Klasični razgovori sa umetnicima.
Perspektive umetnika: priče iza nota. Razgovori o nadahnuću, stvaranju i umetničkim putevima.
Upoznaj Juga Markovića – kompozitora čiji fluidni identitet stvara zvučnu raznolikost
U susret premijeri ciklusa pesama Pesme za tebe i mene, kompozitor Jug Marković govori o svom stvaralaštvu, saradnji sa umetnicima, statusu kompozitora u današnje vreme i novom ciklusu pesama čije je izvođenje poverio sopranu Mileni Damnjanović i pijanisti Vladimiru Gligoriću.
Jug Marković, kompozitor
Fotografija: privatna arhivaPri komponovanju prioritet mi je iracionalni osećaj, on je deo mog nemirnog duha.
Juga Markovića rođenog u Srbiji, a sa sedištem u Nemačkoj, očekuje značajan događaj u petak, 28. novembra u Studiju 6 Trećeg programa Radio Beograda - premijera dela Pesme za tebe i mene u okviru obeležavanja 60 godina od početka rada ovog programa Radio Beograda.
Stvaralaštvo Juga Markovića priznato je širom Evrope. Njegova dela se izvode na nekim od najvažnijih festivala savremene muzike (Zagrebačko bijenale, ISCM). U oktobru njegova kompozicija Psalm je izvedena na Međunarodnoj tribini kompozitora.
Opus Juga Markovića sadrži akustičku, elektroakustičku i elektronsku muziku. U komponovanju izbegava krute konceptualne okvire i daje prednost živopisnom i impulsivnom istraživanju stilske heterogenosti i žanrovske hibridnosti.
Posebno mesto u njegovom stvaralaštvu zauzima ljudski glas, a kao pijanista često izvodi sopstvenu muziku.
Jug je studirao kompoziciju na Fakultetu muzičke umetnosti u Beogradu u klasi prof. Vlastimira Trajkovića, a svoje umeće je dalje usavršavao na IRCAM-u u Parizu i na Visokoj školi za muziku i izvođačke umetnosti u Štutgartu, kod prof. Marka Strope. Takođe je diplomirao arheologiju na Univerzitetu u Beogradu.
Pročitaj još: Biografija Juga Markovića
Povod za ovaj intervju jeste premijera ciklusa Pesme za tebe i mene. U razgovoru smo napravili i retrospektivu njegovog stvaralaštva, govorili o muzici i položaju kompozitora danas, kao i o očekivanjima i radosti stvaranja muzike u saradnji sa umetnicima.
Nula za šest glasova porudžbina je festivala Muzičko bijenale iz Zagreba u okviru projekta Balkan Affairs. Balkan Affairs je bijenalni projekat usmeren na otvaranje prostora za razvoj mladih kompozitora u balkanskom regionu, podstičući ih da razmenjuju ideje i razumeju međusobne kulturne sličnosti i razlike.
“Posledice rata bile su različite u svakoj od naših zemalja. Negde su padale bombe i rušile se zgrade. Drugde je glavno razaranje bilo ekonomsko, porodice su se raspadale. Živeo sam u zemlji koja je najviše bila razorena finansijskim posledicama rata. Inflacija je bila najvidljivija. Zato sam koristio i dnevne stope inflacije iz decembra 1993. godine, kao i apoene dinarskih novčanica kao materijal za kompoziciju. Nula znači ‘zero’ — sve one beskrajne nule na novčanicama.”
Pogled u prošlost
U Beogradu sam bio mlad i kao sunđer upijao sve.
〰️
U Beogradu sam bio mlad i kao sunđer upijao sve. 〰️
Možeš li predstaviti svoj put od Beograda do Pariza i Nemačke – kako su studije na IRCAM-u i na Hochschule für Musik und Darstellende Kunst Stuttgart oblikovale tvoj kompozitorski jezik?
Jug Marković i Tarik O'Regan
Fotografija: jugmarkovic.comNajznačajnije za moj kompozitorski jezik bile su studije u Beogradu sa Vlastom Trajkovićem, a potom i studije na IRCAM-u – to su bila dva glavna stupnja koja su me formirala. U Beogradu sam bio mlad i kao sunđer upijao sve. Na IRCAM-u sam se susreo sa nečim potpuno novim. Upoznao sam se sa raznim stvarima koje nisam do tada poznavao, nove tehnike, saradnja sa muzičarima koji nisu iz klasične scene, rad sa plesačim, programiranje zvuka, novi softveri itd… svesno sam se bacao u vatru i to mi se pozitivno vratilo. Ceo boravak u Parizu je bio veliki impuls za moje stvaralaštvo posle toga.
Studije u Štutgartu došle su kasnije i bile su nadogradnja na već oformljeni muzički jezik. Rad sa prof. Markom Stropom bio je više rad između kolega nego neka vrsta nastave.
Ono po čemu mi je taj period značajan jeste da sam pokazujući svoj dotadašnji rad profesoru Stropi uspeo da se kritički i sa distancom osvrnem na to što sam do tada radio i da kroz dubinsko osvrtanje na moju dotadašnju muziku razmišljam o tome kako da komponujem dalje.
Kada si osetio da počinješ da prevazilaziš granice akademske kompozicije – da li si u nekom trenutku svesno odlučio da preuzmeš intuitivan pristup, izbegneš rigidne formalističke sisteme?
Primetio sam da se pitanje intuicije povezuje sa mojom muzikom u mnogo većoj meri nego što bih ja to želeo. Kod mene ne postoji svesna namera da budem intuitivan, jer bi to onda bio koncept. Jednostavno, pošto sam puno puta u toku svoje karijere bio suočen sa pitanjem da objasnim šta radim, u toj nevoljnosti da objašnjavam svoj kreativni proces shvatio sam da nemam kontinuirano isti sistem koji bih mogao da prepričam i objasnim. Jednostavno, glavni parameter i osnovni alat je osećaj a način komponovanja se vrlo razlikuje od kompozicije do kompozicije.
Većina mojih kompozitorskih odluka, koje deluju vrlo proračunato, zapravo su svesno vrlo impulsivne i intuitivne. Na primer: zašto je ovde referenca na barok, zašto je na ovom mestu naprasno dijatonska harmonija, zašto je forma takva itd. Prioritet mi je da najpre slušam iracionalni osećaj da nešto sada treba da bude tako – nego da intelektualno odredim sistem sledećih koraka. U tom smislu sam istakao intuiciju kao najbitniji faktor u radu, pa tek onda sve ostalo.
Fotografija: Ben Viaperalta(Samo)Refleksija
U svojim izjavama pominješ da si po prirodi impulsivan, nemiran, brz, nestrpljiv – kako se te karakteristike reflektuju u tvojim kompozicijama? Da li ta energija stvara ritmičke, teksturalne ili dramaturške aspekte koje publika može da oseti? Kako balansiraš impulsivnost s potrebom za formom i organizacijom? Da li postoje momenti kada impuls iznenadi strukturu i kako ga oblikuješ u kompoziciji?
Čini mi se da moje kompozicije kroz vreme mogu da budu dosta različite, a čak i one koje su pisane iste godine.
Ponekad u malim vremenskim razmacima pišem vrlo različite muzike i to je deo mog fluidnog, nervoznog identiteta..
Čućeš Pesme za tebe i mene u novembru – one su baš to o čemu govorim samo prenaglašeno. Pesme imaju skroz različite identitete u okviru ciklusa: malo su savremena muzika, malo barokna muzika, pomalo ekskurzija u mjuzikl itd.
Što se tiče mikroplana i posmatranja situacije u okviru jedne kompozicije – čini mi se da taj moj nemir ne ide uvek u moju korist. Često se desi da nakon premijere jedne kompozicije budem zadovoljan kako ona zvuči, ali i nezadovoljan što nisam bio strpljiv da pustim da neki dobar deo traje duže. Ja sam ga u toku pisanja čuo svojim nervoznim uhom, a ne smirenim uhom koje bi prepoznalo da je potrebno duže trajanje određenog materijala.
Nemirnost se ogleda i u tome što se situacije, tj. odseci u mojim kompozicijama često naglo menjaju, bez transformacije, prelaza, mostova – kao da neko naglo okrene stranicu knjige.
Govoriš da elektronska muzika pruža gotovo beskonačne mogućnosti. U čemu vidiš njen najveći kreativni potencijal?
