Klasični razgovori sa umetnicima.
Perspektive umetnika: priče iza nota. Razgovori o nadahnuću, stvaranju i umetničkim putevima.
Veljko Nenadić: Važno je ostati dosledan i potpuno iskren u procesu stvaranja
Veljko Nenadić govori o novoj kompoziciji, Mezijski hramovi - himne za hornu i orkestar, koju je komponovao po porudžbini Beogradske filharmonije. Priseća se i svojih prethodnih uspeha, ali govori i o muzici uopšte i o svom kompozitorskom kredu.
Intervju sa kompozitorom Veljkom Nenadićem u susret premijeri kompozicije Mezijski hramovi – himne za hornu i orkestar
Veljko Nenadić
Fotografija: Ljubomir ZlatanovićVeljko Nenadić pripada generaciji kompozitora koja uveliko prevazilazi očekivanja koja se obično vezuju za početak karijere. Sa (svega) 27 godina, već je izgradio profil autora čija se muzika prepoznaje.
Ipak, uprkos brojnim priznanjima, u središtu njegovog stvaralaštva ostaje jednostavan, ali suštinski cilj – da stvara, da se njegova muzika izvodi i komunicira sa publikom. Njegov izraz – u najširem smislu – oblikuje spoj savremenog, klasičnog i džez nasleđa, koji sam određuje kao post-postmodernistički.
Tokom prethodnih sezona njegova dela izvođena su širom Evrope, ali i u Sjedinjenim Američkim Državama i Africi. Simfonijski orkestar Porta prošlog leta predstavio je njegovu muziku na Svetskim danima muzike u Portu, dok je na jesen naša publika imala priliku da sluša njegovu muziku na Tribini kompozitora u Beogradu. Međutim, prvo koncertno izvođenje njegove orkestarske muzike u Srbiji desiće se upravo zahvaljujući Beogradskoj filharmoniji.
Najnovije delo, Mezijski hramovi – himne za hornu i orkestar poručeno je od strane Beogradske filharmonije. Iako su pojedii segmenti zasnovani na fragmentima nedovršene kompozicije Isidore Žebeljan i njoj posvećeni, u biti je delo potpuno originalno. Biće premijerno izvedeno na Kolarcu 24. aprila u izvođenju ovog orkestra. Kao solista će nastupiti hornista Štefan Dor, a orkestrom će dirigovati Kristijan Rajf.
Kompozitor bez granica
〰️
Kompozitor bez granica 〰️
Dobitnik je više od pedeset nagrada na takmičenjima za kompoziciju. Među njegovim najznačajnijim priznanjima izdvajaju se: pobeda na Bartók World Composition Competition u Mađarskoj; prva nagrada na međunarodnom takmičenju za horsku kompoziciju Ennio Morricone; prva nagrada na Luigi Nono Composition Competition u Italiji; kao i pobeda na Jeunesses Musicales International Composer Competition u Belgiji.
Međunarodna scena donela mu je i prestižnu Claussen Simon Composition Prize, u okviru koje će NDR Elbphilharmonie orkestar izvesti novo naručeno delo početkom 2027. godine.
Nenadić je osnovne i master studije kompozicije završio na Fakultetu muzičke umetnosti u Beogradu, a trenutno je na doktorskim studijama. Paralelno studira orgulje i radi kao asistent na Katedri za kompoziciju istog fakulteta. Pored kompozitorskog rada aktivan je i kao izvođač – nastupa kao pijanista, orguljaš i čembalista.
U tom intenzivnom ritmu između komponovanja, izvođaštva i pedagogije, razgovor sa njim otvara niz pitanja koja prevazilaze okvir jednog intervjua – i nagoveštava teme kojima će se vredeti vraćati.
Mitsko, duhovno i obredno kao inspiracija
U aprilu srpsku publiku očekuje premijera tvoje nove kompozicije, nastale kao porudžbina Beogradske filharmonije. Reč je o delu Mezijski hramovi – himne za hornu i orkestar, koje si posvetio svojoj profesorki kompozicije Isidori Žebeljan. Ovo delo si komponovao na osnovu motiva koje je Isidora Žebeljan ostavila nedovršene. Možeš li da opišeš sa kakvom si se muzikom Isidore Žebeljan susreo u tom procesu i u kom pravcu te je ona inspirisala?
Manuskript sa kojim sam radio sastojao se pre svega od motiva, ideja i fragmenata, više nego od konkretnog sadržaja i muzičkog materijala, što je čitav proces činilo posebno zanimljivim. Partitura još nije bila orkestrirana i postojala je u verziji za hornu i klavir, pa sam želeo da izbegnem očigledna i eksplicitna rešenja. Glavni tematski i motivski materijal koji se nalazio u horni preneo sam na sporedne instrumente i postavio ih u potpuno novi kontekst, tako da je direktna veza između odlomaka Isidorinog Koncerta za hornu i moje kompozicije moguća najviše analitičkim putem.
Mislim da je Isidora na mene uticala i pre nego što sam postao njen student i uopšte je upoznao.
〰️
Mislim da je Isidora na mene uticala i pre nego što sam postao njen student i uopšte je upoznao. 〰️
Koliko je za tebe, kao kompozitora, izazovno da stvaraš novo delo koristeći materijal koji izvorno nije tvoj? Da li u takvom radu postoje prepreke ili to vidiš prostor za kreativnost?
