Veljko Nenadić: Važno je ostati dosledan i potpuno iskren u procesu stvaranja
Intervju sa kompozitorom Veljkom Nenadićem u susret premijeri kompozicije Mezijski hramovi – himne za hornu i orkestar
Veljko Nenadić
Fotografija: Ljubomir ZlatanovićVeljko Nenadić pripada generaciji kompozitora koja uveliko prevazilazi očekivanja koja se obično vezuju za početak karijere. Sa (svega) 27 godina, već je izgradio profil autora čija se muzika prepoznaje.
Ipak, uprkos brojnim priznanjima, u središtu njegovog stvaralaštva ostaje jednostavan, ali suštinski cilj – da stvara, da se njegova muzika izvodi i komunicira sa publikom. Njegov izraz – u najširem smislu – oblikuje spoj savremenog, klasičnog i džez nasleđa, koji sam određuje kao post-postmodernistički.
Tokom prethodnih sezona njegova dela izvođena su širom Evrope, ali i u Sjedinjenim Američkim Državama i Africi. Simfonijski orkestar Porta prošlog leta predstavio je njegovu muziku na Svetskim danima muzike u Portu, dok je na jesen naša publika imala priliku da sluša njegovu muziku na Tribini kompozitora u Beogradu. Međutim, prvo koncertno izvođenje njegove orkestarske muzike u Srbiji desiće se upravo zahvaljujući Beogradskoj filharmoniji.
Najnovije delo, Mezijski hramovi – himne za hornu i orkestar poručeno je od strane Beogradske filharmonije. Iako su pojedii segmenti zasnovani na fragmentima nedovršene kompozicije Isidore Žebeljan i njoj posvećeni, u biti je delo potpuno originalno. Biće premijerno izvedeno na Kolarcu 24. aprila u izvođenju ovog orkestra. Kao solista će nastupiti hornista Štefan Dor, a orkestrom će dirigovati Kristijan Rajf.
Kompozitor bez granica
〰️
Kompozitor bez granica 〰️
Dobitnik je više od pedeset nagrada na takmičenjima za kompoziciju. Među njegovim najznačajnijim priznanjima izdvajaju se: pobeda na Bartók World Composition Competition u Mađarskoj; prva nagrada na međunarodnom takmičenju za horsku kompoziciju Ennio Morricone; prva nagrada na Luigi Nono Composition Competition u Italiji; kao i pobeda na Jeunesses Musicales International Composer Competition u Belgiji.
Međunarodna scena donela mu je i prestižnu Claussen Simon Composition Prize, u okviru koje će NDR Elbphilharmonie orkestar izvesti novo naručeno delo početkom 2027. godine.
Nenadić je osnovne i master studije kompozicije završio na Fakultetu muzičke umetnosti u Beogradu, a trenutno je na doktorskim studijama. Paralelno studira orgulje i radi kao asistent na Katedri za kompoziciju istog fakulteta. Pored kompozitorskog rada aktivan je i kao izvođač – nastupa kao pijanista, orguljaš i čembalista.
U tom intenzivnom ritmu između komponovanja, izvođaštva i pedagogije, razgovor sa njim otvara niz pitanja koja prevazilaze okvir jednog intervjua – i nagoveštava teme kojima će se vredeti vraćati.
Mitsko, duhovno i obredno kao inspiracija
U aprilu srpsku publiku očekuje premijera tvoje nove kompozicije, nastale kao porudžbina Beogradske filharmonije. Reč je o delu Mezijski hramovi – himne za hornu i orkestar, koje si posvetio svojoj profesorki kompozicije Isidori Žebeljan. Ovo delo si komponovao na osnovu motiva koje je Isidora Žebeljan ostavila nedovršene. Možeš li da opišeš sa kakvom si se muzikom Isidore Žebeljan susreo u tom procesu i u kom pravcu te je ona inspirisala?