Da, pruža beskonačne mogućnosti jer nije fizički ograničena instrumentom. Ona može biti šta god nama padne na pamet – od jednostavnih talasa do zvuka automobila koji pada s drugog sprata … može biti zaista bilo šta. U akademskoj elektronskoj muzici te mogućnosti se često posmatraju vrlo ograničeno. Neretko, kompozitori imitiraju gestove akustičnih instrumenata nesvesno – čak i kad ne misle da to čine. A elektronika pruža još pregršt mogućnosti.
Po mom mišljenju elektronika je svoj pravi život dobila u klubu, a ne u akademskim sredinama. I upravo to njeno klupsko lice me najviše inspiriše. Mislim posebno na njenu energetsku, ritualnu i opsesivnu moć.
U svetu me često posmatraju kao deo jugo-kruga zajedno sa Hrvatima. Čini mi se da je to čak i prednost i da bi tako trebalo da se brendiramo.
Kompozicija Stabat Mater je nastala tokom dvogodišnjeg procesa saradnje između IRCAM-a, pevača Centra za baroknu muziku u Versaju i samog kompozitora. Tokom tog perioda, Marković je istraživao razne digitalne alate za obradu ljudskog glasa, kao i karakteristike barokne vokalne tehnike, posebno ornamente tipične za francusku baroknu muziku. Stabat Mater je delo koje govori i prošlosti i budućnosti, tragajući za mostovima koji povezuju arhaični zvuk sa savremenim elektronskim sredstvima.
Spotlight - Pesme za tebe i mene
Ciklus Pesme za tebe i mene biće izveden na koncertu povodom 60. rođendana Radio Beograda 3 u Studiju 6. Šta ti je bio koncept za ove pesme, kakvu priču želiš da ispričaš publici?
Pesme nemaju jednu kontinuiranu nit koja ih povezuje niti imaju jasnu nameru. Nastajale su vrlo impulsivno – pisao sam ih jednu po jednu u pauzama između drugih projekata, između februara 2024. i avgusta 2025. Mnoge od njih nastale su iz improvizacija na klaviru, a svaku sledeću pesmu pisao sam ne razmišljajući o prethodnim. U početku sam namerno odbijao da ih povezujem i da mislim o tome šta im je zajedničko.. Tek posle desete počeo sam da razmišljam o balansu i makro utisku.
Njihov jedini zajednički imenilac je preterivanje u heterogenosti i osećaj da je sve moguće.
Tekstovi su vrlo šarenoliki. Četiri teksta sam pisao ja. Zatim ima tekstova sa različitih geografskih područja i sa velikih vremenskih udaljenosti: od Smrti majke Jugovića do nobelovke Luiz Glik, Baby I’m Gonna Leave You Led Zeppelina, Tale as Old as Time iz Lepotice i zveri prevedene na ruski, klasičnog monteverdijevskog lamenta, poezije Judite Šalgo i Tenesi Vilijamsa. Jedna pesma se peva uz telefon i puštenog Vivaldija u pozadini, jedna uz elektroniku sa zvučnika… Stilska razuđenost, nemirnost duha i fluidni identitet je ono što ih spaja.
Omaž Trećem programu Radio Beograda
〰️
Omaž Trećem programu Radio Beograda 〰️
Interesantno je pomenuti i da je jedna od pesama porudžbina Trećeg programa Radio Beograda. Kada sam o ovom projektu pričao sa Ksenijom Stevanović i Ivanom Neimarović, predložile su da se ciklus poveže sa 60. rođendanom Radio Beograda 3. Odlučio sam da napišem jednu prigodnu pesmu za Treći program. One su mi rekle da je prva stvar emitovana na Trećem programu bila radio drama Reči i muzika Semjuela Beketa i zato je jedna pesma komponovana baš na ovaj Beketov tekst sa posvetom za rođendan Radio Beogradu 3.
Volim kad neko ima inicijativu i zamisao i volim to da podržim.
Da li ovaj ciklus transformiše žanr i približava ga operi?
Ne, ja ga doživljavam baš kao ciklus pesama, doduše malo drugačiji, specifičan. Ovo je pre svega intimna muzika. Meni se čini da bi se scenskom dramatizacijom izgubila tu intimu. No, sa druge strane ako se nekada u budućnosti desi da neko poželi da ga postavi na scenu to bih pozdravio. Volim kad neko ima inicijativu i zamisao i volim to da podržim. Kao što sam rekao u jednom od prethodnih odgovora – stvari nisu fiksne i nepromenjive, a moja muzika nije uklesana u kamenu.
Kako je došlo do naslova Pesme za tebe i mene?
S obzirom da su pesme pisane na tekstove mnogih autora one ne bi smele da nose naziv nečijeg dela. Činilo mi se da je jedini naziv koji može da ih sve ujedini nešto što bi bilo meta u odnosu na njih pojedinačno.
S obzirom na to da su direktne, iskrene, da nisu formalno komplikovane, da su pročišćene – jedna pesma, jedna ideja (uglavnom) – time sam želeo da se TI, slušalac i JA, kompozitor lako razumemo.
Milena Damnjanović i Vladimir Gligorić
Sa Milenom radiš godinama – od kompozicije Srpske ljubavne pesme (2018) do Psalma (2025) i ciklusa Pesme za tebe i mene (2025). Kako je evoluirala ta saradnja?
Naša saradnja je počeli sa Srpskim ljubavnim pesama koje je Milena divno pevala nekoliko puta u Srbiji i Belgiji, no moja želja da radim nadalje sa Milenom ne zasniva se samo na njenom talentu. Vremenom sam naučio da se do kvalitetnog rezultata dolazi i kroz dobru ljudsku konekciju. Milena i ja se dobro razumemo i otvoreno komuniciramo.
A sa Vladimirom Gligorićem?
Vlada je svirao moj Nokturno iz 2010. više puta proteklih godina i na koncertima i televiziji. To je kompozicija preko koje smo se on i ja povezali. Takođe, Vlada voli i svira Vlastinu kao i muziku Vase Mokranjca – još jedan nivo koji nas povezuje. Kada sam smišljao projekat (Pesme za tebe i mene) i predviđao ko bi mogao da izvodi – iako sam imao na umu mnogo talentovanih ljudi – Vlada i Milena su bili moj prvi izbor.
Vrlo sam receptivan za utemeljene ideje o izvođenju.
Stranice ispisane notama
Milena mi je pokazala partituru Psalma tokom Tribine kompozitora i imao sam priliku da vidim da je prilično detaljna, sa jasnim uputstvima šta tražiš u kom delu kompozicije.
Da, na početku partiture je vrlo detaljno opisano kako se izvodi vrisak (scream). Zašao sam u tu materiju jako duboko i konsultovao muzikološkinju Bojanu Radovanović, koja se detaljno bavila tom temom. Imali smo nekoliko sesija o tome kako najbolje objasniti akademskom pevaču na koji način da vežba scream, a da ne povređuje glasne žice.
Moje partiture jesu detaljne, ali imaju i dosta slobodnog prostora.
Nekada taj pregršt oznaka i instrukcija na papiru odaje utisak izvođaču da ja sve fiksno i nepromenjivo, a naprotiv ja sam vrlo receptivan za utemeljene ideje o izvođenju, za predloge i autonomne odluke izvođača.
Tvoja dela se izvode na važnim evropskim festivalima savremene muzike. U junu ove godine tvoja kompozicija Gramatik izvedena je na Svetskim danima muzike u Portugalu. Kompozicija je bila porudžbina tog festivala, ali to nije usamljen primer. Tu su i porudžbine za nakraj sela, kora, Madrigal, Stabat Mater, psalm… Kada pišeš novu kompoziciju, naročito onu koja je poručena, koliko te vodi unapred zamišljeni koncept, a koliko dopuštaš da muzika sama diktira putanju?
Uglavnom uzimam u obzir ko će biti izvođač jer mi je interesantno da radim sa živom osobom koja ima određene veštine kao i stilske preferencije.
Neću istu muziku napisati za klavirski trio koji uglavnom svira Šuberta i za trio koji svira savremenu muziku. Zanimljivo mi je da znam šta ansambl inače radi i voli i koji su mu afiniteti. Postoje ansambli koji su otvoreni da budu deo kompozicionog procesa – to, na primer, jako volim. Tako se stvara i odnos između kompozitora i muzičara što mi jako znači.