Ovo je prvi put da koristim postojeći materijal u svojoj muzici, što je proizašlo iz zahteva porudžbine, odnosno naručioca dela. Iako je moja muzika eklektična i, slobodno govoreći, stilski pripada periodu post-postmodernizma, moj odnos prema citatima i već postojećem materijalu (koji su jedan od ključnih elemenata epohe) kritičan je i uglavnom rezervisan. Takav stav verovatno je i posledica pomalo površne, eksplicitne ili vulgarne upotrebe citata i postojećih materijala u pojedinim primerima kroz muzičku istoriju.
Mezijski hramovi: Komentar kompozitora o delu
Fotografija: Ljubomir ZlatanovićPolazeći od ideje hrama ne samo kao arhitektonske tvorevine, već i kao simbola arhetipskog duhovnog prostora, Mezijski hramovi – Himne za hornu i orkestar crpe svoju glavnu muzičku i vanmuzičku inspiraciju iz mitskog, obrednog i duhovnog, kao i šireg istorijskog i kulturnog nasleđa antičke Mezije, rimske provincije južno od Dunava, koja je obuhvatala delove današnje Srbije i Balkana.
Poimanje hrama kao duhovnog središta projektuje se i na unutrašnju dramaturgiju kompozicije, koja se razvija kao zvučno putovanje kroz različite oblike sakralnog iskustva.
Prvi stav Mezijskih hramova himničnog je karaktera, obeležen snažnim glisandima horne, orkestarskim tutti epizodama i oboama u niskom registru, čije sviranje evocira zvuk tradicionalnih svirala nalik zurlama. Nasuprot tome, drugi stav oblikuje meditativan, impresionistički zvučni prostor, dok ekstatični treći stav, sa izraženim nepravilnim (aksak) ritmovima, donosi eksplozivnu katarzu i dramaturšku kulminaciju kompozicije. Završni, četvrti stav, u formi petrekature (petrecătura – ispraćajnica), svojevrsnog „vlaškog rekvijema“, zasniva se na strukturno i ritmički pojednostavljenoj melodiji (himnični pev u horni), koja se, poput odjeka, višestruko ponavlja do potpunog utihnuća.
Mezijski hramovi posvećeni su Isidori Žebeljan, a u sam muzički tok kompozicije utkani su fragmenti, motivi i teme iz njenog Koncerta za hornu, ranije naručenog od Beogradske filharmonije, koji nije uspela da dovrši.
Stvaranje sopstvenog autorskog glasa
Poznato je da si tokom prethodnih godina, ali i ranije, radio transkripcije i aranžmane kompozicija Isidore Žebeljan za različite sastave. Koliko ti je to iskustvo pomoglo u procesu komponovanja ovog novog dela u kontekstu toga da je delo zasnovano na motivima Isidore Žebeljan?
Ne mnogo, jer su u pitanju dva prilično različita, gotovo dijametralna postupka. Iako su, naravno, mogući i drugačiji pristupi, kao aranžer Isidorinih kompozicija trudio sam se da maksimalno proniknem u njenu poetiku i da joj se prilagodim, tako da je to u najvećoj meri bio zanatski poduhvat, bez previše prostora za inventivnost.
S druge strane, izuzev motiva Isidorinog koncerta, Mezijski hramovi predstavljaju autorsko delo u punom smislu te reči, u kojem nisam imao potrebu da se prilagođavam tuđem izrazu, već sam dosledno sledio sopstvena estetska i kompoziciona načela.
Možeš li da definišeš u kojoj meri je Isidora Žebeljan kao profesorka uticala na tvoje stvaralaštvo, a koliko je na tebe uticala kao kompozitorka i svojim opusom? Da li vidiš razliku između ta dva uticaja?
Neminovno je da profesor kompozicije u velikoj meri utiče na studenta, mada mislim da je Isidora na mene u najvećoj meri uticala i pre nego što sam postao njen student i uopšte je upoznao - odnosno kao kompozitorka sa izuzetnom čistotom izraza i upečatljivim, autentičnim i prepoznatljivim stilom (što je danas prilično retka pojava). Kada je reč o njenom pedagoškom uticaju, „odrastanje” u Isidorinoj klasi predstavljalo je podsticajno i inspirativno okruženje u kojem se razvijao zdrav muzički ukus, što je od presudnog značaja za mladog kompozitora.
Uspehe ne doživljavam ni kao satisfakciju ni kao odgovornost, već isključivo kao priliku.
〰️
Uspehe ne doživljavam ni kao satisfakciju ni kao odgovornost, već isključivo kao priliku. 〰️
Uspeh kao prilika, ne kao satisfakcija
Ono što te nikada ne stignem da pitam, a veoma mi je zanimljivo, jeste na koji način se sa svojih 27 godina nosiš sa svim uspesima koje kontinuirano postižeš. Gotovo svake godine osvajaš neku nagradu za svoje kompozicije – to sigurno donosi satisfakciju, ali i određenu odgovornost. Kako ti to doživljavaš?
Već mnogo puta sam govorio da imam krajnje negativan stav o muzičkim takmičenjima, posebno kompozitorskim (kao i da ona ne predstavljaju suštinsko merilo kvaliteta), pa se samim tim postavlja pitanje zašto uopšte učestvujem na njima. Uspehe ne doživljavam ni kao satisfakciju ni kao odgovornost, već isključivo kao priliku da se moja muzika izvede od strane profesionalnih, specijalizovanih ansambala ili orkestara za savremenu muziku, s obzirom na to da se mladi kompozitori u Srbiji izvode izuzetno retko (i, nažalost, ne samo mladi).
