Dve vizije pozne romantike: Elgar i Skrjabin

Vojvođanski simfonijski orkestar i snažna muzička naracija – dirigent Aleksandar Marković i gost iz Rumunije, violončelista Andrej Jonica

Vojvođanski simfonijski orkestar je na svom poslednjem koncertu izveo Koncert za violončelo i orkestar u e-molu Edvarda Elgara i Simfoniju br. 2 Aleksandra Skrjabina pod dirigentskom palicom Aleksandra Markovića – umetnika sigurne ruke i upečatljivog stava.

Kao solista nastupio je violončelista Andrej Jonica.

Repertoar koncerta činila su dva obimna dela, kako po svojoj strukturi, tako i po muzičkom izrazu, koja zahtevaju ogroman izvođački napor da bi se celokupna muzička slika formirala na visokom nivou.

Sa jedne strane, Elgarov koncert specifičan je po introspektivnom, melanholičnom tonu i duboko ličnom izrazu. Njegova muzička struktura nije zasnovana na spoljašnjem virtuozitetu, već na unutrašnjoj napetosti, dugim lirskim linijama i orkestraciji koja solistu postavlja u centar intimnog dijaloga sa orkestrom. U tom pogledu, on interpretativno zahteva zrelu kontrolu tona, jasno oblikovane široke fraze i ravnotežu između elegične introspekcije i ritmičke energije bržih stavova.

Andrej Jonica

Fotografija: Nikolaj Lund

Violončelista Andrej Jonica, gost iz Rumunije, pokazao se kao uzbudljiv umetnik snažne muzičke mašte.

Već inicijalnim ulaskom dao je koncertu zreo ton, dubinu izraza, plemenit zvuk i istančan osećaj za muzičku naraciju, koja je u solo deonici i te kako istaknuta. U njegovom sviranju nema demonstracije tehničke briljantnosti radi nje same; naprotiv, virtuozitet je podređen kontroli tona i pažljivom osluškivanju orkestra.

Orkestar je, ipak, u koncertu propustio da u potpunosti isprati inicijalni impuls soliste.

Orkestarska pratnja bila je nedovoljno jasno oblikovana. Iako nije bilo značajnih tonskih ili tehničkih propusta, izostao je osnovni osećaj dijaloga i prirodnog nadovezivanja na solističku deonicu.

Prvi stav započet je presporo, a sličan tempo zadržan je i u većem delu ostalih stavova. Bilo je potrebno krenuti za nijansu brže kako bi se uspostavio adekvatan karakter koji odgovara muzičkom sentimentu dela. Zbog toga je izostao osnovni princip „plutanja“ na kojem koncert počiva, kao i širi prostor za agogičke nijanse. Neophodno je, međutim, naglasiti da su dinamička razrada i dinamički kontrasti realizovani veoma precizno.

Muzička naracija poznog romantizma

〰️

Muzička naracija poznog romantizma 〰️

Skrjabinova Simfonija br. 2 imala je sasvim drugačiji tretman. Orkestar je u njenoj muzičkoj naraciji ispoštovao zahteve koje je kompozitor upisao u partituru. Monumentalnost zvuka ove poznoromantičarski nastrojene simfonije dobila je svoj puni puls u blistavom i gusto isprepletenom muzičkom toku.

Gusti orkestarski slog i izrazito hromatizovana harmonija u interpretaciji su dobile snažnu zvučnost. Široki talasi tematskih lukova, kao i konstantne napetosti između tamnih, introspektivnih epizoda i kulminacionih segmenata, uglavnom su bili precizno oblikovani. Povremeno se javljalo preterano nagomilavanje orkestarskih slojeva i poneka nepreciznost, ali su ti momenti u ukupnoj interpretaciji ostali manje uočljivi.

Vojvođanski simfonijski orkestar i šef-dirigent Aleksandar Marković

Fotografija: Srđan Doroški

Dirigent je širokim i karakternim gestom balansirao ekspresivnu zasićenost sa jasnoćom strukture, imajući u vidu da upravo u toj napetosti između strasti i arhitektonske discipline leži umetnička snaga ove simfonije. Vojvođanski simfonijski orkestar je ponovo pokazao da ima veliki potencijal i da je sposoban da na svom repertoaru ima dela snažne muzičke naracije.