Stabat Mater je, na primer, pisan za jedan francuski barokni hor koji je do tada pevao samo baroknu muziku – npr. Šarpentijea. Meni je bilo mnogo interesantnije da uplivam svojom muzikom u njihov repertoar i njihov svet nego da njih pretvaram u pevače savremene muzike. Zato Stabat Mater zvuči kao što zvuči – to je moj odgovor na jedan specifični hor koji ima specifični repertoar.
U svom stvaralaštvu imaš značajan broj dela pisanih za hor, solističke, kamerne i orkestarske ansamble. Mnoge kompozicije nose zanimljive i unikatne naslove. Šta prvo nastane – kompozicija ili naslov – i kako jedno na drugo utiče u procesu nastanka?
Nema fiksnog redosleda. Sve opcije koje si naveo su moguće. Imam ovde pored sebe jedan papir na kom zapisujem sve naslove koji mi padnu na pamet. Tu je trenutno zapisano oko 25 naslova od kojih će neki možda biti iskorišćeni. Druga opcija je da najpre nastane kompozicija pa tek onda kasnije asocijativan naslov. Kod mene nema programske muzike u pravom smislu te reči. Izolovan primer je Nula, koja se namerno tako zove budući da pravi poveznicu sa nizom nula na novčanicama tokom inflacije u Jugoslaviji.
Često je naziv kompozicije potpuno arbitaran u odnosu na muziku iz prostog razloga što verujem da je i veza između muzike i reči arbitrarna. Njihova veza je na mističnom, a ne na semantičkom nivou.
Očekivanja/iznenađenja
Fotografija: Ben ViaperaltaDa li su saradnje sa ansamblima i izvođačima, kao i porudžbine festivala širom sveta, nešto što si očekivao još u momentu kada si odlučio da se baviš komponovanjem, ili je sve to jedno iznenađenje za tebe?
Puno se trudim i jako dugo se trudim. Zaista mi ništa nije došlo lako. Puno muzike je napisano dok nisam došao do smislenih saradnji, mnogo muzike sam napisao bez ikakve finansijske podrške, stotine aplikacija sam poslao a da nisam dobio pozitivan odgovor. Iako sa strane deluje kao da se sve lepo slaže, ja puno grizem i borim se a rezultati samo sporadično to reflektuju. Jako se retko dešava da postoji kontinuitet porudžbina. Kontinuitet nije nešto na šta može da se računa i ta stalna nesigurnost je uvek prisutna. Sa druge strane svojim kreativnim bićem i svojim umetničkim opusom sam jako zadovoljan. Radim tačno ono što želim da radim i sebi ispunjavam sve muzičke fantazije.
Dugo si aktivan izvan Srbije. Siguran sam da nećemo uspeti da pomenemo sve uspehe koje si tamo postigao. Koje bi razlike istakao između nemačke i srpske muzičke scene kada je reč o podršci i izvođenju savremene muzike?
U Nemačkoj se svaki angažman kompozitora novčano kompenzuje – koliko god mali obim projekta bio – neka to bude prva i glavna razlika.
Druga stvar, Nemačka ima puno prilika za izvođenje koje nisu nužno bombastične. Postoji puno manjih projekata kroz koje se stiče iskustvo i vidljivost. Dinamika komponovanja i izvođenja je bolja. Zbog toga je sredina zdravija. Mnogo je lakše naći projekat za koji ćeš biti plaćen. Samim tim je lakše jer imaš osećaj da se baviš poslom, a ne hobijem. Mnogo je više manjih sala, manjih ansambala, finansiranja ruralnih područja nego u jugoistočnoj Evropi. U Nemačkoj postoji gomila manjih gradova u kojima se nešto dešava, koji imaju manje ansamble – orkestarske ili kamerne i koji sviraju muziku živih kompzitora.
Kako publika i izvođači u Nemačkoj reaguju na tvoja dela i da li si primetio razlike u recepciji u odnosu na publiku i izvođače u Srbiji?
Postoji blaga razlika u reakciji. Na primer kada radim sa referencama na arhaične zvuke Balkana kod nas se to ne doživljava kao nešto naročito specifično, međutim u Nemačkoj publika reaguje vrlo radoznalo i to im odvuče pažnju. Takođe, s obzirom na njihovu posleratnu tradiciju, na njih će danas drugačiji utisak ostaviti kada zazvuči dijatonski akord ili melodija nego kod publike u Srbiji čija posleratna muzika nikada nije pravila konceptualni otklon od istih.
Jedna stvar koja mi se dopada je da i u Srbiji i preko ljudi primećuju da je moja muzika srčana, da je energetična i da komunicira kroz energiju, da ima izražen fizički aspekt zvuka, da je gusta i impulsivna. To je nešto što je zajedničko.
Da li misliš da Evropa prepoznaje to što ti stvaraš kao deo naše kulturne scene, naše tradicije?
Mislim da da. Često me posmatraju kao deo jugo-kruga zajedno sa Hrvatima. Čini mi se da je to čak i prednost i da bi tako trebalo da se brendiramo.
Pogled u budućnost
Fotografija: Ben ViaperaltaPremijera nove kompozicije u Radio Beogradu je veliki trenutak, ali šta je sledeće – na čemu trenutno radiš i da li već sada imaš planove za nova izvođenja ili projekte, nezavisno od onoga što smo već pomenuli?
U Berlinu 15. novembra na Voices Festivalu, pa 7. februara u Štutgartu na Eclat festivalu, biće izvedena kompozicija Nula.
Za taj koncert dobio sam zadatak i porudžbinu da napišem novu kompoziciju koja će se izvoditi posle Nule i koja se osvrće na sadašnji trenutak. U pitanju je video instalacija koja prikazuje protest sa Slavije od 15. marta ove godine, uz gustu elektroniku napravljenu od mnoštva pulsirajućih oscilatora. Ovaj komad doživljavam kao hipnotički video balet koji arhivira dešavanja u Srbiji u poslednjih godinu dana. Naziv kompozicije je #itistime, iliti #vremeje (znamo za šta, za promene i finalni pad režima). Želeo sam da ove bitne trenutke u našoj istoriji zabeležim i kroz umetnost i da na taj način ostavim svedočanstvo i dokument za budućnost i godine koje dolaze.
Pomenuo bih još i projekat koji će se desiti krajem 2026. godine u Francuskoj. To će biti moja druga saradnja sa Baroknim muzičkim centrom iz Versaja. Oni slave 40 godina postojanja i za tu priliku sam dobio porudžbinu da napišem muziku za četvorostruki hor i barokni orkestar. Kompozicija će se izvoditi pre Šarpentijeve Mise za četiri hora.
Milan Mihajlović: Veoma me raduje što izvođači vole da sviraju moju muziku
U susret autorskom koncertu, 1. oktobra 2025. godine u Studiju 6 povodom 80. rođendana u okviru 34. Međunarodne tribine kompozitora, Milan Mihajlović pravi retrospektivu svog stvaralačkog puta i govori o važnim temama za srpsku muziku. Kao jedan od osnivača Tribine, njen direktor i predsednik Udruženja kompozitora Srbije, kompozitor govori o njihovom značaju za kompozitore.
Intervju sa kompozitorom Milanom Mihajlovićem
Milan Mihajlović, kompozitor
Fotografija: privatna arhivaMladi kompozitori su naša budućnost. Oni moraju da imaju mesto na kom mogu da prikažu svoje kompozicije. To kod nas i nije baš toliko lako. Zbog toga je Tribina izuzetno važna.
Milan Mihajlović (1945) diplomirao je kompoziciju i dirigovanje kod profesora Stanojla Rajičića i Živojina Zdravkovića, a potom i magistrirao kompoziciju kod prof. Rajičića na nekadašnjoj Muzičkoj akademiji (danas Fakultet muzičke umetnosti) u Beogradu.
Bio je od 2002. godine do 2009. dekan ove institucije. Dobitnik je velikog broja priznanja za muzičko stvaralaštvo. Njegova dela su izvođena u zemlji i u inostranstvu - u Tonhale u Cirihu, maloj sali Karnegi hola u Njujorku, sali Berlinske filharmonije, Stenvej hola u Londonu, Konzervatorijuma u Sidneju, opere u Dižonu, da pomenemo samo neke.
Intervju je nastao u susret autorskom koncertu koji će biti održan 1. oktobra od 20.30 časova u Studiju 6 Radio Beograda, a povodom njegovog 80. rođendana u okviru 34. Međunarodnoj tribini kompozitora.