Manuskript sa kojim sam radio sastojao se pre svega od motiva, ideja i fragmenata, više nego od konkretnog sadržaja i muzičkog materijala, što je čitav proces činilo posebno zanimljivim. Partitura još nije bila orkestrirana i postojala je u verziji za hornu i klavir, pa sam želeo da izbegnem očigledna i eksplicitna rešenja. Glavni tematski i motivski materijal koji se nalazio u horni preneo sam na sporedne instrumente i postavio ih u potpuno novi kontekst, tako da je direktna veza između odlomaka Isidorinog Koncerta za hornu i moje kompozicije moguća najviše analitičkim putem.
Mislim da je Isidora na mene uticala i pre nego što sam postao njen student i uopšte je upoznao.
〰️
Mislim da je Isidora na mene uticala i pre nego što sam postao njen student i uopšte je upoznao. 〰️
Koliko je za tebe, kao kompozitora, izazovno da stvaraš novo delo koristeći materijal koji izvorno nije tvoj? Da li u takvom radu postoje prepreke ili to vidiš prostor za kreativnost?
Ovo je prvi put da koristim postojeći materijal u svojoj muzici, što je proizašlo iz zahteva porudžbine, odnosno naručioca dela. Iako je moja muzika eklektična i, slobodno govoreći, stilski pripada periodu post-postmodernizma, moj odnos prema citatima i već postojećem materijalu (koji su jedan od ključnih elemenata epohe) kritičan je i uglavnom rezervisan. Takav stav verovatno je i posledica pomalo površne, eksplicitne ili vulgarne upotrebe citata i postojećih materijala u pojedinim primerima kroz muzičku istoriju.
Mezijski hramovi: Komentar kompozitora o delu
Fotografija: Ljubomir ZlatanovićPolazeći od ideje hrama ne samo kao arhitektonske tvorevine, već i kao simbola arhetipskog duhovnog prostora, Mezijski hramovi – Himne za hornu i orkestar crpe svoju glavnu muzičku i vanmuzičku inspiraciju iz mitskog, obrednog i duhovnog, kao i šireg istorijskog i kulturnog nasleđa antičke Mezije, rimske provincije južno od Dunava, koja je obuhvatala delove današnje Srbije i Balkana.
Poimanje hrama kao duhovnog središta projektuje se i na unutrašnju dramaturgiju kompozicije, koja se razvija kao zvučno putovanje kroz različite oblike sakralnog iskustva.
Prvi stav Mezijskih hramova himničnog je karaktera, obeležen snažnim glisandima horne, orkestarskim tutti epizodama i oboama u niskom registru, čije sviranje evocira zvuk tradicionalnih svirala nalik zurlama. Nasuprot tome, drugi stav oblikuje meditativan, impresionistički zvučni prostor, dok ekstatični treći stav, sa izraženim nepravilnim (aksak) ritmovima, donosi eksplozivnu katarzu i dramaturšku kulminaciju kompozicije. Završni, četvrti stav, u formi petrekature (petrecătura – ispraćajnica), svojevrsnog „vlaškog rekvijema“, zasniva se na strukturno i ritmički pojednostavljenoj melodiji (himnični pev u horni), koja se, poput odjeka, višestruko ponavlja do potpunog utihnuća.
Mezijski hramovi posvećeni su Isidori Žebeljan, a u sam muzički tok kompozicije utkani su fragmenti, motivi i teme iz njenog Koncerta za hornu, ranije naručenog od Beogradske filharmonije, koji nije uspela da dovrši.
Stvaranje sopstvenog autorskog glasa
Poznato je da si tokom prethodnih godina, ali i ranije, radio transkripcije i aranžmane kompozicija Isidore Žebeljan za različite sastave. Koliko ti je to iskustvo pomoglo u procesu komponovanja ovog novog dela u kontekstu toga da je delo zasnovano na motivima Isidore Žebeljan?
Ne mnogo, jer su u pitanju dva prilično različita, gotovo dijametralna postupka. Iako su, naravno, mogući i drugačiji pristupi, kao aranžer Isidorinih kompozicija trudio sam se da maksimalno proniknem u njenu poetiku i da joj se prilagodim, tako da je to u najvećoj meri bio zanatski poduhvat, bez previše prostora za inventivnost.
