Između stila i karaktera: Belkanto kao prostor interpretacije Martine Koljenšić

Solistički koncert Una voce poco fa Martine Koljenšić

Koncert mecosopranistkinje Martine Koljenšić Una voce poco fa, ostvaren u saradnji sa pijanistom Strahinjom Đokićem i uz gostovanje sopranistkinje Olivere Gočanin, predstavio je stilski profilisan program koji je obuhvatio ključne tačke razvoja operskog izraza – od mocartovskog klasicizma do belkanta.

Već na nivou koncepcije bilo je jasno da je reč o umetnici koja ne pristupa repertoaru kao nizu atraktivnih numera, već kao dramaturški promišljenoj celini kroz koju se gradi interpretativni identitet.

Treba istaći da je Martina Koljenšić prilikom osmišljavanja programa vodila računa o celokupnom umetničkom utisku.

Program je bio koncipiran tako da prikaže širok spektar njene virtuoznosti i sposobnosti za formiranje različitih karaktera – od koketne i duhovite Rozine do introspektivnih donicetijevskih junakinja.

Ova koncepcija bila je dodatno osnažena pažljivo pripremljenom programskom knjižicom, u kojoj su scene iz opera predstavljene na jasan način, čime je publici omogućeno dublje razumevanje izvođenog repertoara.

Umetnica formiranog senzibiliteta

〰️

Umetnica formiranog senzibiliteta 〰️

Uvodna arija Mi tradì quell’alma ingrata iz opere Don Đovani Volfganga Amadeusa Mocarta postavila je visoke interpretativne zahteve već na početku koncerta. Ova scena traži savršenu ravnotežu između klasicističke jasnoće fraze i duboko proživljenog afekta. Koljenšić je ostvarila upravo takvu sintezu: njen mecosopran tople boje, precizne intonacije i ujednačenog registra omogućio je dug, zaobljen legato, dok je unutrašnja dramatika lika Done Elvire bila sugestivno naznačena bez preterivanja u izrazu.

Centralni deo programa bio je posvećen belkantu, gde se jasno pokazala razlika u stilskim zahtevima između pojedinih kompozitora.

U ariji Una voce poco fa iz Rosinijevog Seviljskog berberina, Koljenšić je demonstrirala sigurnost u koloraturi, jasnoću artikulacije i osećaj za ritmičku elastičnost. Rosinijevska koloratura, zasnovana na preciznoj mehanici i briljantnoj pokretljivosti, zahteva lakoću i duhovitost – osobine koje su u njenoj interpretaciji bile funkcionalno integrisane u karakter Rozine, bez svođenja na puku vokalnu virtuoznost.

Vrhunac belkantističkog segmenta ostvaren je u ariji Non più mesta iz Rosinijeve Pepeljuge, gde se tehnička zahtevnost susreće sa radosnim, gotovo trijumfalnim karakterom. Ovde je do punog izražaja došla interpretativna sigurnost Koljenšić, koja je uspela da objedini virtuoznost, jasnoću strukture i scensku živost.

Strastvena belkanto arija Ascolta! Se Romeo t’uccise un figlio iz opere Kapuleti i Monteki Vinćenca Belinija otvorila je prostor za potpuno drugačiji estetski ideal – dugačke, kantabilne linije i naglašeni legato koji predstavlja osnovu belinijevskog izraza. U ovom segmentu, Koljenšić je pokazala zavidnu kontrolu daha i sposobnost oblikovanja fraze u širokim lukovima.

Kamerna muzikalnost i osećaj za ansambl

〰️

Kamerna muzikalnost i osećaj za ansambl 〰️

U duetu Sull’aria… che soave zeffiretto iz Figarove ženidbe posebno je došla do izražaja kamerna muzikalnost i osećaj za ansambl. U dijalogu sa Oliverom Gočanin, čiji je sopran svetao, oštar i prodoran u najboljem smislu te reči, ostvarena je fino izbalansirana zvučna slika: Koljenšić je donosila toplinu i mekoću linije, dok je Gočanin svojim tonskim fokusom unosila jasnoću i briljantnost.

Ovakav spoj pokazao se kao idealan za mocartovski stil, koji zahteva savršenu intonativnu preciznost i gotovo instrumentalnu disciplinu u vođenju fraze.

Razumevanje ka romantičnijem izrazu

〰️

Razumevanje ka romantičnijem izrazu 〰️

Nasuprot tome, u Donicetijevoj ariji O luce di quest’anima, kao i u sceni Regnava nel silenzio, donicetijevski idiom zahteva drugačiji pristup: koloratura ovde nije samo ukras, već nosilac emocionalne napetosti i psihološke razrade lika. Gočanin je pokazala razumevanje ovog prelaza ka romantičnijem izrazu – fraze su bile duže, linija mekša, a ekspresija usmerenija ka unutrašnjem stanju junakinje.

Pozudanost klavirske saradnje

〰️

Pozudanost klavirske saradnje 〰️

Klavirska saradnja Strahinje Đokića bila je izuzetno virtuozna i pouzdana. Njegovo muziciranje karakterisala je stilistička prilagodljivost – od transparentnosti potrebne za Mocarta, preko ritmičke preciznosti i agilnosti u Rosiniju, do punijeg, orkestarskog pristupa kod Donicetija.

Njegova interpretacija nije bila samo pratnja, već aktivan činilac u oblikovanju muzičkog toka, koji je uspešno ispratio sve numere sa programa.

Jedina ozbiljnija zamerka odnosi se na tehničke uslove u prostoru Narodnog muzeja – pre svega na nedovoljno uštimovan klavir. U kontekstu ovako visokog nivoa interpretacije, neophodno je da i instrument bude na istom umetničkom nivou, te ostaje očekivanje da će se u budućnosti ovom segmentu posvetiti adekvatna pažnja.

U celini, koncert Martine Koljenšić potvrdio je umetnicu formiranog senzibiliteta, sigurnog tehničkog oslonca i izražene interpretativne inteligencije, koja promišljenim izborom repertoara i njegovom realizacijom uspeva da ostvari zaokruženu i uverljivu umetničku celinu.