Moj prvi susret sa imenom Milan Mihajlović vezan je za knjigu Muzički oblici koju sam koristio u srednjoj muzičkoj školi. Mnogo godina kasnije sam imao priliku da se upoznam sa činjenicom da je Milan Mihajlović zapravo kompozitor. Otkrivajući njegovu muziku shvatio sam da mi ona izuzetno prija budući da prepoznajem poetiku koja je vrlo bliska mom senzibilitetu.
Dugo godina sam želeo da razgovaram sa MIlanom Mihajlovićem i povod ovog puta nije mogao da bude bolji.
Put u prošlost
Milan Mihajlović, 1962. godina
Fotografija: Privatna arhivaPrisetimo se samih početaka. Kako ste počeli da se bavite muzikom?
Odrastao sam u porodici muzičara. Moj otac je bio izvanredan pijanista, a stric je završio violinu i pravo. Osnovali su svoj ansambl za popularnu muziku i prvobitno nastupali u Beogradu. Izvodili su popularnu muziku visokog ranga – bilo je tu i ozbiljne muzike i tadašnjih hitova. Sa tim svojim ansamblom praktično su proputovali ceo svet – bili su u Bejrutu – a kasnije su završili u Kuvajtu, gde su ostali sve dok više nisu mogli da sviraju. U mojoj kući je jednostavno stalno bila neka uživo muzika. Potpuno je prirodno što sam se opredelio za muziku.
Drugo, imao sam i sreće jer sam najpre u nižoj muzičkoj školi imao izvanrednu profesorku klavira Gordanu Milojević, ćerku Miloja Milojevića, a majku Vlastimira Trajkovića. U srednjoj muzičkoj školi Slavenski imao sam najbolje moguće profesore, koji su kasnije svi prešli na Muzičku akademiju. Neki od njih su bili i dekani. Taj period pamtim kao zlatno doba Muzičke škole Slavenski.
Na Muzičkoj akademiji sam, naravno, takođe imao sreće jer sam bio kod profesora Rajičića, poznatog po tome da je uvek imao najbolje moguće asistente – počev od Vase Mokranjca i Vlastimira Peričića, pa sve do Petra Bergama i Srđana Hofmana. Pre svega sam od Petra Bergama mnogo naučio. Taj čovek je bio veliki znalac i on me je uputio u najbolje partiture tadašnjih živih kompozitora. Zato sam imao sreće da učim od najboljih mogućih profesora.
Želim da istaknem još jedan zanimljiv podatak. Moj otac je toliko bio cenjen od tadašnjih profesora Muzičke akademije da su kumovi na venčanju mojih roditelja bili Kosta Manojlović i Milenko Živković. Jedan je bio rektor, a drugi dekan. Imam čak i njihovu zajedničku sliku. To mi je veoma drago.
U susret autorskom koncertu
Na predstojećoj 34. Međunarodnoj tribini kompozitora biće održano autorsko veče posvećeno Vašoj muzici. Kao jedan od osnivača Tribine i njen nekadašnji direktor, kako danas gledate na njen značaj i na ulogu koju je imala i ima u afirmaciji savremene muzike u Srbiji i regionu?
Naša Tribina je osnovana onog trenutka kada se raspala Jugoslavija i kada je za srpske kompozitore bila obustavljena poznata Jugoslovenska muzička tribina u Opatiji. Zbog toga smo se nas nekoliko – Ivana Stefanović, Srđan Hofman i ja – odlučili da obezbedimo festival savremene muzike u Srbiji. Prve godine održana je u Sremskim Karlovcima i od tada se redovno, više ili manje uspešno i uz veću ili manju podršku, održava sve do danas – do ove godine, kada institucionalne podrške, nažalost, nema.
Značaj Tribine kompozitora je oduvek bio veliki, a takav je i danas.
To je, u stvari, bilo jedino mesto na kojem je mogla i na kom i dalje može da se čuje, ne samo naša savremena muzika, već i dela stranih kompozitora. Njen značaj je oduvek bio veliki, a takav je i danas. To je pre svega zato što se na Tribini izvode najnovija dela nastala tokom prethodne tri godine, uz, naravno, odabir stručne komisije Udruženja kompozitora Srbije – što je za sve nas kompozitore veoma važno. Posebno je značajno za mlade kompozitore, koji nemaju mnogo prilika da im se dela izvode. Doduše, moram da kažem da se u poslednje vreme svi teško izvode, bez obzira na generacije.
Milan Mihajlović sa Vladimirom Kulenovićem i Majom Bogdanović na festivalu u Kemptenu, 2014. godine
Fotografija: Privatna arhivaAutorski koncert u okviru Tribine predstaviće neka od Vaših najizvođenijih dela. Istovremeno, ta dela predstavljaju Vaš autentičan i zreli kompozitorski izraz. Koliko je izazovno za kompozitora da načini izbor kompozicija za autorski koncert u jednu konciznu celinu kako bi na najbolji način predstavio svoje muzičko pismo publici?
To je malo složenije pitanje. Nije lako odabrati šta želite da bude izvedeno na autorskom koncertu. Ipak, imajući u vidu da sam uvek obraćao pažnju na muzičare koji treba da sviraju, već sam prilikom pisanja muzike često pretpostavljao ko bi mogao da je izvede. Tako sam i za ovaj koncert odabrao sjajne umetnike i moram da kažem da sam im veoma zahvalan što su pristali da nastupe. Počev od Maje Bogdanović i njenog supruga Danijela Roulanda, preko Katarine Jovanović i Ljubiše Jovanovića, do brojnih drugih – ukupno 12, 13 muzičara. Svi su izuzetni i ne mogu nikoga posebno da izdvojim, što mi je posebno drago.
Moram da priznam nešto što me tokom celog mog stvaralaštva veoma raduje – izvođači su voleli da sviraju moju muziku. A vrlo često sam dobijao i sjajan odziv od publike nakon izvođenja.
Posle tolikog broja koncerata na kojima su izvođena Vaša dela, kada imate mogućnost da birate umetnike koji će ih izvoditi, da li primećujete neku evoluciju u odnosu muzičara prema Vašim kompozicijama – u smislu njihove spremnosti i otvorenosti da ih sviraju?
Milan Mihajlović na festivalu u Kemptenu, 2014. godine
Fotografija: Privatna arhivaMislim da nikada nisam imao problema sa izvođačima. Moram da priznam nešto što me tokom celog mog stvaralaštva veoma raduje – izvođači su voleli da sviraju moju muziku. To je izuzetno važno. Kao što je važno i to da sam vrlo često dobijao sjajan odziv od publike nakon izvođenja – počev od ranih koncerata, pa do festivala koji su se održavali i u inostranstvu i ovde.
Moram da pomenem da je prvi festival na kojem sam učestvovao bio u Kemptenu u Nemačkoj, na tromeđi Švajcarske, Austrije i Nemačke. Tamo mi je izvedeno pet kompozicija, a festival je poznat po lepoj koncertnoj dvorani i velikom broju ljubitelja muzike koji dolaze na koncerte. Bio sam oduševljen – i samim festivalom i prijemom publike. Ljudi su želeli da mi odaju poštovanje, pozivali su me u svoje domove na večere. To je za mene bilo veliko i prijatno iznenađenje. Ali nije ostalo samo na tome – i kasnije, na drugim festivalima u inostranstvu, doživeo sam odličan prijem kod publike. To mi je veoma značilo, jer ipak pišemo za publiku, a ne samo za sebe i svoje kolege.
Tribina kompozitora - jedno od životnih poglavlja
U kojoj meri je svih ovih godina Tribina promovisala dela naših mladih kompozitora, a koliko su učešće uzimali stranci?
Sigurno je da je bilo više naših kompozitora u odnosu na strane. Međutim, dok sam ja vodio Tribinu kompozitora i bio aktivan u Udruženju kompozitora Srbije, uvek sam se trudio da što više mladih kompozitora bude uključeno u program. Jednostavno, oni su naša budućnost. Oni moraju da imaju mesto na kom mogu da prikažu svoje kompozicije. To kod nas i nije baš toliko lako.
Kako vidite budućnost Tribine kompozitora i domaće muzičke scene u narednim decenijama?
Teško je odgovoriti na to pitanje. Mislim da imamo dosta dobrih kompozitora – i srednje generacije, i ovih najmlađih. Bilo bi važno da se Tribina održava, kako bi oni mogli da predstave svoje kompozicije. A kako će biti i šta će biti sa Tribinom, to ne zavisi samo od nas kompozitora. Zavisi i od Ministarstva kulture i od toga da li će je podržati ili neće. Ove godine, koliko čujem, nema izgleda da se Tribina finansijski podrži. Čak ni Mokranjčeva nagrada, koja je za nas izuzetno važna, nije podržana.