S druge strane, izuzev motiva Isidorinog koncerta, Mezijski hramovi predstavljaju autorsko delo u punom smislu te reči, u kojem nisam imao potrebu da se prilagođavam tuđem izrazu, već sam dosledno sledio sopstvena estetska i kompoziciona načela.
Možeš li da definišeš u kojoj meri je Isidora Žebeljan kao profesorka uticala na tvoje stvaralaštvo, a koliko je na tebe uticala kao kompozitorka i svojim opusom? Da li vidiš razliku između ta dva uticaja?
Neminovno je da profesor kompozicije u velikoj meri utiče na studenta, mada mislim da je Isidora na mene u najvećoj meri uticala i pre nego što sam postao njen student i uopšte je upoznao - odnosno kao kompozitorka sa izuzetnom čistotom izraza i upečatljivim, autentičnim i prepoznatljivim stilom (što je danas prilično retka pojava). Kada je reč o njenom pedagoškom uticaju, „odrastanje” u Isidorinoj klasi predstavljalo je podsticajno i inspirativno okruženje u kojem se razvijao zdrav muzički ukus, što je od presudnog značaja za mladog kompozitora.
Uspehe ne doživljavam ni kao satisfakciju ni kao odgovornost, već isključivo kao priliku.
〰️
Uspehe ne doživljavam ni kao satisfakciju ni kao odgovornost, već isključivo kao priliku. 〰️
Uspeh kao prilika, ne kao satisfakcija
Ono što te nikada ne stignem da pitam, a veoma mi je zanimljivo, jeste na koji način se sa svojih 27 godina nosiš sa svim uspesima koje kontinuirano postižeš. Gotovo svake godine osvajaš neku nagradu za svoje kompozicije – to sigurno donosi satisfakciju, ali i određenu odgovornost. Kako ti to doživljavaš?
Već mnogo puta sam govorio da imam krajnje negativan stav o muzičkim takmičenjima, posebno kompozitorskim (kao i da ona ne predstavljaju suštinsko merilo kvaliteta), pa se samim tim postavlja pitanje zašto uopšte učestvujem na njima. Uspehe ne doživljavam ni kao satisfakciju ni kao odgovornost, već isključivo kao priliku da se moja muzika izvede od strane profesionalnih, specijalizovanih ansambala ili orkestara za savremenu muziku, s obzirom na to da se mladi kompozitori u Srbiji izvode izuzetno retko (i, nažalost, ne samo mladi).
Zapravo, izvođenje Mezijskih hramova od strane Beogradske filharmonije predstavlja prvo koncertno izvođenje moje orkestarske muzike u Srbiji, dok su upravo zahvaljujući takmičenjima i konkursima do sada tri simfonijska orkestra izvodila moju muziku u inostranstvu.
Jedna od poslednjih nagarada je i prestižna Claussen Simon Composition Prize koju dodeljuje NDR Elbphilharmonie orkestar, koji će ti 2027. godine izvesti i novo naručeno delo. Da li te, osim samog komponovanja kompozicije i njenog izvođenja, očekuje još nešto do te 2027. godine u saradnji sa ovim orkestrom? Da li već razmišljaš ili radiš na kompoziciji za ovaj orkestar?
Osim samog izvođenja, posebno me raduje što imam mogućnost da tokom procesa komponovanja prisustvujem probama orkestra i da povremeno razgovaram o samoj kompoziciji sa muzičarima iz orkestra, kao i sa šefom-dirigentom, Alanom Gilbertom. Proteklih meseci bio sam više usredsređen na komponovanje Hramova, ali svakako već duže vreme razmišljam i o porudžbini orkestra NDR Elbphilharmonie, i veći deo kompozicije je već završen.
“Nenadić se izdvojio među mnogim talentovanim kompozitorima po iskrenosti i autentičnosti svog glasa. Njegova muzika je prirodna, privlačna i predstavlja veoma ličan pogled na njegove muzičke korene.”