Zapravo, izvođenje Mezijskih hramova od strane Beogradske filharmonije predstavlja prvo koncertno izvođenje moje orkestarske muzike u Srbiji, dok su upravo zahvaljujući takmičenjima i konkursima do sada tri simfonijska orkestra izvodila moju muziku u inostranstvu.
Jedna od poslednjih nagarada je i prestižna Claussen Simon Composition Prize koju dodeljuje NDR Elbphilharmonie orkestar, koji će ti 2027. godine izvesti i novo naručeno delo. Da li te, osim samog komponovanja kompozicije i njenog izvođenja, očekuje još nešto do te 2027. godine u saradnji sa ovim orkestrom? Da li već razmišljaš ili radiš na kompoziciji za ovaj orkestar?
Osim samog izvođenja, posebno me raduje što imam mogućnost da tokom procesa komponovanja prisustvujem probama orkestra i da povremeno razgovaram o samoj kompoziciji sa muzičarima iz orkestra, kao i sa šefom-dirigentom, Alanom Gilbertom. Proteklih meseci bio sam više usredsređen na komponovanje Hramova, ali svakako već duže vreme razmišljam i o porudžbini orkestra NDR Elbphilharmonie, i veći deo kompozicije je već završen.
“Nenadić se izdvojio među mnogim talentovanim kompozitorima po iskrenosti i autentičnosti svog glasa. Njegova muzika je prirodna, privlačna i predstavlja veoma ličan pogled na njegove muzičke korene.”
Biti dosledan sebi
U jednom intervjuu si rekao da je princip kojim se rukovodiš taj da ostaneš dosledan i potpuno iskren u procesu stvaranja, te da ne podležeš tekućim i prolaznim trendovima koji se nameću mladim autorima. U moru porudžbina, zadatih okvira koje institucije traže, kako ostaješ dosledan? I u kojoj meri vidiš tvoju mogućnost za kreativnost, a u kom trenutku vidiš možda i neka ograničenja i kako ih prevazilaziš?
U poslednje vreme, kada solisti, ansambli ili institucije poručuju kompozicije od mene, oni su uglavnom upoznati sa mojom poetikom i dosadašnjim opusom, pa znaju šta mogu da očekuju. Zadati okviri se najčešće odnose na tehničke stvari: dužinu trajanja kompozicije, rok za predaju partiture, sastav ansambla itd. (što često može da bude i inspirativno, kao u slučaju ove porudžbine Beogradske filharmonije). Kada je reč o samom izrazu i sadržaju muzike, tu ne postoje striktna ograničenja, pa u tom smislu moja kreativna sloboda ostaje prilično velika.
Fotografija: Ljubomir ZlatanovićKada odlaziš na festivale ili takmičenja, primećuješ li razlike u načinu na koji publika različitih nacionalnosti doživljava tvoju muziku?
Moram da priznam da do sada nisam primetio značajnije razlike u načinu na koji publika različitih nacionalnosti doživljava moju muziku, niti sam imao utisak da postoje predrasude. Čini mi se da su moje kompozicije u inostranstvu uglavnom bile prilično dobro prihvaćene, bez obzira na kulturni kontekst.
Hiperprodukcija raznoraznih mogućnosti donekle otežava snalaženje i jasno sagledavanje šta je zaista važno i korisno.
〰️
Hiperprodukcija raznoraznih mogućnosti donekle otežava snalaženje i jasno sagledavanje šta je zaista važno i korisno. 〰️
Na osnovu tvog primera, deluje kao da danas za mladog kompozitora postoji mnogo prilika – nagrade, izvođenja, festivali. Da li je to zaista tako ili ipak nailaziš na prepreke na putu svoje muzike?
Da, zaista postoji veliki broj takmičenja, festivala, masterklasova i raznih prilika za mlade umetnike i to, rekao bih, znatno više nego ikada ranije. Međutim, upravo ta hiperprodukcija raznoraznih mogućnosti donekle otežava snalaženje i jasno sagledavanje šta je zaista važno i korisno. U poslednjih nekoliko godina trudim se da mnogo pažljivije biram na koje konkurse se prijavljujem i, pre svega, mi je bitno ko čini žiri koji selektuje kompozicije, i naravno kakav je ansambl ili institucija koja stoji iza konkursa.
Savremena muzička scena
Kako vidiš stanje savremene muzičke scene – i kod nas i u svetu?
Što se muzike tiče, stanje na evropskoj sceni već nekoliko decenija ostaje prilično slično: s jedne strane nalaze se kompozitori koji i dalje rade sa strogo definisanim konceptima i algoritmima, stvarajući izrazito hermetičnu muziku (što je naročito prisutno u velikim evropskim centrima, poput, na primer, Nemačke). S druge strane su kompozitori koji podilaze publici, stvarajući muziku na granici kiča (na primer, čest slučaj u Americi).
Rekao bih da je kod nas situacija donekle drugačija i izrazito pluralistička: postoje kompozitori koji neguju anahron pristup, kao i oni koji komponuju pitku i lako razumljivu muziku, ali i oni koji se bave savremenim i eksperimentalnim izrazom. Mislim da to uopšte nije loše, ali istovremeno znači da ne postoji jasno profilisan zajednički imenilac koji bi definisao savremenu srpsku kompozitorsku scenu (a pitanje je da li je on danas i potreban).
Mnogi ljudi možda ne znaju ili ne mogu da zamisle kako izgleda proces komponovanja. Možeš li da otkriješ kako izgleda tvoj stvaralački proces?