MLADI KOMPOZITORI SU NAŠA BUDUĆNOST.
〰️
MLADI KOMPOZITORI SU NAŠA BUDUĆNOST. 〰️
(Samo)Refleksija
Ove godine obeležili ste svoj osamdeseti rođendan. Kada pogledate svoj dosadašnji put, šta biste izdvojili kao najvažnije trenutke i prekretnice u svom stvaralaštvu?
Bilo je toga dosta. Počev od prvih uspeha na tadašnjem BEMUS-u, dok sam još bio mlad kompozitor, pa kasnije na mnogobrojnim festivalima i kroz nagrade koje sam dobio. Tu pre svega mislim na Oktobarsku nagradu i na Mokranjčevu nagradu, koja mi je naročito draga jer sam je dobio od svojih kolega. Teško je sada odrediti šta bi bilo najzanimljivije reći. Lično, mogu da kažem da sam zadovoljan – i to mi je najvažnije.
Tokom ove godine, ali i prethodnih godina, u Nemačkoj je izvedeno više Vaših kompozicija. Imali ste i značajan broj porudžbina od ansambala i orkestara u Nemačkoj. Samo od početka ove godine na četiri koncerta na repertoaru je bila kompozicija Memento. Štaviše, 2020. godine objavljen je i autorski album Memento pri izdavačkoj kući CPO. Kako doživljavate recepciju Vaše muzike u inostranstvu u odnosu na domaću scenu?
Milan Mihajlović i Oliver Trindl na festivalu u Kemptenu, 2014. godine
Fotografija: Privatna arhiva
Pre svega, želeo bih da se zahvalim Burkhardu Šmilgunu, vlasniku i producentu izdavačke kuće CPO u Nemačkoj, koji je jednom prilikom došao u Beograd u Udruženje kompozitora i poneo sa sobom u Nemačku nekoliko diskova srpske muzike – među kojima je bio i moj. Očigledno mu se dopala moja muzika, pa je disk poslao svom prijatelju, nemačkom pijanisti Oliveru Trindlu, koji je bio organizator festivala u Kemptenu. On me je odmah pozvao da dođem, a još mi je i poručio kompoziciju Melanholija, koja je i danas veoma dobro primljena i među kolegama i među publikom.
To je bio važan početak koji mi je otvorio put ka drugim scenama. Nakon toga usledili su i pozivi za Francusku, u Dižon, u jednu od najlepših koncertnih sala u toj zemlji, gde je na festivalu izvedeno pet mojih kompozicija. To bih izdvojio kao posebno značajno.
Moram da priznam da mi je veoma drago što se moje kompozicije izvode u inostranstvu – od Australije do Evrope i nekadašnjeg Sovjetskog Saveza.
Jedan ste od retkih savremenih srpskih kompozitora koji piše porudžbine za strane ansamble, biva gostujući ili rezidencijalni kompozitor festivala u Evropi, ali i čije se kompozicije izvode izvan naših granica. Na koji način, sa jedne strane, uspevate da uskladite ograničenja koja porudžbine sa sobom nose sa svojom kompozitorskom inspiracijom i, sa druge strane, kako doživljavate prepoznatiljivost koju ste stekli u svetu svojom autentičnošću?
Ne znam za ograničenja, jer sam vrlo često ja postavljao uslove – šta ću da pišem i za koji ansambl – imajući u vidu mogućnosti naručioca. Kada je reč o drugom delu pitanja, moja muzika se stilski razlikuje od muzike kompozitora iz različitih zemalja. U svetu postoje ansambli koji i dalje neguju nekadašnju avangardnu muziku, koja, po mom mišljenju, više ne živi. S druge strane, imate Nemačku, koja više neguje oblike muzike prepoznatljive slušaocima, za razliku, recimo, od Francuske. To možda nije pravilo u celini, ali jeste primer koji mi je prvi pao na pamet. Zavisi, dakle, od zemlje do zemlje. Ono što me je zaista zapanjilo bilo je izvođenje moje kompozicije u Australiji, nakon čega sam dobio srdačne pohvale.
Da li Evropa prepoznaje to što Vi stvarate kao deo naše kulturne scene, naše tradicije?
Mislim da ne vide jer se sećam jedne kritike jednog američkog magazina koji je pratio nova izdanja diskova. Kritičar je bio zapanjen kada je moj disk izašao. Prvo zbog toga što se iznenadio da se iz jedne male Srbije nešto novo dogodilo. Bio je odušeljven. Očigleno da nije znao da ovde postoje i drugi kompozitori, osim mene, te da može da čuje i njihova – po mnogo čemu jedinstvena – dela. To je jedan interesantan komentar. Inače, kritike koje su dolazile iz inostranstva su uvek bile pozitivne.
Pogled u stranice ispisane notama
U Vašem opusu prisutna je i snažna povezanost sa tradicijom, ali i otvorenost prema savremenim izrazima. Kako pronalazite ravnotežu između ta dva pola u svom radu?
Na Muzičkoj akademiji smo učili da komponujemo u nekom, da tako kažem, neoklasicističkom duhu. To se vrlo kratko produžilo i posle mog diplomskog rada i mojih postdiplomskih studija, ali već kod prve kompozicije Lamentoso otkrio sam neke stvari koje sam ranije koristio, a da nisam bio svestan njihove suštine. Tako sam došao do toga da u svojim kompozicijama koristim ono što sam nazvao Skrjabinov modus. To je u stvari drugi Mesijanov modus, koji je kod njega bio korišćen u sasvim drugom duhu.
Kod Skrjabinovog modusa je, međutim, interesantno to što su me kritikovali da niko ne može da pronađe taj modus u njegovim delima – što nije tačno. Sam Skrjabin je imao pojedine delove tog modusa koje je koristio u poznim sonatnim oblicima. U njima je, na primer, taj modus imao tri verzije: osnovni modus i dve varijante koje su se mogle ponoviti, ali tako da ne budu iste kao prvi. Skrjabin je to primenjivao u svojim sonatnim oblicima tako što je delove prvog modusa koristio u prvoj temi, delove drugog u drugoj temi, a u reprizi je prva tema bila u trećem modusu, dok je druga tema bila u prvom. Na taj način je nekako multitonalno, da tako kažem, zaokruživao svoje kompozicije u okviru tog modusa.
MOŽDA SAM PO PRIRODI MELANHOLIK.
〰️
MOŽDA SAM PO PRIRODI MELANHOLIK. 〰️
Takođe, u Vašim kompozicijama se može čuti izrazita melanholičnost, kantabilnost i negovanje melodije, kao i pažljivo istančana orkestracija i senzibilan pristup instrumentima – bilo da su u pitanju kamerni ili orkestarski ansambli ili solistički instrumenti. Odakle izvire ta, ako smem da kažem, izrazita emotivnost Vaše muzike?
To je dosta teško pitanje i teško mi je, kao autoru, da dam precizan odgovor. Možda sam po prirodi melanholik. Pretpostavljam da je to sastavni deo moje prirode i karaktera. Kada pišem muziku, uvek obraćam pažnju i na ono što se dešava oko mene. Moram da priznam da su moje prve kompozicije koje su postigle uspeh odražavale ono što se događalo u tom trenutku – u našoj zemlji i u svetu. To je bilo nešto što me je lično pogađalo, a što se potom prenosilo i u muziku.
Kako izgleda Vaš stvaralački proces danas – da li se razlikuje od onog kada ste pisali svoje prve kompozicije?
Sigurno da se razlikuje. Prvo, danas je to jedno dugogodišnje iskustvo koje mi olakšava rad iako mi, s obzirom na godine, nije više baš lako da sedim i da radim. Za mene je stvaralački proces uvek bio fantastičan izazov i prilika da radim nešto i za druge i za sebe. Moram da primetim da mi je to umnogome poboljšalo i koncetraciju i inspiraciju.
Kada pišem muziku, uvek obraćam pažnju i na ono što se dešava oko mene.
Kompozicije kao što su Memento, Fa-mi(ly), Elegija, Melancholy, Revolt, Eine Kleine Trauermusik nose Vaš snažan pečat. Međutim, kada biste mogli da izdvojite jednu svoju kompoziciju iz celog opusa koja Vas najviše predstavlja, koja bi to bila i zbog čega?