Biti dosledan sebi
U jednom intervjuu si rekao da je princip kojim se rukovodiš taj da ostaneš dosledan i potpuno iskren u procesu stvaranja, te da ne podležeš tekućim i prolaznim trendovima koji se nameću mladim autorima. U moru porudžbina, zadatih okvira koje institucije traže, kako ostaješ dosledan? I u kojoj meri vidiš tvoju mogućnost za kreativnost, a u kom trenutku vidiš možda i neka ograničenja i kako ih prevazilaziš?
U poslednje vreme, kada solisti, ansambli ili institucije poručuju kompozicije od mene, oni su uglavnom upoznati sa mojom poetikom i dosadašnjim opusom, pa znaju šta mogu da očekuju. Zadati okviri se najčešće odnose na tehničke stvari: dužinu trajanja kompozicije, rok za predaju partiture, sastav ansambla itd. (što često može da bude i inspirativno, kao u slučaju ove porudžbine Beogradske filharmonije). Kada je reč o samom izrazu i sadržaju muzike, tu ne postoje striktna ograničenja, pa u tom smislu moja kreativna sloboda ostaje prilično velika.
Fotografija: Ljubomir ZlatanovićKada odlaziš na festivale ili takmičenja, primećuješ li razlike u načinu na koji publika različitih nacionalnosti doživljava tvoju muziku?
Moram da priznam da do sada nisam primetio značajnije razlike u načinu na koji publika različitih nacionalnosti doživljava moju muziku, niti sam imao utisak da postoje predrasude. Čini mi se da su moje kompozicije u inostranstvu uglavnom bile prilično dobro prihvaćene, bez obzira na kulturni kontekst.
Hiperprodukcija raznoraznih mogućnosti donekle otežava snalaženje i jasno sagledavanje šta je zaista važno i korisno.
〰️
Hiperprodukcija raznoraznih mogućnosti donekle otežava snalaženje i jasno sagledavanje šta je zaista važno i korisno. 〰️
Na osnovu tvog primera, deluje kao da danas za mladog kompozitora postoji mnogo prilika – nagrade, izvođenja, festivali. Da li je to zaista tako ili ipak nailaziš na prepreke na putu svoje muzike?
Da, zaista postoji veliki broj takmičenja, festivala, masterklasova i raznih prilika za mlade umetnike i to, rekao bih, znatno više nego ikada ranije. Međutim, upravo ta hiperprodukcija raznoraznih mogućnosti donekle otežava snalaženje i jasno sagledavanje šta je zaista važno i korisno. U poslednjih nekoliko godina trudim se da mnogo pažljivije biram na koje konkurse se prijavljujem i, pre svega, mi je bitno ko čini žiri koji selektuje kompozicije, i naravno kakav je ansambl ili institucija koja stoji iza konkursa.
Savremena muzička scena
Kako vidiš stanje savremene muzičke scene – i kod nas i u svetu?
Što se muzike tiče, stanje na evropskoj sceni već nekoliko decenija ostaje prilično slično: s jedne strane nalaze se kompozitori koji i dalje rade sa strogo definisanim konceptima i algoritmima, stvarajući izrazito hermetičnu muziku (što je naročito prisutno u velikim evropskim centrima, poput, na primer, Nemačke). S druge strane su kompozitori koji podilaze publici, stvarajući muziku na granici kiča (na primer, čest slučaj u Americi).
Rekao bih da je kod nas situacija donekle drugačija i izrazito pluralistička: postoje kompozitori koji neguju anahron pristup, kao i oni koji komponuju pitku i lako razumljivu muziku, ali i oni koji se bave savremenim i eksperimentalnim izrazom. Mislim da to uopšte nije loše, ali istovremeno znači da ne postoji jasno profilisan zajednički imenilac koji bi definisao savremenu srpsku kompozitorsku scenu (a pitanje je da li je on danas i potreban).
Mnogi ljudi možda ne znaju ili ne mogu da zamisle kako izgleda proces komponovanja. Možeš li da otkriješ kako izgleda tvoj stvaralački proces?