Ne volim preterano da govorim o procesu komponovanja i sopstvenim kompozicionim postupcima (budući da je to za mene intimna stvar), a takođe, rekao bih i da to spolja često ne deluje naročito zanimljivo.
Taj proces bih mogao da okarakterišem kao jednu vrlo usporenu i razvučenu improvizaciju koja se svodi na konstantno preispitivanje, uz stalno vraćanje na već napisano i njegovo korigovanje (dešava se da provedem i po mesec dana ispravljajući jedan takt, da bih na kraju shvatio da je prvobitna verzija bila najbolja).
Ne postoji jasno profilisan zajednički imenilac koji bi definisao savremenu srpsku kompozitorsku scenu.
〰️
Ne postoji jasno profilisan zajednički imenilac koji bi definisao savremenu srpsku kompozitorsku scenu. 〰️
Tvoje partiture objavljuje izdavačka kuća Donemus iz Holandije. Koliko ti znači to što imaš svog izdavača i koliko ti je teško (ili lako) da odlučiš kada je kompozicija zaista završena i spremna ne samo za izvođenje, već i za objavljivanje?
Mislim da upravo ti najbolje znaš koliko je veliki procenat muzičkih dela kompozitora koji više nisu živi, a za koja se ne zna gde se nalazi notni materijal, ili su partiture u takvom stanju da je iz njih praktično nemoguće izvoditi muziku. Srpski kompozitori, ili njihovi naslednici, često nisu u mogućnosti da u potpunosti brinu o svojoj zaostavštini, pa je uloga izdavačkih kuća tu krucijalna, jer se na taj način nečiji rad institucionalno štiti i dugoročno čuva. Što se tiče samog procesa, često sam ekstremno, gotovo patološki opterećen time da partitura bude „besprekorno“ uređena, iako sam svestan da to u praksi nije moguće, te zbog toga nova dela objavljujem sporo i retko.
“Divna herojska energija. Veljko vas zgrabi za uši i povuče u avanturu od koje zastaje dah, punu živih ideja i detalja koji nikada ne dosade.”
Fotografija: Julian ConradNisam uspeo da se dotaknem svih tema koje bih sa tobom želeo da obradim, ali već sada planiram ponovo neki razgovor – kod tebe uvek ima povoda. Međutim, moram kratko da pomenem i da si student orgulja na Fakultetu muzičke umetnosti i da nastupaš kao orguljaš, ali i da radiš kao asistent na Katedri za kompoziciju istog fakulteta. Kako napreduju studije orgulje i u kom pogledu su ti one značajne, a koliko ti je inspirativan rad sa studentima?
Što se tiče studija orgulja, pri samom sam kraju; ostao mi je još jedan sporedan ispit koji zbog brojnih obaveza nikako ne uspevam da završim. Iako je izvođaštvo važan deo mog umetničkog i ličnog identiteta, nakon upisa na studije kompozicije praktično sam prestao aktivno da se bavim sviranjem, pa su mi orgulje bile značajne jer su mi omogućile da taj izvođački aspekt i dalje održim živim i prisutnim u svom radu. Osim toga, studije su mi donele i susret sa još jednim važnim profesorom u mom obrazovanju, Majom Smiljanić Radić.
Treći deo mog umetničkog i ličnog identiteta svakako je pedagogija; još uvek sam na početku svoje pedagoške karijere, a trenutno mi je rad sa studentima posebno zanimljiv jer me konstantno dovodi u poziciju preispitivanja sopstvenih stavova, pristupa i načina razmišljanja.
Pored premijere nove kompozicije u aprilu, šta je trenutno još aktuelno u tvojoj karijeri?
Ono što je trenutno aktuelno jeste već pomenuta kompozicija koju pišem za orkestar NDR Elbphilharmonie, a koja će premijerno biti izvedena u Hamburgu krajem januara naredne godine. Pored toga, radim i na nekoliko manjih porudžbina (kamerna i solistička muzika). Takođe, Mezijski hramovi predstavljaju i moj doktorski umetnički projekat, tako da se trenutno pripremam i za pisanje teorijskog dela doktorskog rada.
Upoznaj Juga Markovića – kompozitora čiji fluidni identitet stvara zvučnu raznolikost
U susret premijeri ciklusa pesama Pesme za tebe i mene, kompozitor Jug Marković govori o svom stvaralaštvu, saradnji sa umetnicima, statusu kompozitora u današnje vreme i novom ciklusu pesama čije je izvođenje poverio sopranu Mileni Damnjanović i pijanisti Vladimiru Gligoriću.
Jug Marković, kompozitor
Fotografija: privatna arhivaPri komponovanju prioritet mi je iracionalni osećaj, on je deo mog nemirnog duha.
Juga Markovića rođenog u Srbiji, a sa sedištem u Nemačkoj, očekuje značajan događaj u petak, 28. novembra u Studiju 6 Trećeg programa Radio Beograda - premijera dela Pesme za tebe i mene u okviru obeležavanja 60 godina od početka rada ovog programa Radio Beograda.
Stvaralaštvo Juga Markovića priznato je širom Evrope. Njegova dela se izvode na nekim od najvažnijih festivala savremene muzike (Zagrebačko bijenale, ISCM). U oktobru njegova kompozicija Psalm je izvedena na Međunarodnoj tribini kompozitora.
Opus Juga Markovića sadrži akustičku, elektroakustičku i elektronsku muziku. U komponovanju izbegava krute konceptualne okvire i daje prednost živopisnom i impulsivnom istraživanju stilske heterogenosti i žanrovske hibridnosti.