Kompozitori uglavnom govore da ne žele da izdvajaju svoje kompozicije – svu svoju decu vole podjednako. Međutim, ja ipak mogu da izdvojim jednu i mislim da je Memento moja najbolja kompozicija. To je, opet, bilo uslovljeno snažnim događajima koji su se dešavali – raspad Jugoslavije i samoubistvo Vasilija Mokranjca, kome je delo posvećeno. Moram da priznam da je u svemu tome postojala neka snaga koja je dolazila spolja, uz sve te događaje oko mene, i da sam zaista imao fantastičnu inspiraciju – nešto što je želelo da krikne i da se pobuni protiv svega što se dešavalo.
Institucionalna pitanja
U aprilu Vam ste od Sokoja dobili Zahvalnicu za dugogodišnje članstvo i značajan doprinos repertoaru Sokoja. To je, doduše, samo jedno u nizu mnogobrojnih priznanja. Šta za Vas znači to priznanje i koliko su za kompozitora važne institucionalne počasti?
Važne su. Mislim da svakom čoveku jeste važno da ljudi prepoznaju njegov rad i da ga na neki način pohvale. Sa Sokojem sam uvek bio u dobrom odnosu i bio sam i u njegovim upravnim telima. Zato me raduje što su primetili da se moja muzika i dalje izvodi. Naravno, tantijeme idu preko Sokoja, što znači da i sam Sokoj nešto zaradi od toga. moram da priznam da se moje kompozicije često emituju na televiziji Klasika plus, naročito poslednjih godina.
Tribina ima važnu ulogu u našem muzičkom životu i za kompozitore i za publiku.
Udruženje kompozitora Srbije obeležava 80 godina postojanja. Vi ste bili njegov predsednik punih 15 godina. Kako danas sagledavate ulogu UKS-a i šta smatrate najvećim izazovima s kojima se suočava kompozitorska zajednica u Srbiji?
Udruženje kompozitora je uvek bilo, na neki način, jedan od inicijatora svega što se dešava u našoj savremenoj muzici. Tome su doprinele i nagrade i Tribina. Ona ima važnu ulogu u našem muzičkom životu i za kompozitore i za publiku. Sve te godine u kojima sam bio član Udruženja, trudio sam se, zajedno sa kolegama, da našu muziku što više plasiramo – ovde kod nas, a po mogućnosti i u inostranstvu. Nekada to zavisi od toga ko je predsednik i ko je u upravnom odboru. Zbog toga to ponekad ide malo gore, malo dole, ali neka konstanta ipak postoji.
Konstatovali smo da su Vaše kompozicije deo repertoara mnogih ansambala, umetnika i orkestara. Ipak, moramo priznati da je odnos orkestara u Srbiji prema srpskim kompozitorima intertan – retko se desi da se u koncetnoj sezoni na repertoru nađe neko delo srpskog kompozitora. Kako je do toga došlo i zbog čega se ništa po tom pitanju ne menja već godinama?
To je dosta teško pitanje i ne znam tačno kako je do toga došlo. Mislim da su za to odgovorni menadžmenti naših orkestara. Situacija nije ista kod Beogradske filharmonije i Simfonijskog orkestra RTS-a. Beogradska filharmonija je, na neki način, potpuno izbacila našu muziku sa repertoara. Ko je za to odgovoran, ne znam, ali pretpostavljam da je to menadžment koji pravi godišnje programe. Zašto je to tako, takođe ne znam. Smatram da Filharmonija mora da insistira na izvođenju dela naših kompozitora, jer je to važan deo naše kulturne baštine.
MEMENTO JE MOJA NAJBOLJA KOMPOZICIJA.
〰️
MEMENTO JE MOJA NAJBOLJA KOMPOZICIJA. 〰️
Kvalitet, pre svega
Šta smatrate najvećim zadatkom savremenog kompozitora – da bude inovator, čuvar tradicije, angažovani umetnik ili nešto četvrto?
Mislim – sve zajedno. Šta znači inovator – to možemo da se pitamo. Da li se to odnosi na jezik… Meni je najvažniji kvalitet samog dela. Bez obzira da li je to neoklasicistički jezik ili moderan muzički jezik, ako muzika privlači izvođače i publiku, to je ono što je važno.
Igor Andrić: Kada uplovim u svet u kome je sve moguće, to je trenutak zbog koga se bavim stvaranjem
U intervjuu Igor Andrić otkriva svoj umetnički put, inspiraciju i planove pred dva važna nastupa – 27. septembra na Kolarcu i 28. septembra u Hamburgu.
Intervju sa kompozitorom Igorom Andrićem
Fotografija: Ana Marija JovanovićIgora Andrića sam najpre upoznao kao baritona, učesnika u operskim produkcijama u Kragujevcu i Beogradu. Tek kasnije otkrio sam ga i kao kompozitora – i danas ga, pre svega, tako doživljavam.
Prateći njegov stvaralački put, uvek me je fascinirala posvećenost s kojom pristupa muzici. Andrić pripada onim kompozitorima koji svoju umetnost oblikuju požrtvovano, studiozno i sa jasnom vizijom. Svaka njegova kompozicija nosi pečat ozbiljne pripreme i promišljene prezentacije, a muzika koju piše osvajala je, i sve više osvaja, i izvođače i publiku. U to se uveravam na svakom koncertu na kom se izvodi njegova muzika.
Svoju umetničku putanju oblikuje pažljivo i smelo, korak po korak, što je možda i ključ njegovog uspeha. Danas, Igor Andrić pripada generaciji kompozitora čije se kompozicije čuju i kod nas i u inostranstvu.
Njegova dela izvođena su u Srbiji, Nemačkoj i Poljskoj, a među brojnim priznanjima izdvajaju se finale takmičenja IC2019 u Hong Kongu i prva nagrada na takmičenju Composer Slam u Hanoveru. Poseban značaj u njegovom opusu imaju projekti poput Duhovno putovanje, kao i saradnje sa umetnicima poput Nemanje Stankovića i VooDoo Dua. U sezoni 2025/26. očekuju ga nova, važna poglavlja – premijere dela sa orkestrima u Hamburgu i Kilu.
Njegov kompozitorski jezik čini jedinstven spoj balkanske tradicije, vizantijskih elemenata i evropske muzike 20. veka, obogaćen savremenim tehnikama, složenim ritmovima i prepoznatljivim melodijskim obrascima.
U razgovoru koji sledi, Igor Andrić otkriva kako vidi svoj umetnički put, šta ga inspiriše i kakve planove ima za budućnost.
Već septembar donosi dva značajna događaja: 27. septembra njegova muzika biće izvedena u Beogradu na Kolarcu, u okviru 34. Međunarodne tribine kompozitora, dok će već sutradan, 28. septembra, u Hamburgu Radar kvartet premijerno izvesti kompoziciju BISKA 1.
U susret 34. Međunarodnoj tribini kompozitora
Na svečanom otvaranju 34. Tribine kompozitora 27. septembra biće izvedeno tvoje delo Usnula pisma, lament za mešoviti hor i orkestar. Ovo delo je zapravo pisano za festival OKTOH u Kragujevcu. Možeš li nam otkriti na koji način je nastala ova kompozicija, šta te je inspirisalo, i kako doživljavaš činjenicu da će upravo tvoje delo biti na repertoaru svečanog otvaranja ovogodišnje Tribine?
Kompozicija Usnula pisma je nastala kao lična potreba da izrazim sve što se u meni, kao rođenom Kragujevčaninu, taložilo i gradilo svakog 21. oktobra. Još od školskih dana pamtim odlaske sa nastavnicima na Veliki školski čas, koji predstavlja obeležavanje i odavanje pošte streljanima tog dana 1841. godine u Šumaricama. Godine 2021. se na OKTOH-u obeležavala 80-godišnjica od streljanja, te je za ovaj jubilej nastala moja kompozicija.
Tekst je zasnovan na poslednjim pismima, koja su streljani slali svojim bližnjima.
Jedan deo pisama je i dan danas sačuvan u muzeju 21. oktobar. Sve te poruke su uvek na mene ostavljave veoma jak utisak, jer su streljani najčešće u veoma kratkim rečenicama slali svoje poslednje pozdrave, poslednje emotivne iskaze, mala uputstva o čuvanju domaćinstava, itd.
Iako je strah od smrti u takvim trenucima neizostavan, u samim pismima nisam osetio ništa nalik tome. Rekao bih da sam tokom čitanja osetio ponos, prkos, ali prihvatanje na određeni način, te je taj moj lični utisak dodatno uticao na celokupnu sliku koju sam želeo da prenesem u ovaj ansambl. Sa ove distance, rekao bih da je to veoma uticalo na mene, ne samo kao tekstualno polazište za komponovanje, već i na sam muzički jezik.
