Jug Marković, kompozitor

`Fotografija: privatna arhiva`

Pri komponovanju prioritet mi je iracionalni osećaj, on je deo mog nemirnog duha.

Juga Markovića rođenog u Srbiji, a sa sedištem u Nemačkoj, očekuje značajan događaj u petak, 28. novembra u Studiju 6 Trećeg programa Radio Beograda - premijera dela Pesme za tebe i mene u okviru obeležavanja 60 godina od početka rada ovog programa Radio Beograda.

Stvaralaštvo Juga Markovića priznato je širom Evrope. Njegova dela se izvode na nekim od najvažnijih festivala savremene muzike (Zagrebačko bijenale, ISCM). U oktobru njegova kompozicija Psalm je izvedena na Međunarodnoj tribini kompozitora.

Opus Juga Markovića sadrži akustičku, elektroakustičku i elektronsku muziku. U komponovanju izbegava krute konceptualne okvire i daje prednost živopisnom i impulsivnom istraživanju stilske heterogenosti i žanrovske hibridnosti.

Posebno mesto u njegovom stvaralaštvu zauzima ljudski glas, a kao pijanista često izvodi sopstvenu muziku.

Jug je studirao kompoziciju na Fakultetu muzičke umetnosti u Beogradu u klasi prof. Vlastimira Trajkovića, a svoje umeće je dalje usavršavao na IRCAM-u u Parizu i na Visokoj školi za muziku i izvođačke umetnosti u Štutgartu, kod prof. Marka Strope. Takođe je diplomirao arheologiju na Univerzitetu u Beogradu.

Pročitaj još: Biografija Juga Markovića

Povod za ovaj intervju jeste premijera ciklusa Pesme za tebe i mene. U razgovoru smo napravili i retrospektivu njegovog stvaralaštva, govorili o muzici i položaju kompozitora danas, kao i o očekivanjima i radosti stvaranja muzike u saradnji sa umetnicima.

Nula za šest glasova porudžbina je festivala Muzičko bijenale iz Zagreba u okviru projekta Balkan Affairs. Balkan Affairs je bijenalni projekat usmeren na otvaranje prostora za razvoj mladih kompozitora u balkanskom regionu, podstičući ih da razmenjuju ideje i razumeju međusobne kulturne sličnosti i razlike.

“Posledice rata bile su različite u svakoj od naših zemalja. Negde su padale bombe i rušile se zgrade. Drugde je glavno razaranje bilo ekonomsko, porodice su se raspadale. Živeo sam u zemlji koja je najviše bila razorena finansijskim posledicama rata. Inflacija je bila najvidljivija. Zato sam koristio i dnevne stope inflacije iz decembra 1993. godine, kao i apoene dinarskih novčanica kao materijal za kompoziciju. Nula znači ‘zero’ — sve one beskrajne nule na novčanicama.”

— Jug Marković

Pogled u prošlost

U Beogradu sam bio mlad i kao sunđer upijao sve.

〰️

U Beogradu sam bio mlad i kao sunđer upijao sve. 〰️

Možeš li predstaviti svoj put od Beograda do Pariza i Nemačke – kako su studije na IRCAM-u i na Hochschule für Musik und Darstellende Kunst Stuttgart oblikovale tvoj kompozitorski jezik?

Jug Marković i Tarik O'Regan

`Fotografija: jugmarkovic.com`

Najznačajnije za moj kompozitorski jezik bile su studije u Beogradu sa Vlastom Trajkovićem, a potom i studije na IRCAM-u – to su bila dva glavna stupnja koja su me formirala. U Beogradu sam bio mlad i kao sunđer upijao sve. Na IRCAM-u sam se susreo sa nečim potpuno novim. Upoznao sam se sa raznim stvarima koje nisam do tada poznavao, nove tehnike, saradnja sa muzičarima koji nisu iz klasične scene, rad sa plesačim, programiranje zvuka, novi softveri itd… svesno sam se bacao u vatru i to mi se pozitivno vratilo. Ceo boravak u Parizu je bio veliki impuls za moje stvaralaštvo posle toga.

Studije u Štutgartu došle su kasnije i bile su nadogradnja na već oformljeni muzički jezik. Rad sa prof. Markom Stropom bio je više rad između kolega nego neka vrsta nastave.

Ono po čemu mi je taj period značajan jeste da sam pokazujući svoj dotadašnji rad profesoru Stropi uspeo da se kritički i sa distancom osvrnem na to što sam do tada radio i da kroz dubinsko osvrtanje na moju dotadašnju muziku razmišljam o tome kako da komponujem dalje.