Posebno mesto u njegovom stvaralaštvu zauzima ljudski glas, a kao pijanista često izvodi sopstvenu muziku.
Jug je studirao kompoziciju na Fakultetu muzičke umetnosti u Beogradu u klasi prof. Vlastimira Trajkovića, a svoje umeće je dalje usavršavao na IRCAM-u u Parizu i na Visokoj školi za muziku i izvođačke umetnosti u Štutgartu, kod prof. Marka Strope. Takođe je diplomirao arheologiju na Univerzitetu u Beogradu.
Pročitaj još: Biografija Juga Markovića
Povod za ovaj intervju jeste premijera ciklusa Pesme za tebe i mene. U razgovoru smo napravili i retrospektivu njegovog stvaralaštva, govorili o muzici i položaju kompozitora danas, kao i o očekivanjima i radosti stvaranja muzike u saradnji sa umetnicima.
Nula za šest glasova porudžbina je festivala Muzičko bijenale iz Zagreba u okviru projekta Balkan Affairs. Balkan Affairs je bijenalni projekat usmeren na otvaranje prostora za razvoj mladih kompozitora u balkanskom regionu, podstičući ih da razmenjuju ideje i razumeju međusobne kulturne sličnosti i razlike.
“Posledice rata bile su različite u svakoj od naših zemalja. Negde su padale bombe i rušile se zgrade. Drugde je glavno razaranje bilo ekonomsko, porodice su se raspadale. Živeo sam u zemlji koja je najviše bila razorena finansijskim posledicama rata. Inflacija je bila najvidljivija. Zato sam koristio i dnevne stope inflacije iz decembra 1993. godine, kao i apoene dinarskih novčanica kao materijal za kompoziciju. Nula znači ‘zero’ — sve one beskrajne nule na novčanicama.”
Pogled u prošlost
U Beogradu sam bio mlad i kao sunđer upijao sve.
〰️
U Beogradu sam bio mlad i kao sunđer upijao sve. 〰️
Možeš li predstaviti svoj put od Beograda do Pariza i Nemačke – kako su studije na IRCAM-u i na Hochschule für Musik und Darstellende Kunst Stuttgart oblikovale tvoj kompozitorski jezik?
Jug Marković i Tarik O'Regan
Fotografija: jugmarkovic.comNajznačajnije za moj kompozitorski jezik bile su studije u Beogradu sa Vlastom Trajkovićem, a potom i studije na IRCAM-u – to su bila dva glavna stupnja koja su me formirala. U Beogradu sam bio mlad i kao sunđer upijao sve. Na IRCAM-u sam se susreo sa nečim potpuno novim. Upoznao sam se sa raznim stvarima koje nisam do tada poznavao, nove tehnike, saradnja sa muzičarima koji nisu iz klasične scene, rad sa plesačim, programiranje zvuka, novi softveri itd… svesno sam se bacao u vatru i to mi se pozitivno vratilo. Ceo boravak u Parizu je bio veliki impuls za moje stvaralaštvo posle toga.
Studije u Štutgartu došle su kasnije i bile su nadogradnja na već oformljeni muzički jezik. Rad sa prof. Markom Stropom bio je više rad između kolega nego neka vrsta nastave.
Ono po čemu mi je taj period značajan jeste da sam pokazujući svoj dotadašnji rad profesoru Stropi uspeo da se kritički i sa distancom osvrnem na to što sam do tada radio i da kroz dubinsko osvrtanje na moju dotadašnju muziku razmišljam o tome kako da komponujem dalje.
Kada si osetio da počinješ da prevazilaziš granice akademske kompozicije – da li si u nekom trenutku svesno odlučio da preuzmeš intuitivan pristup, izbegneš rigidne formalističke sisteme?
Primetio sam da se pitanje intuicije povezuje sa mojom muzikom u mnogo većoj meri nego što bih ja to želeo. Kod mene ne postoji svesna namera da budem intuitivan, jer bi to onda bio koncept. Jednostavno, pošto sam puno puta u toku svoje karijere bio suočen sa pitanjem da objasnim šta radim, u toj nevoljnosti da objašnjavam svoj kreativni proces shvatio sam da nemam kontinuirano isti sistem koji bih mogao da prepričam i objasnim. Jednostavno, glavni parameter i osnovni alat je osećaj a način komponovanja se vrlo razlikuje od kompozicije do kompozicije.
Većina mojih kompozitorskih odluka, koje deluju vrlo proračunato, zapravo su svesno vrlo impulsivne i intuitivne. Na primer: zašto je ovde referenca na barok, zašto je na ovom mestu naprasno dijatonska harmonija, zašto je forma takva itd. Prioritet mi je da najpre slušam iracionalni osećaj da nešto sada treba da bude tako – nego da intelektualno odredim sistem sledećih koraka. U tom smislu sam istakao intuiciju kao najbitniji faktor u radu, pa tek onda sve ostalo.
Fotografija: Ben Viaperalta(Samo)Refleksija
U svojim izjavama pominješ da si po prirodi impulsivan, nemiran, brz, nestrpljiv – kako se te karakteristike reflektuju u tvojim kompozicijama? Da li ta energija stvara ritmičke, teksturalne ili dramaturške aspekte koje publika može da oseti? Kako balansiraš impulsivnost s potrebom za formom i organizacijom? Da li postoje momenti kada impuls iznenadi strukturu i kako ga oblikuješ u kompoziciji?
