Igor Andrić: Kada uplovim u svet u kome je sve moguće, to je trenutak zbog koga se bavim stvaranjem
Intervju sa kompozitorom Igorom Andrićem
Fotografija: Ana Marija JovanovićIgora Andrića sam najpre upoznao kao baritona, učesnika u operskim produkcijama u Kragujevcu i Beogradu. Tek kasnije otkrio sam ga i kao kompozitora – i danas ga, pre svega, tako doživljavam.
Prateći njegov stvaralački put, uvek me je fascinirala posvećenost s kojom pristupa muzici. Andrić pripada onim kompozitorima koji svoju umetnost oblikuju požrtvovano, studiozno i sa jasnom vizijom. Svaka njegova kompozicija nosi pečat ozbiljne pripreme i promišljene prezentacije, a muzika koju piše osvajala je, i sve više osvaja, i izvođače i publiku. U to se uveravam na svakom koncertu na kom se izvodi njegova muzika.
Svoju umetničku putanju oblikuje pažljivo i smelo, korak po korak, što je možda i ključ njegovog uspeha. Danas, Igor Andrić pripada generaciji kompozitora čije se kompozicije čuju i kod nas i u inostranstvu.
Njegova dela izvođena su u Srbiji, Nemačkoj i Poljskoj, a među brojnim priznanjima izdvajaju se finale takmičenja IC2019 u Hong Kongu i prva nagrada na takmičenju Composer Slam u Hanoveru. Poseban značaj u njegovom opusu imaju projekti poput Duhovno putovanje, kao i saradnje sa umetnicima poput Nemanje Stankovića i VooDoo Dua. U sezoni 2025/26. očekuju ga nova, važna poglavlja – premijere dela sa orkestrima u Hamburgu i Kilu.
Njegov kompozitorski jezik čini jedinstven spoj balkanske tradicije, vizantijskih elemenata i evropske muzike 20. veka, obogaćen savremenim tehnikama, složenim ritmovima i prepoznatljivim melodijskim obrascima.
U razgovoru koji sledi, Igor Andrić otkriva kako vidi svoj umetnički put, šta ga inspiriše i kakve planove ima za budućnost.
Već septembar donosi dva značajna događaja: 27. septembra njegova muzika biće izvedena u Beogradu na Kolarcu, u okviru 34. Međunarodne tribine kompozitora, dok će već sutradan, 28. septembra, u Hamburgu Radar kvartet premijerno izvesti kompoziciju BISKA 1.
U susret 34. Međunarodnoj tribini kompozitora
Na svečanom otvaranju 34. Tribine kompozitora 27. septembra biće izvedeno tvoje delo Usnula pisma, lament za mešoviti hor i orkestar. Ovo delo je zapravo pisano za festival OKTOH u Kragujevcu. Možeš li nam otkriti na koji način je nastala ova kompozicija, šta te je inspirisalo, i kako doživljavaš činjenicu da će upravo tvoje delo biti na repertoaru svečanog otvaranja ovogodišnje Tribine?
Kompozicija Usnula pisma je nastala kao lična potreba da izrazim sve što se u meni, kao rođenom Kragujevčaninu, taložilo i gradilo svakog 21. oktobra. Još od školskih dana pamtim odlaske sa nastavnicima na Veliki školski čas, koji predstavlja obeležavanje i odavanje pošte streljanima tog dana 1841. godine u Šumaricama. Godine 2021. se na OKTOH-u obeležavala 80-godišnjica od streljanja, te je za ovaj jubilej nastala moja kompozicija.
Tekst je zasnovan na poslednjim pismima, koja su streljani slali svojim bližnjima.
Jedan deo pisama je i dan danas sačuvan u muzeju 21. oktobar. Sve te poruke su uvek na mene ostavljave veoma jak utisak, jer su streljani najčešće u veoma kratkim rečenicama slali svoje poslednje pozdrave, poslednje emotivne iskaze, mala uputstva o čuvanju domaćinstava, itd.
Iako je strah od smrti u takvim trenucima neizostavan, u samim pismima nisam osetio ništa nalik tome. Rekao bih da sam tokom čitanja osetio ponos, prkos, ali prihvatanje na određeni način, te je taj moj lični utisak dodatno uticao na celokupnu sliku koju sam želeo da prenesem u ovaj ansambl. Sa ove distance, rekao bih da je to veoma uticalo na mene, ne samo kao tekstualno polazište za komponovanje, već i na sam muzički jezik.