Kada si osetio da počinješ da prevazilaziš granice akademske kompozicije – da li si u nekom trenutku svesno odlučio da preuzmeš intuitivan pristup, izbegneš rigidne formalističke sisteme?

Primetio sam da se pitanje intuicije povezuje sa mojom muzikom u mnogo većoj meri nego što bih ja to želeo. Kod mene ne postoji svesna namera da budem intuitivan, jer bi to onda bio koncept. Jednostavno, pošto sam puno puta u toku svoje karijere bio suočen sa pitanjem da objasnim šta radim, u toj nevoljnosti da objašnjavam svoj kreativni proces shvatio sam da nemam kontinuirano isti sistem koji bih mogao da prepričam i objasnim. Jednostavno, glavni parameter i osnovni alat je osećaj a način komponovanja se vrlo razlikuje od kompozicije do kompozicije.

Većina mojih kompozitorskih odluka, koje deluju vrlo proračunato, zapravo su svesno vrlo impulsivne i intuitivne. Na primer: zašto je ovde referenca na barok, zašto je na ovom mestu naprasno dijatonska harmonija, zašto je forma takva itd. Prioritet mi je da najpre slušam iracionalni osećaj da nešto sada treba da bude tako – nego da intelektualno odredim sistem sledećih koraka. U tom smislu sam istakao intuiciju kao najbitniji faktor u radu, pa tek onda sve ostalo.

(Samo)Refleksija

U svojim izjavama pominješ da si po prirodi impulsivan, nemiran, brz, nestrpljiv – kako se te karakteristike reflektuju u tvojim kompozicijama? Da li ta energija stvara ritmičke, teksturalne ili dramaturške aspekte koje publika može da oseti? Kako balansiraš impulsivnost s potrebom za formom i organizacijom? Da li postoje momenti kada impuls iznenadi strukturu i kako ga oblikuješ u kompoziciji?

Čini mi se da moje kompozicije kroz vreme mogu da budu dosta različite, a čak i one koje su pisane iste godine.

Ponekad u malim vremenskim razmacima pišem vrlo različite muzike i to je deo mog fluidnog, nervoznog identiteta..

Čućeš Pesme za tebe i mene u novembru – one su baš to o čemu govorim samo prenaglašeno. Pesme imaju skroz različite identitete u okviru ciklusa: malo su savremena muzika, malo barokna muzika, pomalo ekskurzija u mjuzikl itd.

Što se tiče mikroplana i posmatranja situacije u okviru jedne kompozicije – čini mi se da taj moj nemir ne ide uvek u moju korist. Često se desi da nakon premijere jedne kompozicije budem zadovoljan kako ona zvuči, ali i nezadovoljan što nisam bio strpljiv da pustim da neki dobar deo traje duže. Ja sam ga u toku pisanja čuo svojim nervoznim uhom, a ne smirenim uhom koje bi prepoznalo da je potrebno duže trajanje određenog materijala.

Nemirnost se ogleda i u tome što se situacije, tj. odseci u mojim kompozicijama često naglo menjaju, bez transformacije, prelaza, mostova – kao da neko naglo okrene stranicu knjige.

Govoriš da elektronska muzika pruža gotovo beskonačne mogućnosti. U čemu vidiš njen najveći kreativni potencijal?

Da, pruža beskonačne mogućnosti jer nije fizički ograničena instrumentom. Ona može biti šta god nama padne na pamet – od jednostavnih talasa do zvuka automobila koji pada s drugog sprata … može biti zaista bilo šta. U akademskoj elektronskoj muzici te mogućnosti se često posmatraju vrlo ograničeno. Neretko, kompozitori imitiraju gestove akustičnih instrumenata nesvesno – čak i kad ne misle da to čine. A elektronika pruža još pregršt mogućnosti.

Po mom mišljenju elektronika je svoj pravi život dobila u klubu, a ne u akademskim sredinama. I upravo to njeno klupsko lice me najviše inspiriše. Mislim posebno na njenu energetsku, ritualnu i opsesivnu moć.

U svetu me često posmatraju kao deo jugo-kruga zajedno sa Hrvatima. Čini mi se da je to čak i prednost i da bi tako trebalo da se brendiramo.

Kompozicija Stabat Mater je nastala tokom dvogodišnjeg procesa saradnje između IRCAM-a, pevača Centra za baroknu muziku u Versaju i samog kompozitora. Tokom tog perioda, Marković je istraživao razne digitalne alate za obradu ljudskog glasa, kao i karakteristike barokne vokalne tehnike, posebno ornamente tipične za francusku baroknu muziku. Stabat Mater je delo koje govori i prošlosti i budućnosti, tragajući za mostovima koji povezuju arhaični zvuk sa savremenim elektronskim sredstvima.