Čini mi se da moje kompozicije kroz vreme mogu da budu dosta različite, a čak i one koje su pisane iste godine.
Ponekad u malim vremenskim razmacima pišem vrlo različite muzike i to je deo mog fluidnog, nervoznog identiteta..
Čućeš Pesme za tebe i mene u novembru – one su baš to o čemu govorim samo prenaglašeno. Pesme imaju skroz različite identitete u okviru ciklusa: malo su savremena muzika, malo barokna muzika, pomalo ekskurzija u mjuzikl itd.
Što se tiče mikroplana i posmatranja situacije u okviru jedne kompozicije – čini mi se da taj moj nemir ne ide uvek u moju korist. Često se desi da nakon premijere jedne kompozicije budem zadovoljan kako ona zvuči, ali i nezadovoljan što nisam bio strpljiv da pustim da neki dobar deo traje duže. Ja sam ga u toku pisanja čuo svojim nervoznim uhom, a ne smirenim uhom koje bi prepoznalo da je potrebno duže trajanje određenog materijala.
Nemirnost se ogleda i u tome što se situacije, tj. odseci u mojim kompozicijama često naglo menjaju, bez transformacije, prelaza, mostova – kao da neko naglo okrene stranicu knjige.
Govoriš da elektronska muzika pruža gotovo beskonačne mogućnosti. U čemu vidiš njen najveći kreativni potencijal?
Da, pruža beskonačne mogućnosti jer nije fizički ograničena instrumentom. Ona može biti šta god nama padne na pamet – od jednostavnih talasa do zvuka automobila koji pada s drugog sprata … može biti zaista bilo šta. U akademskoj elektronskoj muzici te mogućnosti se često posmatraju vrlo ograničeno. Neretko, kompozitori imitiraju gestove akustičnih instrumenata nesvesno – čak i kad ne misle da to čine. A elektronika pruža još pregršt mogućnosti.
Po mom mišljenju elektronika je svoj pravi život dobila u klubu, a ne u akademskim sredinama. I upravo to njeno klupsko lice me najviše inspiriše. Mislim posebno na njenu energetsku, ritualnu i opsesivnu moć.
U svetu me često posmatraju kao deo jugo-kruga zajedno sa Hrvatima. Čini mi se da je to čak i prednost i da bi tako trebalo da se brendiramo.
Kompozicija Stabat Mater je nastala tokom dvogodišnjeg procesa saradnje između IRCAM-a, pevača Centra za baroknu muziku u Versaju i samog kompozitora. Tokom tog perioda, Marković je istraživao razne digitalne alate za obradu ljudskog glasa, kao i karakteristike barokne vokalne tehnike, posebno ornamente tipične za francusku baroknu muziku. Stabat Mater je delo koje govori i prošlosti i budućnosti, tragajući za mostovima koji povezuju arhaični zvuk sa savremenim elektronskim sredstvima.
Spotlight - Pesme za tebe i mene
Ciklus Pesme za tebe i mene biće izveden na koncertu povodom 60. rođendana Radio Beograda 3 u Studiju 6. Šta ti je bio koncept za ove pesme, kakvu priču želiš da ispričaš publici?
Pesme nemaju jednu kontinuiranu nit koja ih povezuje niti imaju jasnu nameru. Nastajale su vrlo impulsivno – pisao sam ih jednu po jednu u pauzama između drugih projekata, između februara 2024. i avgusta 2025. Mnoge od njih nastale su iz improvizacija na klaviru, a svaku sledeću pesmu pisao sam ne razmišljajući o prethodnim. U početku sam namerno odbijao da ih povezujem i da mislim o tome šta im je zajedničko.. Tek posle desete počeo sam da razmišljam o balansu i makro utisku.
Njihov jedini zajednički imenilac je preterivanje u heterogenosti i osećaj da je sve moguće.
Tekstovi su vrlo šarenoliki. Četiri teksta sam pisao ja. Zatim ima tekstova sa različitih geografskih područja i sa velikih vremenskih udaljenosti: od Smrti majke Jugovića do nobelovke Luiz Glik, Baby I’m Gonna Leave You Led Zeppelina, Tale as Old as Time iz Lepotice i zveri prevedene na ruski, klasičnog monteverdijevskog lamenta, poezije Judite Šalgo i Tenesi Vilijamsa. Jedna pesma se peva uz telefon i puštenog Vivaldija u pozadini, jedna uz elektroniku sa zvučnika… Stilska razuđenost, nemirnost duha i fluidni identitet je ono što ih spaja.
Omaž Trećem programu Radio Beograda
〰️
Omaž Trećem programu Radio Beograda 〰️
Interesantno je pomenuti i da je jedna od pesama porudžbina Trećeg programa Radio Beograda. Kada sam o ovom projektu pričao sa Ksenijom Stevanović i Ivanom Neimarović, predložile su da se ciklus poveže sa 60. rođendanom Radio Beograda 3. Odlučio sam da napišem jednu prigodnu pesmu za Treći program. One su mi rekle da je prva stvar emitovana na Trećem programu bila radio drama Reči i muzika Semjuela Beketa i zato je jedna pesma komponovana baš na ovaj Beketov tekst sa posvetom za rođendan Radio Beogradu 3.
Volim kad neko ima inicijativu i zamisao i volim to da podržim.
Da li ovaj ciklus transformiše žanr i približava ga operi?