Porudžbine i saradnja sa izvođačima
U tvom stvaralaštvu ima nekoliko kompozicija koje si napisao kao porudžbine. Pomenuću Taraf de Haidoux za harmoniku, Prometheus Unbound za violinu i gudače, Klavirski trio br. 2, Symphony of Whispers and Screams, Parahelij za violončelo. Kada pišeš novu kompoziciju, naročito onu koja je poručena, koliko te vodi unapred zamišljeni koncept, a koliko dopuštaš da sama muzika diktira putanju tokom stvaranja?
Saradnja sa izvođačima u procesu komponovanja je u mom slučaju u neraskidivoj vezi sa čitavim mojim stvaralaštvom.
Zato mi je ovo pitanje posebno drago. Sa nekoliko naših izvođača sam tokom studija, ali i kasnije ostvario kontakt, koji nas je zajednički vodio ka stvaranju novih kompozicija za njih. Izdvojio bih saradnje sa violinistom Dušanom Joksićem, VooDoo klavirskim duom, Nemanjom Stankovićem, Nikolom Pekovićem, itd. U ovim saradnjama su nastale kompozicije koje su meni samom najdraže. Proces probanja određenih, tek nastalih isečaka kompozicije, diskutovanje o njima sa izvođačima, zamišljanje krajnjeg ishoda, su u mom slučaju delovi rada kojima se više radujem nego završnim probama pred izvođenje. Zato, jedan veći deo svog doktorskog umetničkog projekta ću posvetiti ovoj relaciji i vezi izvođača i kompozitora, kroz lični utisak i iskustvo.
Srpski kompozitor u Nemačkoj
Već nekoliko godina si aktivan u Nemačkoj. Siguran sam da nećemo uspeti da pomenemo sve uspehe koje si tamo postigao. Tvoja dela se u Nemačkoj izvode gotovo redovno. Koje bi razlike istakao između nemačke i srpske muzičke scene kada je reč o podršci i izvođenju savremene muzike?
Nemačka je zaista jedan impozantan sistem za umetnike. Neretko se u krugovima muzičara kaže da je Nemačka obećana zemlja za orkestarske svirače pre svega, ali i druge muzičare. Zemlja koja ima više od 200 orkestara, mnoštvo univerziteta, visokih škola za učenje muzike, baleta, opere, teatra, svojom posvećenošću svakodnevno pokazuje da je umetnička muzika neodvojiv deo njihovog identiteta, te samim tim i ulaganje u savremenu muziku. Svaki orkestar, bez obzira na veličinu, u okviru svoje sezone ima određeni broj premijera, pa i gotovo svaki teatar. Ovakav sistem funkcionisanja u današnjem vremenu je veoma dragocen za kompozitore, jer je Nemačka scena posvećena veoma različitim profilima stvaralaca i samim tim je multinacionalna, što joj daje neverovatan kolorit i raznovrsnost.
NEMAČKA JE IMPOZANTAN SISTEM ZA UMETNIKE.
〰️
NEMAČKA JE IMPOZANTAN SISTEM ZA UMETNIKE. 〰️
Kako publika i izvođači u Nemačkoj reaguju na tvoja dela i da li si primeto razlike u recepciji u odnosu na publiku i izvođače u Srbiji?
Za sada bih rekao da je prijem moje muzike prilično dobar. Jedan od omiljenih utisaka sa izvođenja u Nemačkoj je definitivno aplauz publike u Bajrojtu, Vagnerovom gradu, na Festivalu mladih umetnika nakon izvođenja mog Koncerta za dva klavira i orkestar. Aplauz je bio zaista neverovatan i inspirišuć, a na sceni sa VooDoo klavirskim duom (Vuk Božilović i Dušan Grozdanović) sam se osetio kao svoj na svome.
Ono što je generalna razlika u percepciji i odnosu publike i izvođača u Nemačkoj u odnosu na Srbiju je njihovo iskustvo, kako sviračko, tako i slušalačko.