Ne volim preterano da govorim o procesu komponovanja i sopstvenim kompozicionim postupcima (budući da je to za mene intimna stvar), a takođe, rekao bih i da to spolja često ne deluje naročito zanimljivo.
Taj proces bih mogao da okarakterišem kao jednu vrlo usporenu i razvučenu improvizaciju koja se svodi na konstantno preispitivanje, uz stalno vraćanje na već napisano i njegovo korigovanje (dešava se da provedem i po mesec dana ispravljajući jedan takt, da bih na kraju shvatio da je prvobitna verzija bila najbolja).
Ne postoji jasno profilisan zajednički imenilac koji bi definisao savremenu srpsku kompozitorsku scenu.
〰️
Ne postoji jasno profilisan zajednički imenilac koji bi definisao savremenu srpsku kompozitorsku scenu. 〰️
Tvoje partiture objavljuje izdavačka kuća Donemus iz Holandije. Koliko ti znači to što imaš svog izdavača i koliko ti je teško (ili lako) da odlučiš kada je kompozicija zaista završena i spremna ne samo za izvođenje, već i za objavljivanje?
Mislim da upravo ti najbolje znaš koliko je veliki procenat muzičkih dela kompozitora koji više nisu živi, a za koja se ne zna gde se nalazi notni materijal, ili su partiture u takvom stanju da je iz njih praktično nemoguće izvoditi muziku. Srpski kompozitori, ili njihovi naslednici, često nisu u mogućnosti da u potpunosti brinu o svojoj zaostavštini, pa je uloga izdavačkih kuća tu krucijalna, jer se na taj način nečiji rad institucionalno štiti i dugoročno čuva. Što se tiče samog procesa, često sam ekstremno, gotovo patološki opterećen time da partitura bude „besprekorno“ uređena, iako sam svestan da to u praksi nije moguće, te zbog toga nova dela objavljujem sporo i retko.
“Divna herojska energija. Veljko vas zgrabi za uši i povuče u avanturu od koje zastaje dah, punu živih ideja i detalja koji nikada ne dosade.”
Fotografija: Julian ConradNisam uspeo da se dotaknem svih tema koje bih sa tobom želeo da obradim, ali već sada planiram ponovo neki razgovor – kod tebe uvek ima povoda. Međutim, moram kratko da pomenem i da si student orgulja na Fakultetu muzičke umetnosti i da nastupaš kao orguljaš, ali i da radiš kao asistent na Katedri za kompoziciju istog fakulteta. Kako napreduju studije orgulje i u kom pogledu su ti one značajne, a koliko ti je inspirativan rad sa studentima?
Što se tiče studija orgulja, pri samom sam kraju; ostao mi je još jedan sporedan ispit koji zbog brojnih obaveza nikako ne uspevam da završim. Iako je izvođaštvo važan deo mog umetničkog i ličnog identiteta, nakon upisa na studije kompozicije praktično sam prestao aktivno da se bavim sviranjem, pa su mi orgulje bile značajne jer su mi omogućile da taj izvođački aspekt i dalje održim živim i prisutnim u svom radu. Osim toga, studije su mi donele i susret sa još jednim važnim profesorom u mom obrazovanju, Majom Smiljanić Radić.
Treći deo mog umetničkog i ličnog identiteta svakako je pedagogija; još uvek sam na početku svoje pedagoške karijere, a trenutno mi je rad sa studentima posebno zanimljiv jer me konstantno dovodi u poziciju preispitivanja sopstvenih stavova, pristupa i načina razmišljanja.
Pored premijere nove kompozicije u aprilu, šta je trenutno još aktuelno u tvojoj karijeri?
Ono što je trenutno aktuelno jeste već pomenuta kompozicija koju pišem za orkestar NDR Elbphilharmonie, a koja će premijerno biti izvedena u Hamburgu krajem januara naredne godine. Pored toga, radim i na nekoliko manjih porudžbina (kamerna i solistička muzika). Takođe, Mezijski hramovi predstavljaju i moj doktorski umetnički projekat, tako da se trenutno pripremam i za pisanje teorijskog dela doktorskog rada.