Spotlight - Pesme za tebe i mene

Ciklus Pesme za tebe i mene biće izveden na koncertu povodom 60. rođendana Radio Beograda 3 u Studiju 6. Šta ti je bio koncept za ove pesme, kakvu priču želiš da ispričaš publici?

Pesme nemaju jednu kontinuiranu nit koja ih povezuje niti imaju jasnu nameru. Nastajale su vrlo impulsivno – pisao sam ih jednu po jednu u pauzama između drugih projekata, između februara 2024. i avgusta 2025. Mnoge od njih nastale su iz improvizacija na klaviru, a svaku sledeću pesmu pisao sam ne razmišljajući o prethodnim. U početku sam namerno odbijao da ih povezujem i da mislim o tome šta im je zajedničko.. Tek posle desete počeo sam da razmišljam o balansu i makro utisku.

Njihov jedini zajednički imenilac je preterivanje u heterogenosti i osećaj da je sve moguće.

Tekstovi su vrlo šarenoliki. Četiri teksta sam pisao ja. Zatim ima tekstova sa različitih geografskih područja i sa velikih vremenskih udaljenosti: od Smrti majke Jugovića do nobelovke Luiz Glik, Baby I’m Gonna Leave You Led Zeppelina, Tale as Old as Time iz Lepotice i zveri prevedene na ruski, klasičnog monteverdijevskog lamenta, poezije Judite Šalgo i Tenesi Vilijamsa. Jedna pesma se peva uz telefon i puštenog Vivaldija u pozadini, jedna uz elektroniku sa zvučnika… Stilska razuđenost, nemirnost duha i fluidni identitet je ono što ih spaja.

Omaž Trećem programu Radio Beograda

〰️

Omaž Trećem programu Radio Beograda 〰️

Interesantno je pomenuti i da je jedna od pesama porudžbina Trećeg programa Radio Beograda. Kada sam o ovom projektu pričao sa Ksenijom Stevanović i Ivanom Neimarović, predložile su da se ciklus poveže sa 60. rođendanom Radio Beograda 3. Odlučio sam da napišem jednu prigodnu pesmu za Treći program. One su mi rekle da je prva stvar emitovana na Trećem programu bila radio drama Reči i muzika Semjuela Beketa i zato je jedna pesma komponovana baš na ovaj Beketov tekst sa posvetom za rođendan Radio Beogradu 3.

Volim kad neko ima inicijativu i zamisao i volim to da podržim.

Da li ovaj ciklus transformiše žanr i približava ga operi?

Ne, ja ga doživljavam baš kao ciklus pesama, doduše malo drugačiji, specifičan. Ovo je pre svega intimna muzika. Meni se čini da bi se scenskom dramatizacijom izgubila tu intimu. No, sa druge strane ako se nekada u budućnosti desi da neko poželi da ga postavi na scenu to bih pozdravio. Volim kad neko ima inicijativu i zamisao i volim to da podržim. Kao što sam rekao u jednom od prethodnih odgovora – stvari nisu fiksne i nepromenjive, a moja muzika nije uklesana u kamenu.

Kako je došlo do naslova Pesme za tebe i mene?

S obzirom da su pesme pisane na tekstove mnogih autora one ne bi smele da nose naziv nečijeg dela. Činilo mi se da je jedini naziv koji može da ih sve ujedini nešto što bi bilo meta u odnosu na njih pojedinačno.

S obzirom na to da su direktne, iskrene, da nisu formalno komplikovane, da su pročišćene – jedna pesma, jedna ideja (uglavnom) – time sam želeo da se TI, slušalac i JA, kompozitor lako razumemo.

Milena Damnjanović i Vladimir Gligorić

Sa Milenom radiš godinama – od kompozicije Srpske ljubavne pesme (2018) do Psalma (2025) i ciklusa Pesme za tebe i mene (2025). Kako je evoluirala ta saradnja?

Naša saradnja je počeli sa Srpskim ljubavnim pesama koje je Milena divno pevala nekoliko puta u Srbiji i Belgiji, no moja želja da radim nadalje sa Milenom ne zasniva se samo na njenom talentu. Vremenom sam naučio da se do kvalitetnog rezultata dolazi i kroz dobru ljudsku konekciju. Milena i ja se dobro razumemo i otvoreno komuniciramo.

A sa Vladimirom Gligorićem?