Fotografija: Ana Marija JovanovićNa kraju, verujem da je tako i za stvaralaštvo. Rekao bih da u ovom lancu jedan korak uvek povlači sledeći. Zbog količine kompozitora koji borave u Nemačkoj, tamo se mnogo više stvara, samim tim se više i izvodi i sluša savremena muzika. Iskustvo na svim nivoima je primetno, ali mislim da to treba i mora da nas podstakne, sa željom da i mi našu zajednicu načinimo takvom. Naravno, koliko je to moguće.
Više nego interesantno mi je tvoje usavršavanje pri Fondaciji posvećenoj Karlhajncu Štokhauzenu. Predstavi nam iskustvo koje si stekao na usavršavanju, kao i to šta te čeka u izvođenju njegove opere koje će se desiti tokom sledeće godine.
Opera koju ću izvoditi je Michaels Reise (Mihaelovo putovanje) i ona je deo opere Donnerstag aus Licht, izdvojen i aranžiran za 9 solistički tretiranih instrumenata. U ovom izvođenju Hamburške državne opere ću svirati sintisajzer, što je za mene u ovom trenutku veoma izazovno.
Glavni razlog da se prijavim i izađem na audiciju za ovaj projekat je bilo izučavanje sintisajzera i lična želja da ovaj, veoma složen, ali i veoma zanimljiv instrument, sa beskrajnim mogućnostima, koristim u daljem svom stvaralaštvu. Na samom usavršavanju u Kurtenu, gradu gde je Štokhauzen živeo do svoje smrti i gde je sedište njegove fondacije, sam radio sa mentorom pijanistom Sajmonom Smitom iz Velike Britanije, koji je već učestvovao u mnogim projektima kao izvođač Štokhauzenove muzike. Njegovo poznavanje sintisajzera i sve što mi je otkrio o tom instrumentu je za mene veoma dragoceno.
NISAM LJUBITELJ TAKMIČENJA.
〰️
NISAM LJUBITELJ TAKMIČENJA. 〰️
Dobitnik si prve nagrade na Composer Slam takmičenju u Hanoveru. Kompozicija Klavirski trio br. 1 je ušla u finale takmičenja Intimacy of Creativity 2019. godine u Hong Kongu. Kako te takmičenje formira kao umetnika?
Moram da priznam da lično nisam ljubitelj takmičenja muzičara. „Takmičenja su za konje, ne za umetnike.“ je kratak citat Bartoka, implicijajući da je umetnost subjektivna i da se ne može precizno meriti ili rangirati poput fizičkih podviga konja.
Tako i ja verujem da je pokušaj određivanja pobednika u umetnosti pogrešan. Prateći današnja takmičenja instrumentalista, na kojima pobeđuju kandidati zbog nacionalne pripadnosti, političnog opredeljenja ili određenog skandala, a ne zbog svog sviranja, još više gubim poverenje u takve odluke. Ipak, takmičenja su deo igre koju moramo da prihvatimo i ona pored svega pomenutog ipak nude veoma dragocena poznanstva i mogućnost lične prezentacije.
Kompozitor i stvaralaštvo
Tokom prethodnih nekoliko godina imao si priliku da svoj autorski koncert Duhovno putovanje predstaviš u nekoliko gradova u Srbiji i u Poljskoj. I sam prisustvujući tim koncertima uverio sam se da na sjajan način, uz odličnu grupu izvođača neguješ i promovišeš svoju muziku. Koliko je izazovno za kompozitora da načini presek stvaralaštva u jednu konciznu celinu kako bi na najbolji način predstavio svoje muzičko pismo publici?
Veoma je izazovno! Oduvek sam smatrao da posao kompozitora nije samo da komponuje. Prvi korak jeste komponovanje, drugi korak je prepisivanje nota u softver za notiranje, zatim probe izvođenja, snimanja… Dok bih organizaciju, nabavljanje finansija za sprovođenje projekta, ugovaranje termina, štimovanje klavira i još mnogo sitnih, ne toliko vidljivih koraka, posebno izdvojio. U svim navedenim koracima, moj neizostavni saradnik i prijatelj je Božidar Rajić, direktor agencije TEKIART i sa kojim već duži niz godina funkcionišem u timu.
Stvaranje muzike za jedan celovečernji koncert je veoma dugotrajan put i smatram da su autorski koncerti veoma dragoceni i važni, kako bi jedan autor prezentovao šire polje svog stvaranja. Za samog autora je to retrospektiva urađenog, a za publiku upoznavanje sa njegovim radom.
