Sopran Ana Gvozdenović i pijanista Matija Matejić o Liebesnacht-u: Dve generacije umetnika, dva pogleda na stvaralaštvo Riharda Vagnera
Liebesnacht: Veče ljubavi sa Rihardom Vagnerom u nedelju 24. maja u Beogradskoj filharmoniji
Veče ljubavi sa Rihardom Vagnerom – Liebesnacht – biće održano u nedelju, 24. maja, od 19 časova u Sali Beogradske filharmonije. Zamišljeno kao spoj pripovedanja i muzike, ovo jedinstveno veče vodiće publiku kroz život, ljubavi i stvaralaštvo jednog od najuticajnijih kompozitora poznog romantizma.
Pisac Slava Vlasov pripovedaće o Vagnerovom životu i umetničkom putu, dok će pijanistkinja Maja Rajković, sopranistkinja Ana Gvozdenović i mladi pijanista Matija Matejić izvoditi odabrane odlomke iz opera Tristan i Izolda, Loengrin, Valkira, Tanhojzer, Majstori pevači i Zigfrid u klavirskim transkripcijama, kao i nekoliko klavirskih minijatura.
Posebno mesto u programu zauzima ciklus pesama Pesme Matilde Vezendok, koji će interpretirati Ana Gvozdenović. Ove pesme, nastale na stihove Matilde Vezendonk, Vagnerove muze i velike ljubavi, sadrže motive koji će kasnije pronaći svoje mesto u njegovim najznačajnijim operama, pre svega u Tristanu i Izoldi.
Biće to veče posvećeno sećanju na monumentalnog umetnika čiji je 213. rođendan obeležen 22. maja, ali i prilika da se njegova muzika sagleda iz jednog intimnijeg ugla – kroz priče o ljubavi, čežnji i stvaralačkoj inspiraciji.
U susret događaju, Ana Gvozdenović i Matija Matejić izdvojili su vreme da odgovore na nekoliko pitanja o svom odnosu prema Vagnerovoj muzici i radu na interpretaciji dela koja nose snažnu emotivnu, dramsku i filozofsku dimenziju. Kao umetnici različitih generacija, ponudili su i različite poglede na Vagnerovo stvaralaštvo, otkrivajući kako njegova muzika i danas inspiriše izvođače na ličnom i umetničkom planu.
Razgovor sa Anom Gvozdenović: Moj odnos prema Vagnerovoj muzici zasniva se na stalnom otkrivanju njenih zakonitosti
Ana Gvozdenović, sopran
Vagner u ovim pesmama traži mnogo više od lepog tona i tehničke sigurnosti.
Pesme Matilde Vezendok predstavljaju jedan od najintimnijih i najličnijih Vagnerovih opusa. Kako doživljavaš emotivnu dubinu ovih pesama i na koji način gradiš interpretaciju između vokalne ekspresije i poetske introspekcije?
Kao mladi dramski glas, osećam da su Pesme Matilde Vezendok jedna od najvažnijih prekretnica u razvoju umetničkog identiteta i svojevrsna osnova budućeg repertoara. Ovaj ciklus za mene nije samo vokalni izazov, već duboko unutrašnje iskustvo kroz koje pevač sazreva emotivno, muzički i interpretativno. Vagner u ovim pesmama traži mnogo više od lepog tona i tehničke sigurnosti - traži potpunu iskrenost, ogoljenost emocije i sposobnost da se kroz glas prenese ono što je često teško izgovoriti rečima.
Da bi pevač mogao verno da interpretira ove filozofske, introspektivne i emotivno slojevite stihove, potrebno je da ih dugo nosi u sebi, da ih iznova čita, razumeva i proživljava.
Za mene je posebno dragoceno traganje za ravnotežom između unutrašnje suzdržanosti i velikih emotivnih kulminacija koje Vagner gradi gotovo neprimetno, a zatim ih pretvara u snažne talase osećanja.