Ne, ja ga doživljavam baš kao ciklus pesama, doduše malo drugačiji, specifičan. Ovo je pre svega intimna muzika. Meni se čini da bi se scenskom dramatizacijom izgubila tu intimu. No, sa druge strane ako se nekada u budućnosti desi da neko poželi da ga postavi na scenu to bih pozdravio. Volim kad neko ima inicijativu i zamisao i volim to da podržim. Kao što sam rekao u jednom od prethodnih odgovora – stvari nisu fiksne i nepromenjive, a moja muzika nije uklesana u kamenu.
Kako je došlo do naslova Pesme za tebe i mene?
S obzirom da su pesme pisane na tekstove mnogih autora one ne bi smele da nose naziv nečijeg dela. Činilo mi se da je jedini naziv koji može da ih sve ujedini nešto što bi bilo meta u odnosu na njih pojedinačno.
S obzirom na to da su direktne, iskrene, da nisu formalno komplikovane, da su pročišćene – jedna pesma, jedna ideja (uglavnom) – time sam želeo da se TI, slušalac i JA, kompozitor lako razumemo.
Milena Damnjanović i Vladimir Gligorić
Sa Milenom radiš godinama – od kompozicije Srpske ljubavne pesme (2018) do Psalma (2025) i ciklusa Pesme za tebe i mene (2025). Kako je evoluirala ta saradnja?
Naša saradnja je počeli sa Srpskim ljubavnim pesama koje je Milena divno pevala nekoliko puta u Srbiji i Belgiji, no moja želja da radim nadalje sa Milenom ne zasniva se samo na njenom talentu. Vremenom sam naučio da se do kvalitetnog rezultata dolazi i kroz dobru ljudsku konekciju. Milena i ja se dobro razumemo i otvoreno komuniciramo.
A sa Vladimirom Gligorićem?
Vlada je svirao moj Nokturno iz 2010. više puta proteklih godina i na koncertima i televiziji. To je kompozicija preko koje smo se on i ja povezali. Takođe, Vlada voli i svira Vlastinu kao i muziku Vase Mokranjca – još jedan nivo koji nas povezuje. Kada sam smišljao projekat (Pesme za tebe i mene) i predviđao ko bi mogao da izvodi – iako sam imao na umu mnogo talentovanih ljudi – Vlada i Milena su bili moj prvi izbor.
Vrlo sam receptivan za utemeljene ideje o izvođenju.
Stranice ispisane notama
Milena mi je pokazala partituru Psalma tokom Tribine kompozitora i imao sam priliku da vidim da je prilično detaljna, sa jasnim uputstvima šta tražiš u kom delu kompozicije.
Da, na početku partiture je vrlo detaljno opisano kako se izvodi vrisak (scream). Zašao sam u tu materiju jako duboko i konsultovao muzikološkinju Bojanu Radovanović, koja se detaljno bavila tom temom. Imali smo nekoliko sesija o tome kako najbolje objasniti akademskom pevaču na koji način da vežba scream, a da ne povređuje glasne žice.
Moje partiture jesu detaljne, ali imaju i dosta slobodnog prostora.
Nekada taj pregršt oznaka i instrukcija na papiru odaje utisak izvođaču da ja sve fiksno i nepromenjivo, a naprotiv ja sam vrlo receptivan za utemeljene ideje o izvođenju, za predloge i autonomne odluke izvođača.
Tvoja dela se izvode na važnim evropskim festivalima savremene muzike. U junu ove godine tvoja kompozicija Gramatik izvedena je na Svetskim danima muzike u Portugalu. Kompozicija je bila porudžbina tog festivala, ali to nije usamljen primer. Tu su i porudžbine za nakraj sela, kora, Madrigal, Stabat Mater, psalm… Kada pišeš novu kompoziciju, naročito onu koja je poručena, koliko te vodi unapred zamišljeni koncept, a koliko dopuštaš da muzika sama diktira putanju?
Uglavnom uzimam u obzir ko će biti izvođač jer mi je interesantno da radim sa živom osobom koja ima određene veštine kao i stilske preferencije.
Neću istu muziku napisati za klavirski trio koji uglavnom svira Šuberta i za trio koji svira savremenu muziku. Zanimljivo mi je da znam šta ansambl inače radi i voli i koji su mu afiniteti. Postoje ansambli koji su otvoreni da budu deo kompozicionog procesa – to, na primer, jako volim. Tako se stvara i odnos između kompozitora i muzičara što mi jako znači.
Stabat Mater je, na primer, pisan za jedan francuski barokni hor koji je do tada pevao samo baroknu muziku – npr. Šarpentijea. Meni je bilo mnogo interesantnije da uplivam svojom muzikom u njihov repertoar i njihov svet nego da njih pretvaram u pevače savremene muzike. Zato Stabat Mater zvuči kao što zvuči – to je moj odgovor na jedan specifični hor koji ima specifični repertoar.
U svom stvaralaštvu imaš značajan broj dela pisanih za hor, solističke, kamerne i orkestarske ansamble. Mnoge kompozicije nose zanimljive i unikatne naslove. Šta prvo nastane – kompozicija ili naslov – i kako jedno na drugo utiče u procesu nastanka?
Nema fiksnog redosleda. Sve opcije koje si naveo su moguće. Imam ovde pored sebe jedan papir na kom zapisujem sve naslove koji mi padnu na pamet. Tu je trenutno zapisano oko 25 naslova od kojih će neki možda biti iskorišćeni. Druga opcija je da najpre nastane kompozicija pa tek onda kasnije asocijativan naslov. Kod mene nema programske muzike u pravom smislu te reči. Izolovan primer je Nula, koja se namerno tako zove budući da pravi poveznicu sa nizom nula na novčanicama tokom inflacije u Jugoslaviji.