POSAO KOMPOZITORA NIJE SAMO DA KOMPONUJE.
〰️
POSAO KOMPOZITORA NIJE SAMO DA KOMPONUJE. 〰️
Postoji li neko delo za koje smatraš da predstavlja prekretnicu u tvom stvaralaštvu?
Delo koje je za mene trenutno najznačajnija prekretnica je Raskovani Prometej, fantazija za solo violinu i šesnaest gudača. Ovim delom sam završio svoje osnovne akademske studije i snimio ga sa violinistom Dušanom Joksićem i gudačkim orkestrom koji smo okupili pomoću naših prijatelja. Od ovog snimanja počinje i razvija se moja želja za dirigovanjem mojih kompozicija. Uključenost u kreiranje vremena, pošto je muzika vremenska umetnost je zaista poseban doživljaj svaki put. Nakon snimanja, nekoliko prezentovanja i izvođenja, komentari su bili sjajni, a meni je podrška prof. Isidore Žebeljan, koju mi je pružila nakon završene kompozicije, veoma značila i inspirisala me na dalje stvaranje.
Tvoj kompozitorski stil, kako sam ga i sam definisao u svojim kritikama, čini mi se, karakteriše spoj impresionističke tradicije i narodne muzike Balkana – mozaik modernih tehnika i modalnosti. Da li ti je važnije da kroz muziku eksperimentišeš sa zvukom ili da preneseš određenu ideju i emociju?
Oba puta su prava i čini mi se zavisna u mom slučaju. Da bi se određena ideja dočarala, eksperimentisanje sa zvukom je nužno, kako bi došlo do trenutka ushićenja tokom stvaranja. A kada dođe do ushićenja i kada se uplovi u svet u kome je sve moguće, a samo jedno rešenje ispravno i pravo, to je za mene trenutak zbog koga se bavim stvaranjem. U tom trenutku granice između eksperimenta, ideja i mnogih drugih komponenti više ne postoje.
U svom dosadašnjem stvaralaštvu – koje svake godine broji sve veći i veći broj kompozicija – imaš značajan broj dela pisanih za hor, solističke, kamerne i orkestarske ansamble. Mnoge kompozicije nose zanimljive i unikatne naslove. Pomenimo Ego sum abbas, Taraf de Haidouks, As though the Earth is singing, Nuptial song, Three little Moons. Šta prvo nastane kompozicija ili naslov i kako jedno na drugo utiče u procesu nastanka?
U odgovoru ću se fokusirati na instrumentalne kompozicije, jer je kompozicije sa tekstom značajno lakše imenovati, zbog mnogih tekstualnih sugestija. A odgovor je da nema pravog odgovora. Svaka kompozicija je priča za sebe i svaka dobije naziv na poseban način i u posebnom trenutku. Mnogo puta mi se dešavalo da završim veoma složenu kompoziciju, a da veoma dugo ne mogu da pronađem njeno pravo ime. Suprotno tome, nekoliko puta sam kompozicijama dao ime nakon prvog zapisanog takta i to se ispostavilo kao pravo rešenje. Ispostavilo se kao pravo rešenje, jer je sam naziv u daljem toku komponovanja vodio moje misli i moju inspiraciju. U slučaju kada kompozicije imenujem nakon završetka komponovanja, atmosfera kompozicije pak utiče na tok mojih misli u imenovanju. Mislim da se u krajnjoj liniji muzika sretne sa svojim imenom u pravom trenutku.
Fotografija: Ana Marija JovanovićKada dođe do ushićenja i kada se uplovi u svet u kome je sve moguće, a samo jedno rešenje ispravno i pravo, to je za mene trenutak zbog koga se bavim stvaranjem.
Od 2021. godine tvoja dela objavljuje jedna od najuglednijih izdavačkih kuća za savremenu muziku – Universal Edition iz Beča. Kako je došlo do te saradnje i koliko ti je značajno da se tvoja muzika sada distribuira globalno?
Universal Edition je imao konkurs za nove kompozitore, na koji sam veoma rado poslao svoje partiture i na kraju bio izabran. Konkurs je veoma složen i mnoge stvari utiču na rezultat konkursa, ali su pre svega kvalitet muzike i notografija glavni parametri. To je zaista veoma dragoceno za žive kompozitore i pruža vidljivost koju sam kompozitor sebi veoma teško može da obezbedi.