Vlada je svirao moj Nokturno iz 2010. više puta proteklih godina i na koncertima i televiziji. To je kompozicija preko koje smo se on i ja povezali. Takođe, Vlada voli i svira Vlastinu kao i muziku Vase Mokranjca – još jedan nivo koji nas povezuje. Kada sam smišljao projekat (Pesme za tebe i mene) i predviđao ko bi mogao da izvodi – iako sam imao na umu mnogo talentovanih ljudi – Vlada i Milena su bili moj prvi izbor.

Vrlo sam receptivan za utemeljene ideje o izvođenju.

Stranice ispisane notama

Milena mi je pokazala partituru Psalma tokom Tribine kompozitora i imao sam priliku da vidim da je prilično detaljna, sa jasnim uputstvima šta tražiš u kom delu kompozicije.

Da, na početku partiture je vrlo detaljno opisano kako se izvodi vrisak (scream). Zašao sam u tu materiju jako duboko i konsultovao muzikološkinju Bojanu Radovanović, koja se detaljno bavila tom temom. Imali smo nekoliko sesija o tome kako najbolje objasniti akademskom pevaču na koji način da vežba scream, a da ne povređuje glasne žice.

Moje partiture jesu detaljne, ali imaju i dosta slobodnog prostora.

Nekada taj pregršt oznaka i instrukcija na papiru odaje utisak izvođaču da ja sve fiksno i nepromenjivo, a naprotiv ja sam vrlo receptivan za utemeljene ideje o izvođenju, za predloge i autonomne odluke izvođača.

Tvoja dela se izvode na važnim evropskim festivalima savremene muzike. U junu ove godine tvoja kompozicija Gramatik izvedena je na Svetskim danima muzike u Portugalu. Kompozicija je bila porudžbina tog festivala, ali to nije usamljen primer. Tu su i porudžbine za nakraj sela, kora, Madrigal, Stabat Mater, psalm… Kada pišeš novu kompoziciju, naročito onu koja je poručena, koliko te vodi unapred zamišljeni koncept, a koliko dopuštaš da muzika sama diktira putanju?

Uglavnom uzimam u obzir ko će biti izvođač jer mi je interesantno da radim sa živom osobom koja ima određene veštine kao i stilske preferencije.

Neću istu muziku napisati za klavirski trio koji uglavnom svira Šuberta i za trio koji svira savremenu muziku. Zanimljivo mi je da znam šta ansambl inače radi i voli i koji su mu afiniteti. Postoje ansambli koji su otvoreni da budu deo kompozicionog procesa – to, na primer, jako volim. Tako se stvara i odnos između kompozitora i muzičara što mi jako znači.

Stabat Mater je, na primer, pisan za jedan francuski barokni hor koji je do tada pevao samo baroknu muziku – npr. Šarpentijea. Meni je bilo mnogo interesantnije da uplivam svojom muzikom u njihov repertoar i njihov svet nego da njih pretvaram u pevače savremene muzike. Zato Stabat Mater zvuči kao što zvuči – to je moj odgovor na jedan specifični hor koji ima specifični repertoar.

U svom stvaralaštvu imaš značajan broj dela pisanih za hor, solističke, kamerne i orkestarske ansamble. Mnoge kompozicije nose zanimljive i unikatne naslove. Šta prvo nastane – kompozicija ili naslov – i kako jedno na drugo utiče u procesu nastanka?

Nema fiksnog redosleda. Sve opcije koje si naveo su moguće. Imam ovde pored sebe jedan papir na kom zapisujem sve naslove koji mi padnu na pamet. Tu je trenutno zapisano oko 25 naslova od kojih će neki možda biti iskorišćeni. Druga opcija je da najpre nastane kompozicija pa tek onda kasnije asocijativan naslov. Kod mene nema programske muzike u pravom smislu te reči. Izolovan primer je Nula, koja se namerno tako zove budući da pravi poveznicu sa nizom nula na novčanicama tokom inflacije u Jugoslaviji.

Često je naziv kompozicije potpuno arbitaran u odnosu na muziku iz prostog razloga što verujem da je i veza između muzike i reči arbitrarna. Njihova veza je na mističnom, a ne na semantičkom nivou.

Očekivanja/iznenađenja

Da li su saradnje sa ansamblima i izvođačima, kao i porudžbine festivala širom sveta, nešto što si očekivao još u momentu kada si odlučio da se baviš komponovanjem, ili je sve to jedno iznenađenje za tebe?