Često je naziv kompozicije potpuno arbitaran u odnosu na muziku iz prostog razloga što verujem da je i veza između muzike i reči arbitrarna. Njihova veza je na mističnom, a ne na semantičkom nivou.
Očekivanja/iznenađenja
Fotografija: Ben ViaperaltaDa li su saradnje sa ansamblima i izvođačima, kao i porudžbine festivala širom sveta, nešto što si očekivao još u momentu kada si odlučio da se baviš komponovanjem, ili je sve to jedno iznenađenje za tebe?
Puno se trudim i jako dugo se trudim. Zaista mi ništa nije došlo lako. Puno muzike je napisano dok nisam došao do smislenih saradnji, mnogo muzike sam napisao bez ikakve finansijske podrške, stotine aplikacija sam poslao a da nisam dobio pozitivan odgovor. Iako sa strane deluje kao da se sve lepo slaže, ja puno grizem i borim se a rezultati samo sporadično to reflektuju. Jako se retko dešava da postoji kontinuitet porudžbina. Kontinuitet nije nešto na šta može da se računa i ta stalna nesigurnost je uvek prisutna. Sa druge strane svojim kreativnim bićem i svojim umetničkim opusom sam jako zadovoljan. Radim tačno ono što želim da radim i sebi ispunjavam sve muzičke fantazije.
Dugo si aktivan izvan Srbije. Siguran sam da nećemo uspeti da pomenemo sve uspehe koje si tamo postigao. Koje bi razlike istakao između nemačke i srpske muzičke scene kada je reč o podršci i izvođenju savremene muzike?
U Nemačkoj se svaki angažman kompozitora novčano kompenzuje – koliko god mali obim projekta bio – neka to bude prva i glavna razlika.
Druga stvar, Nemačka ima puno prilika za izvođenje koje nisu nužno bombastične. Postoji puno manjih projekata kroz koje se stiče iskustvo i vidljivost. Dinamika komponovanja i izvođenja je bolja. Zbog toga je sredina zdravija. Mnogo je lakše naći projekat za koji ćeš biti plaćen. Samim tim je lakše jer imaš osećaj da se baviš poslom, a ne hobijem. Mnogo je više manjih sala, manjih ansambala, finansiranja ruralnih područja nego u jugoistočnoj Evropi. U Nemačkoj postoji gomila manjih gradova u kojima se nešto dešava, koji imaju manje ansamble – orkestarske ili kamerne i koji sviraju muziku živih kompzitora.
Kako publika i izvođači u Nemačkoj reaguju na tvoja dela i da li si primetio razlike u recepciji u odnosu na publiku i izvođače u Srbiji?
Postoji blaga razlika u reakciji. Na primer kada radim sa referencama na arhaične zvuke Balkana kod nas se to ne doživljava kao nešto naročito specifično, međutim u Nemačkoj publika reaguje vrlo radoznalo i to im odvuče pažnju. Takođe, s obzirom na njihovu posleratnu tradiciju, na njih će danas drugačiji utisak ostaviti kada zazvuči dijatonski akord ili melodija nego kod publike u Srbiji čija posleratna muzika nikada nije pravila konceptualni otklon od istih.
Jedna stvar koja mi se dopada je da i u Srbiji i preko ljudi primećuju da je moja muzika srčana, da je energetična i da komunicira kroz energiju, da ima izražen fizički aspekt zvuka, da je gusta i impulsivna. To je nešto što je zajedničko.
Da li misliš da Evropa prepoznaje to što ti stvaraš kao deo naše kulturne scene, naše tradicije?
Mislim da da. Često me posmatraju kao deo jugo-kruga zajedno sa Hrvatima. Čini mi se da je to čak i prednost i da bi tako trebalo da se brendiramo.
Pogled u budućnost
Fotografija: Ben ViaperaltaPremijera nove kompozicije u Radio Beogradu je veliki trenutak, ali šta je sledeće – na čemu trenutno radiš i da li već sada imaš planove za nova izvođenja ili projekte, nezavisno od onoga što smo već pomenuli?
U Berlinu 15. novembra na Voices Festivalu, pa 7. februara u Štutgartu na Eclat festivalu, biće izvedena kompozicija Nula.
Za taj koncert dobio sam zadatak i porudžbinu da napišem novu kompoziciju koja će se izvoditi posle Nule i koja se osvrće na sadašnji trenutak. U pitanju je video instalacija koja prikazuje protest sa Slavije od 15. marta ove godine, uz gustu elektroniku napravljenu od mnoštva pulsirajućih oscilatora. Ovaj komad doživljavam kao hipnotički video balet koji arhivira dešavanja u Srbiji u poslednjih godinu dana. Naziv kompozicije je #itistime, iliti #vremeje (znamo za šta, za promene i finalni pad režima). Želeo sam da ove bitne trenutke u našoj istoriji zabeležim i kroz umetnost i da na taj način ostavim svedočanstvo i dokument za budućnost i godine koje dolaze.
Pomenuo bih još i projekat koji će se desiti krajem 2026. godine u Francuskoj. To će biti moja druga saradnja sa Baroknim muzičkim centrom iz Versaja. Oni slave 40 godina postojanja i za tu priliku sam dobio porudžbinu da napišem muziku za četvorostruki hor i barokni orkestar. Kompozicija će se izvoditi pre Šarpentijeve Mise za četiri hora.