Porudžbine i saradnja sa izvođačima
U tvom stvaralaštvu ima nekoliko kompozicija koje si napisao kao porudžbine. Pomenuću Taraf de Haidoux za harmoniku, Prometheus Unbound za violinu i gudače, Klavirski trio br. 2, Symphony of Whispers and Screams, Parahelij za violončelo. Kada pišeš novu kompoziciju, naročito onu koja je poručena, koliko te vodi unapred zamišljeni koncept, a koliko dopuštaš da sama muzika diktira putanju tokom stvaranja?
Saradnja sa izvođačima u procesu komponovanja je u mom slučaju u neraskidivoj vezi sa čitavim mojim stvaralaštvom.
Zato mi je ovo pitanje posebno drago. Sa nekoliko naših izvođača sam tokom studija, ali i kasnije ostvario kontakt, koji nas je zajednički vodio ka stvaranju novih kompozicija za njih. Izdvojio bih saradnje sa violinistom Dušanom Joksićem, VooDoo klavirskim duom, Nemanjom Stankovićem, Nikolom Pekovićem, itd. U ovim saradnjama su nastale kompozicije koje su meni samom najdraže. Proces probanja određenih, tek nastalih isečaka kompozicije, diskutovanje o njima sa izvođačima, zamišljanje krajnjeg ishoda, su u mom slučaju delovi rada kojima se više radujem nego završnim probama pred izvođenje. Zato, jedan veći deo svog doktorskog umetničkog projekta ću posvetiti ovoj relaciji i vezi izvođača i kompozitora, kroz lični utisak i iskustvo.
Srpski kompozitor u Nemačkoj
Već nekoliko godina si aktivan u Nemačkoj. Siguran sam da nećemo uspeti da pomenemo sve uspehe koje si tamo postigao. Tvoja dela se u Nemačkoj izvode gotovo redovno. Koje bi razlike istakao između nemačke i srpske muzičke scene kada je reč o podršci i izvođenju savremene muzike?
Nemačka je zaista jedan impozantan sistem za umetnike. Neretko se u krugovima muzičara kaže da je Nemačka obećana zemlja za orkestarske svirače pre svega, ali i druge muzičare. Zemlja koja ima više od 200 orkestara, mnoštvo univerziteta, visokih škola za učenje muzike, baleta, opere, teatra, svojom posvećenošću svakodnevno pokazuje da je umetnička muzika neodvojiv deo njihovog identiteta, te samim tim i ulaganje u savremenu muziku. Svaki orkestar, bez obzira na veličinu, u okviru svoje sezone ima određeni broj premijera, pa i gotovo svaki teatar. Ovakav sistem funkcionisanja u današnjem vremenu je veoma dragocen za kompozitore, jer je Nemačka scena posvećena veoma različitim profilima stvaralaca i samim tim je multinacionalna, što joj daje neverovatan kolorit i raznovrsnost.
NEMAČKA JE IMPOZANTAN SISTEM ZA UMETNIKE.
〰️
NEMAČKA JE IMPOZANTAN SISTEM ZA UMETNIKE. 〰️
Kako publika i izvođači u Nemačkoj reaguju na tvoja dela i da li si primeto razlike u recepciji u odnosu na publiku i izvođače u Srbiji?
Za sada bih rekao da je prijem moje muzike prilično dobar. Jedan od omiljenih utisaka sa izvođenja u Nemačkoj je definitivno aplauz publike u Bajrojtu, Vagnerovom gradu, na Festivalu mladih umetnika nakon izvođenja mog Koncerta za dva klavira i orkestar. Aplauz je bio zaista neverovatan i inspirišuć, a na sceni sa VooDoo klavirskim duom (Vuk Božilović i Dušan Grozdanović) sam se osetio kao svoj na svome.
Ono što je generalna razlika u percepciji i odnosu publike i izvođača u Nemačkoj u odnosu na Srbiju je njihovo iskustvo, kako sviračko, tako i slušalačko.
Fotografija: Ana Marija JovanovićNa kraju, verujem da je tako i za stvaralaštvo. Rekao bih da u ovom lancu jedan korak uvek povlači sledeći. Zbog količine kompozitora koji borave u Nemačkoj, tamo se mnogo više stvara, samim tim se više i izvodi i sluša savremena muzika. Iskustvo na svim nivoima je primetno, ali mislim da to treba i mora da nas podstakne, sa željom da i mi našu zajednicu načinimo takvom. Naravno, koliko je to moguće.
Više nego interesantno mi je tvoje usavršavanje pri Fondaciji posvećenoj Karlhajncu Štokhauzenu. Predstavi nam iskustvo koje si stekao na usavršavanju, kao i to šta te čeka u izvođenju njegove opere koje će se desiti tokom sledeće godine.
Opera koju ću izvoditi je Michaels Reise (Mihaelovo putovanje) i ona je deo opere Donnerstag aus Licht, izdvojen i aranžiran za 9 solistički tretiranih instrumenata. U ovom izvođenju Hamburške državne opere ću svirati sintisajzer, što je za mene u ovom trenutku veoma izazovno.
Glavni razlog da se prijavim i izađem na audiciju za ovaj projekat je bilo izučavanje sintisajzera i lična želja da ovaj, veoma složen, ali i veoma zanimljiv instrument, sa beskrajnim mogućnostima, koristim u daljem svom stvaralaštvu. Na samom usavršavanju u Kurtenu, gradu gde je Štokhauzen živeo do svoje smrti i gde je sedište njegove fondacije, sam radio sa mentorom pijanistom Sajmonom Smitom iz Velike Britanije, koji je već učestvovao u mnogim projektima kao izvođač Štokhauzenove muzike. Njegovo poznavanje sintisajzera i sve što mi je otkrio o tom instrumentu je za mene veoma dragoceno.
NISAM LJUBITELJ TAKMIČENJA.
〰️
NISAM LJUBITELJ TAKMIČENJA. 〰️
Dobitnik si prve nagrade na Composer Slam takmičenju u Hanoveru. Kompozicija Klavirski trio br. 1 je ušla u finale takmičenja Intimacy of Creativity 2019. godine u Hong Kongu. Kako te takmičenje formira kao umetnika?
Moram da priznam da lično nisam ljubitelj takmičenja muzičara. „Takmičenja su za konje, ne za umetnike.“ je kratak citat Bartoka, implicijajući da je umetnost subjektivna i da se ne može precizno meriti ili rangirati poput fizičkih podviga konja.
Tako i ja verujem da je pokušaj određivanja pobednika u umetnosti pogrešan. Prateći današnja takmičenja instrumentalista, na kojima pobeđuju kandidati zbog nacionalne pripadnosti, političnog opredeljenja ili određenog skandala, a ne zbog svog sviranja, još više gubim poverenje u takve odluke. Ipak, takmičenja su deo igre koju moramo da prihvatimo i ona pored svega pomenutog ipak nude veoma dragocena poznanstva i mogućnost lične prezentacije.
Kompozitor i stvaralaštvo
Tokom prethodnih nekoliko godina imao si priliku da svoj autorski koncert Duhovno putovanje predstaviš u nekoliko gradova u Srbiji i u Poljskoj. I sam prisustvujući tim koncertima uverio sam se da na sjajan način, uz odličnu grupu izvođača neguješ i promovišeš svoju muziku. Koliko je izazovno za kompozitora da načini presek stvaralaštva u jednu konciznu celinu kako bi na najbolji način predstavio svoje muzičko pismo publici?
Veoma je izazovno! Oduvek sam smatrao da posao kompozitora nije samo da komponuje. Prvi korak jeste komponovanje, drugi korak je prepisivanje nota u softver za notiranje, zatim probe izvođenja, snimanja… Dok bih organizaciju, nabavljanje finansija za sprovođenje projekta, ugovaranje termina, štimovanje klavira i još mnogo sitnih, ne toliko vidljivih koraka, posebno izdvojio. U svim navedenim koracima, moj neizostavni saradnik i prijatelj je Božidar Rajić, direktor agencije TEKIART i sa kojim već duži niz godina funkcionišem u timu.
Stvaranje muzike za jedan celovečernji koncert je veoma dugotrajan put i smatram da su autorski koncerti veoma dragoceni i važni, kako bi jedan autor prezentovao šire polje svog stvaranja. Za samog autora je to retrospektiva urađenog, a za publiku upoznavanje sa njegovim radom.