Njegova muzika ne dozvoljava površnost niti spoljašnju dramatiku bez unutrašnje istine. Svaka fraza mora biti proživljena, svaki dah povezan sa mišlju i osećanjem. Upravo zbog toga smatram da su Pesme Matilde Vezendok jedan od najlepših i najvažnijih početaka za mladi dramski glas - jer kroz njih pevač uči kako da spoji vokalnu snagu sa dubokom emotivnom inteligencijom.
Istovremeno, ovaj ciklus predstavlja i susret sa Vagnerovim velikim muzičko-dramskim svetom, koji kasnije vodi ka operi Tristan i Izolda i drugim dramskim ulogama. Zato imam osećaj da izvođenje ovih pesama nije samo interpretacija jednog ciklusa, već početak jednog dugog umetničkog puta, na kome glas i emocija moraju zajedno da rastu.
Posebno sam zahvalna profesorki i pijanistkinji Maji Rajković, jer sam još od prvog trenutka zajedničkog rada na ovim pesmama osetila izuzetno zajedništvo u muzičkoj ideji, senzibilitetu i načinu razmišljanja o ovoj muzici.
Veliku zahvalnost dugujem i piscu Slavi Vlasovu, koji nas je povezao i koji je osmislio Liebesnacht. Smatram da je ideja ovakve večeri veoma dragocena, jer publici približava Vagnera ne samo kao velikog kompozitora, već i kao čoveka dubokih emocija, ljubavi i unutrašnjih previranja koja su oblikovala njegova dela.
Pročitaj još: Intervju sa piscem Slavom Vlasovim: Voleo bih da ljudi vide Vagnera ne kao mit, već kao ljudsko biće
Vagner se često vezuje za grandioznost opere, dok Pesme Matilde Vezendok otkrivaju njegovu suptilniju, gotovo kamernu stranu. Kako vidiš značaj ovog ciklusa u razumevanju njegovog umetničkog identiteta?
Melanholija, uzbuđenje, tuga i snovi koji prožimaju ciklus stvaraju atmosferu unutrašnjeg nemira i emotivne uzvišenosti, kroz koju se jasno otkriva najintimniji deo kompozitorove umetničke ličnosti.
Ovaj ciklus je izuzetno važan za razumevanje umetničkog identiteta Riharda Vagnera, jer pokazuje njegovu unutrašnju, lirsku i emotivno ranjivu stranu, koja je često u senci monumentalnosti njegovih opera i ideje muzičke drame. U pesmama Vagner se ne prikazuje kao revolucionarni dramaturg, već kao intimni pesnik zvuka, usmeren ka ličnom osećanju i unutrašnjem ljubavnom doživljaju.
Njegova zabranjena naklonost i ljubav prema Matildi Vezendonk je postala pokretač duboke introspekcije i stvaralaštva. Upravo zbog te neostvarive ljubavi koja prevazilazi realnost, ciklus dobija autentičnost koja omogućava da se Vagnerov identitet sagleda kroz prizmu čežnje, nežnosti i melanholije, a ne samo kroz grandioznost i filozofsku kompleksnost njegovih velikih opera.
Posebno je značajno što se u ovim pesmama mogu prepoznati začeci muzičkog jezika opere Tristan i Izolda. Dve pesme je sam Vagner označio kao studije za tu operu, pa ciklus predstavlja i most između njegovog privatnog emocionalnog iskustva i kasnijeg umetničkog izraza. Motivi iz moje omiljene treće pesme U stakleniku (Im Treibhaus) i završne Snovi (Träume) utkani su u čitavu operu, pa se kroz njih može naslutiti čitav emotivni i filozofski svet kasnijeg Vagnerovog stvaralaštva. Upravo zbog toga verujem da ova muzika duboko dotiče svakoga ko joj se istinski prepusti. Zato ove pesme nisu samo ljubavni ciklus, već ključ za razumevanje načina na koji je lična emocija oblikovala njegovu estetiku, harmoniju i ideju beskrajne čežnje i želje kao centralnog umetničkog motiva.