Puno se trudim i jako dugo se trudim. Zaista mi ništa nije došlo lako. Puno muzike je napisano dok nisam došao do smislenih saradnji, mnogo muzike sam napisao bez ikakve finansijske podrške, stotine aplikacija sam poslao a da nisam dobio pozitivan odgovor. Iako sa strane deluje kao da se sve lepo slaže, ja puno grizem i borim se a rezultati samo sporadično to reflektuju. Jako se retko dešava da postoji kontinuitet porudžbina. Kontinuitet nije nešto na šta može da se računa i ta stalna nesigurnost je uvek prisutna. Sa druge strane svojim kreativnim bićem i svojim umetničkim opusom sam jako zadovoljan. Radim tačno ono što želim da radim i sebi ispunjavam sve muzičke fantazije.

Dugo si aktivan izvan Srbije. Siguran sam da nećemo uspeti da pomenemo sve uspehe koje si tamo postigao. Koje bi razlike istakao između nemačke i srpske muzičke scene kada je reč o podršci i izvođenju savremene muzike?

U Nemačkoj se svaki angažman kompozitora novčano kompenzuje – koliko god mali obim projekta bio – neka to bude prva i glavna razlika.

Druga stvar, Nemačka ima puno prilika za izvođenje koje nisu nužno bombastične. Postoji puno manjih projekata kroz koje se stiče iskustvo i vidljivost. Dinamika komponovanja i izvođenja je bolja. Zbog toga je sredina zdravija. Mnogo je lakše naći projekat za koji ćeš biti plaćen. Samim tim je lakše jer imaš osećaj da se baviš poslom, a ne hobijem. Mnogo je više manjih sala, manjih ansambala, finansiranja ruralnih područja nego u jugoistočnoj Evropi. U Nemačkoj postoji gomila manjih gradova u kojima se nešto dešava, koji imaju manje ansamble – orkestarske ili kamerne i koji sviraju muziku živih kompzitora.

Kako publika i izvođači u Nemačkoj reaguju na tvoja dela i da li si primetio razlike u recepciji u odnosu na publiku i izvođače u Srbiji?

Postoji blaga razlika u reakciji. Na primer kada radim sa referencama na arhaične zvuke Balkana kod nas se to ne doživljava kao nešto naročito specifično, međutim u Nemačkoj publika reaguje vrlo radoznalo i to im odvuče pažnju. Takođe, s obzirom na njihovu posleratnu tradiciju, na njih će danas drugačiji utisak ostaviti kada zazvuči dijatonski akord ili melodija nego kod publike u Srbiji čija posleratna muzika nikada nije pravila konceptualni otklon od istih.

Jedna stvar koja mi se dopada je da i u Srbiji i preko ljudi primećuju da je moja muzika srčana, da je energetična i da komunicira kroz energiju, da ima izražen fizički aspekt zvuka, da je gusta i impulsivna. To je nešto što je zajedničko.

Da li misliš da Evropa prepoznaje to što ti stvaraš kao deo naše kulturne scene, naše tradicije?

Mislim da da. Često me posmatraju kao deo jugo-kruga zajedno sa Hrvatima. Čini mi se da je to čak i prednost i da bi tako trebalo da se brendiramo.

Pogled u budućnost

Premijera nove kompozicije u Radio Beogradu je veliki trenutak, ali šta je sledeće – na čemu trenutno radiš i da li već sada imaš planove za nova izvođenja ili projekte, nezavisno od onoga što smo već pomenuli?

U Berlinu 15. novembra na Voices Festivalu, pa 7. februara u Štutgartu na Eclat festivalu, biće izvedena kompozicija Nula.

Za taj koncert dobio sam zadatak i porudžbinu da napišem novu kompoziciju koja će se izvoditi posle Nule i koja se osvrće na sadašnji trenutak. U pitanju je video instalacija koja prikazuje protest sa Slavije od 15. marta ove godine, uz gustu elektroniku napravljenu od mnoštva pulsirajućih oscilatora. Ovaj komad doživljavam kao hipnotički video balet koji arhivira dešavanja u Srbiji u poslednjih godinu dana. Naziv kompozicije je #itistime, iliti #vremeje (znamo za šta, za promene i finalni pad režima). Želeo sam da ove bitne trenutke u našoj istoriji zabeležim i kroz umetnost i da na taj način ostavim svedočanstvo i dokument za budućnost i godine koje dolaze.

Pomenuo bih još i projekat koji će se desiti krajem 2026. godine u Francuskoj. To će biti moja druga saradnja sa Baroknim muzičkim centrom iz Versaja. Oni slave 40 godina postojanja i za tu priliku sam dobio porudžbinu da napišem muziku za četvorostruki hor i barokni orkestar. Kompozicija će se izvoditi pre Šarpentijeve Mise za četiri hora.

Upoznaj Juga Markovića – kompozitora čiji fluidni identitet stvara zvučnu raznolikost