncert je zaključen Preludijumom i fugom u d-molu op. 87, monumentalnim završetkom čitavog ciklusa. Upravo je ovu solističku kompoziciju pijanista najsigurnije izveo tokom večeri. Jasnija artikulacija polifone strukture i stabilniji tok interpretacije omogućili su da se u potpunosti oseti grandiozna arhitektura završne fuge, koja je koncertu dala zaokruženi epilog.
Sugestivan portret kompozitora
Na ovaj način program DSCH ponudio je publici ne samo izbor reprezentativnih kamernih dela, već i svojevrsnu muzičku naraciju o životu i umetničkim dilemama Dmitrija Šostakoviča koju, doduše, nisu svi u publici mogli da razumeju.
Uprkos povremenim izvođačkim kolebanjima i nešto sporijim tempima za pojedine stavoveo kompozicija u odnosu na uobičajeni kanon, dramaturški osmišljena struktura večeri i snažan emotivni naboj centralnih dela omogućili su da se pred publikom oblikuje sugestivan portret jednog od najznačajnijih kompozitora 20. veka.