Kakav je bio tvoj prvi susret sa Vagnerovom muzikom, i kako se tvoj odnos prema njegovom vokalnom izrazu razvijao tokom umetničkog sazrevanja?
Iako sam još tokom studija u Beogradu u klasi prof. Violete Pančetović Radaković imala priliku da izvodim arije iz opera Riharda Vagnera, gde su moji profesori veoma rano prepoznali prirodu mog glasa i sklonost ka vagnerijanskom repertoaru, danas osećam da se moj prvi istinski susret sa Wagnerovom muzikom u njenom punom sjaju dogodio tek nakon preseljenja u Lajpcig u Nemačkoj pre dve godine. Dolazak u grad koji nosi tako snažnu muzičku tradiciju za mene je predstavljao potpuno novo umetničko iskustvo i početak jednog drugačijeg razumevanja opere.
Sećam se večeri kada sam, neposredno po dolasku u Lajpcig, sama otišla u operu da pogledam nagrađivanu produkciju opere Holanđanin lutalica. Monumentalna scenografija sa čuvenim gusarskim brodom, čiji se jarbol prostirao gotovo do polovine auditorijuma, ostavila je na mene snažan utisak još pre nego što je muzika počela. Međutim, ono što me je istinski dirnulo bili su glasovi, orkestar, energija scene i snaga Vagnerove muzike koja je potpuno ispunila prostor.
U jednom trenutku shvatila sam da je to muzika sa kojom se budim i ležem, muzika koja me prati i nastavlja da živi u meni dugo nakon što se predstava završi. Od tog trenutka Vagner je postao deo mog unutrašnjeg umetničkog sveta i moja usavršavanja sa poznatim vagnerijanskim sopranom Brigite Volfart su započela.
S obzirom na izuzetno poštovanje koje vagnerijanski repertoar ima u Lajpcigu, usledilo je i moje redovno učešće na koncertima u Richard-Wagner-Aula, gde sam imala priliku da sarađujem sa dirigentkinjom i profesorkom Ansi Fervej. Taj rad dodatno me je približio nemačkom repertoaru i produbio moje razumevanje Vagnerovog muzičkog jezika.
Vrlo brzo počele su da se nižu i prve prilike za upoznavanje sa velikim ulogama nemačkog repertoara, poput Sente, Elze i Elizabete, kroz rad sa profesorima u Nemačkoj i Srbiji. Posebno mesto za mene ima trenutak kada sam u Galeriji SANU, kao deo svog diplomskog ispita, prvi put izvela Vagnerove Pesme Matilde Vezendok sa pijanistom Vladimirom Gligorićem.
Moj odnos prema Vagnerovoj muzici zasniva se na stalnom otkrivanju njenih zakonitosti – tehničkih, muzičkih i jezičkih, što je i u opisu moje nove pozicije istraživača - pripravnika i doktorantkinje katedre za solo pevanje Fakulteta muzičke umetnosti u Beogradu.
Jedna od mojih velikih želja jeste da uskoro posetim Bajrojt i doživim Festival u Bajrojtu, mesto koje za svakog umetnika koji voli Vagnerovu muziku predstavlja poseban simbol i svojevrsni hram vagnerijanske tradicije.
Razgovor sa Matijom Matejićem: Moj cilj je da Vagnerove ideje učinim što dostupnijim
Matija Matejić
Whatever it is, the way you tell your story online can make all the difference.
Na koncertu izvodiš nekoliko srpskih premijera, uključujući Notenbrief i transkripcije iz Loengrina i Valkire. Kako si pristupio otkrivanju i interpretaciji ovih ređe izvođenih dela i koliko je odgovorno prvi put ih predstaviti domaćoj publici?
Dela koja ću izvesti u nedelju otkrio sam tokom prošle godine slušajući delove Vagnerovih opera i čitajući o njegovom životu. Ovo je ujedno bio i način da preko kompozitorovog života naslutim šta mu je bila inspiracija i bolje razumem suštinu dela.