Rad ne sebi kao imperativ
Studiraš doktorske akademske studije u Beogradu, a istovremeno si upisao Konzertexamen program na Hochschule für Musik und Theater u Hamburgu kod prof. Fredrika Švenka. Kako usklađuješ ova dva zahtevna studijska sistema i kako te iskustvo iz Hamburga oblikuje kao kompozitora i pedagoga?
Usklađivanje je veoma zanimljivo i zahtevno, jer zahteva mnogo putovanja, život u avionima i vozovima, dobru organizaciju i planiranje obaveza mesecima ranije. Trenutno mi sve to prija, jer imam utisak da mnogo učim, napredujem i stičem mnoga nova iskustva. A kako trenutno sve utiče na mene, to ne bih znao. Radujem se i nadam našem narednom intervjuu nakog svega, a u njemu bih veoma rado podelio svoje utiske sa te vremenske distance.
Angažovan si i kao asistent na Katedri za kompoziciju Fakultet muzičke umetnosti u Beogradu. Lično, imao sam priliku da te slušam dok si držao radionice mladim kompozitorima – učenicima srednjih muzičkih škola – čija su dela potom izvedena u okviru koncerta filmske muzike Enia Morikonea. Jasno mi je da si izgradio jedan detaljan, posvećen i postupan rad sa studentima. Šta ti je pomoglo da se formiraš u tako dobrog predavača?
Tokom svojih studija sam veoma jasno znao šta mi kod kog predavača prija, a šta ne. Rekao bih da sam do svog načina predavanja došao isključivo kombinovanjem karakteristika koje sam voleo kod mojih profesora i drugih predavača.
Sledeće stanice
U sezoni 2025/26 predviđene su premijere tvojih dela: novo delo za orkestar teatra Kil kao deo takmičenja Hafenstädte – Tore zur Welt, i Violinski koncert s simfonijskim orkestrom iz Hamburga pod dirigentskim vođstvom Ulriha Vindfurha. Kako se pripremaš za ove velike angažmane i šta očekuješ od rada sa izvođačima?
Kompoziciju za orkestar teatra Kil sam već završio i isporučio, a ona se zove Carigradski bedemi, tako da sam što se nje tiče veoma miran i bez ikakvih briga trenutno. Pripremam se samo mislima i jedva čekam da probe počnu. Biće to sjajna prilika da se upoznam sa dirigentom Hauardom Grifitsom i da prezentujem svoj rad.
Koncert za violinu i orkestar je pak malo drugačiji, jer je znatno složeniji. Kompozicija je završena, ali me trenutno čeka rad na orkestarskim štimovima i klavirskom izvodu, što moram da kažem da mi u ovom trenutku najteže pada. No, svakako se i tome veoma radujem, jer sam koncert trenutno smatram za svoju najsloženiju kompoziciju i ne mogu da dočekam da je čujem u izvođenju.
Premijera na Tribini je veliki trenutak, ali šta je sledeće – na čemu trenutno radiš i da li već sada imaš planove za nova izvođenja ili projekte u Nemačkoj ili u Srbiji – nezavisno od ovoga što smo već pomenuli kada su u pitanju koncerti?
Mnogi novi projekti su u planovima, ali sam do sada naučio da ne bude sve uvek onako kako ja planiram.
Ono što je sigurno je da će samo dan nakon premijere na Tribini, 28. septembra u Hamburgu (Halle 424), Radar kvartet izvesti premijerno moju kompoziciju BISKA 1 (omaž grupi SMAK), za električnu gitaru, klavir, kontrabas i bubanj.
Početkom leta sam dobio i novu porudžbinu odbora Esenske filharmonije za kamernu kompoziciju koju će premijerno izvesti njihovi akademisti, te je to svakako jedan od bitnijih projekata kome ću se posvetiti u narednim mesecima.
U planu je i izvođenje Raskovanog Prometeja u Srbiji, snimanje kamernih i jedne horske kompozicije, a u narednom periodu se nadam i da će izaći moj prvi autorski CD, sa solo i kamernom muzikom sa autorskog koncerta Duhovno putovanje.