POSAO KOMPOZITORA NIJE SAMO DA KOMPONUJE.
〰️
POSAO KOMPOZITORA NIJE SAMO DA KOMPONUJE. 〰️
Postoji li neko delo za koje smatraš da predstavlja prekretnicu u tvom stvaralaštvu?
Delo koje je za mene trenutno najznačajnija prekretnica je Raskovani Prometej, fantazija za solo violinu i šesnaest gudača. Ovim delom sam završio svoje osnovne akademske studije i snimio ga sa violinistom Dušanom Joksićem i gudačkim orkestrom koji smo okupili pomoću naših prijatelja. Od ovog snimanja počinje i razvija se moja želja za dirigovanjem mojih kompozicija. Uključenost u kreiranje vremena, pošto je muzika vremenska umetnost je zaista poseban doživljaj svaki put. Nakon snimanja, nekoliko prezentovanja i izvođenja, komentari su bili sjajni, a meni je podrška prof. Isidore Žebeljan, koju mi je pružila nakon završene kompozicije, veoma značila i inspirisala me na dalje stvaranje.
Tvoj kompozitorski stil, kako sam ga i sam definisao u svojim kritikama, čini mi se, karakteriše spoj impresionističke tradicije i narodne muzike Balkana – mozaik modernih tehnika i modalnosti. Da li ti je važnije da kroz muziku eksperimentišeš sa zvukom ili da preneseš određenu ideju i emociju?
Oba puta su prava i čini mi se zavisna u mom slučaju. Da bi se određena ideja dočarala, eksperimentisanje sa zvukom je nužno, kako bi došlo do trenutka ushićenja tokom stvaranja. A kada dođe do ushićenja i kada se uplovi u svet u kome je sve moguće, a samo jedno rešenje ispravno i pravo, to je za mene trenutak zbog koga se bavim stvaranjem. U tom trenutku granice između eksperimenta, ideja i mnogih drugih komponenti više ne postoje.
U svom dosadašnjem stvaralaštvu – koje svake godine broji sve veći i veći broj kompozicija – imaš značajan broj dela pisanih za hor, solističke, kamerne i orkestarske ansamble. Mnoge kompozicije nose zanimljive i unikatne naslove. Pomenimo Ego sum abbas, Taraf de Haidouks, As though the Earth is singing, Nuptial song, Three little Moons. Šta prvo nastane kompozicija ili naslov i kako jedno na drugo utiče u procesu nastanka?
U odgovoru ću se fokusirati na instrumentalne kompozicije, jer je kompozicije sa tekstom značajno lakše imenovati, zbog mnogih tekstualnih sugestija. A odgovor je da nema pravog odgovora. Svaka kompozicija je priča za sebe i svaka dobije naziv na poseban način i u posebnom trenutku. Mnogo puta mi se dešavalo da završim veoma složenu kompoziciju, a da veoma dugo ne mogu da pronađem njeno pravo ime. Suprotno tome, nekoliko puta sam kompozicijama dao ime nakon prvog zapisanog takta i to se ispostavilo kao pravo rešenje. Ispostavilo se kao pravo rešenje, jer je sam naziv u daljem toku komponovanja vodio moje misli i moju inspiraciju. U slučaju kada kompozicije imenujem nakon završetka komponovanja, atmosfera kompozicije pak utiče na tok mojih misli u imenovanju. Mislim da se u krajnjoj liniji muzika sretne sa svojim imenom u pravom trenutku.
Fotografija: Ana Marija JovanovićKada dođe do ushićenja i kada se uplovi u svet u kome je sve moguće, a samo jedno rešenje ispravno i pravo, to je za mene trenutak zbog koga se bavim stvaranjem.
Od 2021. godine tvoja dela objavljuje jedna od najuglednijih izdavačkih kuća za savremenu muziku – Universal Edition iz Beča. Kako je došlo do te saradnje i koliko ti je značajno da se tvoja muzika sada distribuira globalno?
Universal Edition je imao konkurs za nove kompozitore, na koji sam veoma rado poslao svoje partiture i na kraju bio izabran. Konkurs je veoma složen i mnoge stvari utiču na rezultat konkursa, ali su pre svega kvalitet muzike i notografija glavni parametri. To je zaista veoma dragoceno za žive kompozitore i pruža vidljivost koju sam kompozitor sebi veoma teško može da obezbedi.
Rad ne sebi kao imperativ
Studiraš doktorske akademske studije u Beogradu, a istovremeno si upisao Konzertexamen program na Hochschule für Musik und Theater u Hamburgu kod prof. Fredrika Švenka. Kako usklađuješ ova dva zahtevna studijska sistema i kako te iskustvo iz Hamburga oblikuje kao kompozitora i pedagoga?
Usklađivanje je veoma zanimljivo i zahtevno, jer zahteva mnogo putovanja, život u avionima i vozovima, dobru organizaciju i planiranje obaveza mesecima ranije. Trenutno mi sve to prija, jer imam utisak da mnogo učim, napredujem i stičem mnoga nova iskustva. A kako trenutno sve utiče na mene, to ne bih znao. Radujem se i nadam našem narednom intervjuu nakog svega, a u njemu bih veoma rado podelio svoje utiske sa te vremenske distance.
Angažovan si i kao asistent na Katedri za kompoziciju Fakultet muzičke umetnosti u Beogradu. Lično, imao sam priliku da te slušam dok si držao radionice mladim kompozitorima – učenicima srednjih muzičkih škola – čija su dela potom izvedena u okviru koncerta filmske muzike Enia Morikonea. Jasno mi je da si izgradio jedan detaljan, posvećen i postupan rad sa studentima. Šta ti je pomoglo da se formiraš u tako dobrog predavača?
Tokom svojih studija sam veoma jasno znao šta mi kod kog predavača prija, a šta ne. Rekao bih da sam do svog načina predavanja došao isključivo kombinovanjem karakteristika koje sam voleo kod mojih profesora i drugih predavača.
Sledeće stanice
U sezoni 2025/26 predviđene su premijere tvojih dela: novo delo za orkestar teatra Kil kao deo takmičenja Hafenstädte – Tore zur Welt, i Violinski koncert s simfonijskim orkestrom iz Hamburga pod dirigentskim vođstvom Ulriha Vindfurha. Kako se pripremaš za ove velike angažmane i šta očekuješ od rada sa izvođačima?
Kompoziciju za orkestar teatra Kil sam već završio i isporučio, a ona se zove Carigradski bedemi, tako da sam što se nje tiče veoma miran i bez ikakvih briga trenutno. Pripremam se samo mislima i jedva čekam da probe počnu. Biće to sjajna prilika da se upoznam sa dirigentom Hauardom Grifitsom i da prezentujem svoj rad.
Koncert za violinu i orkestar je pak malo drugačiji, jer je znatno složeniji. Kompozicija je završena, ali me trenutno čeka rad na orkestarskim štimovima i klavirskom izvodu, što moram da kažem da mi u ovom trenutku najteže pada. No, svakako se i tome veoma radujem, jer sam koncert trenutno smatram za svoju najsloženiju kompoziciju i ne mogu da dočekam da je čujem u izvođenju.
Premijera na Tribini je veliki trenutak, ali šta je sledeće – na čemu trenutno radiš i da li već sada imaš planove za nova izvođenja ili projekte u Nemačkoj ili u Srbiji – nezavisno od ovoga što smo već pomenuli kada su u pitanju koncerti?
Mnogi novi projekti su u planovima, ali sam do sada naučio da ne bude sve uvek onako kako ja planiram.
Ono što je sigurno je da će samo dan nakon premijere na Tribini, 28. septembra u Hamburgu (Halle 424), Radar kvartet izvesti premijerno moju kompoziciju BISKA 1 (omaž grupi SMAK), za električnu gitaru, klavir, kontrabas i bubanj.
Početkom leta sam dobio i novu porudžbinu odbora Esenske filharmonije za kamernu kompoziciju koju će premijerno izvesti njihovi akademisti, te je to svakako jedan od bitnijih projekata kome ću se posvetiti u narednim mesecima.
U planu je i izvođenje Raskovanog Prometeja u Srbiji, snimanje kamernih i jedne horske kompozicije, a u narednom periodu se nadam i da će izaći moj prvi autorski CD, sa solo i kamernom muzikom sa autorskog koncerta Duhovno putovanje.