Izdvojio bih Notenbrif kao minijaturu koja krije tajne i obrise opere Tristan i Izolda, jer je ova minijatura, skica, svojim tematskim sadržajem prethodila Liebesnacht duetu. Poznata i pod nazivom Schlaflos (besanica, besano) dočarava prividnu sliku Vagnerove ogromne, a do sada već i iscrpljene, bolešljive želje da Matilda Vezendonk postane njegova žena. Ta misao će se provlačiti tokom cele naše večeri. Slutim da je Matilda prisutna u svakom Vagnerovom delu. Osećam veliku odgovornost u izvođenju i pre svega približavanju ove muzike našoj publici.
Mislim da su ideje koje je Vagner sprovodio u svojoj muzici vrlo lične, ljudske i zbog toga opojne, ali nekada teže shvatljive; moj najveći cilj je ove ideje učiniti što dostupnijim, bez da ičemu naškodim.
Tvoj deo programa obuhvata različite aspekte Vagnerovog stvaralaštva – od intimnih ljubavnih posveta do herojske ljubavne pesme Zigmunda. Kako povezuješ ove različite emocionalne svetove kroz svoj pijanistički izraz?
Svirajući Pet minijatura imao sam priliku da osetim koliko se sam stvaralac menjao i sazrevao u toku života. Od nekakvog razdraganog mladića u minijaturi posvećenoj Ernstu Kicu, preko zrelog sredovečnog čoveka koji razume i oseća prolaznost sopstvenog života u delu Ankunft bei den Schwarzen Schwänen, do starog Vagnera koji se skoro oprašta od života i ostavlja kao omaž svojoj ženi Kozimi, Schmachtend, minijaturu kroz koju ujedno struji ceo Rihardov život, i polako se gasi. Ove minijature bile su mi početno uputstvo za njegova grandioznija dela. Mislim da se herojstvo u Vagnerovoj muzici otkriva i razume samo po sebi. Njegovi različiti emocionalni svetovi su zapravo svuda isprepletani, ja ću dela pokušati samo različito da poentiram.
Slutim da je Matilda prisutna u svakom Vagnerovom delu.
〰️
Slutim da je Matilda prisutna u svakom Vagnerovom delu. 〰️
Kada si se prvi put susreo sa Vagnerovom muzikom i šta te je u njegovom umetničkom jeziku najviše privuklo kao izvođača?
Moje znanje i bliskost prema ovoj muzici do prošle godine bilo je veoma oskudno. Pre toga, sećam se samo uvodnog dela opere Loengrin iz nekih starih crno-belih filmova i naravno najpoznatijeg dela Pohod Valkira.
Muzika Riharda Vagnera privukla me je zbog svog obima, stredstava koja crpi i kompleksnosti koja je besprekorno sofisticirana - bar po mom mišljenju. Zapravo, u svim klavirskim delima i transkripcijama mi možemo čuti orkestar, kao što ga možemo i videti u njegovom načinu zapisivanja notnog teksta. Stvaralac kao da nijednog trenutka nije prestao da razmišlja o muzici van perspektive orkestra. Njegov muzički stil i harmonija, podebljani duvački instrumenti i mitologija kao najčešći narativ; sve to teralo me je da sve više istražujem i da se u mom skromnom studentskom radu kao izvođač što više poistovetim sa ovim stvaralaštvom.
Na koji način ti prepoznaješ svoju relaciju sa Rihardom Vagnerom?
Vagner je Nemac, satkan od stroge arhitekture, mitosa i specifične severnjačke discipline. Ja sam Sloven. To su dva različita frekventna opsega duše. Tamo gde on postavlja armirani skeon epske drame i neumoljive logike, moj unutrašnji sluh to malo drugačije doživljava. Zajednički imenitelj jeste muzika, ali naš pristup tom izvoru dolazi iz sasvim različitih genetskih kodova. Zbog toga svom izvodjenju Vagnera verujem da dodajem još jednu boju; to je specifična slovenska melanholija. Pre svega, pod tim mislim na emotivnu širinu koju imamo.