Žeremi Konus: Verujem da je najvažnije ostati autentičan

Intervju sa pijanistom Žeremijem Konusom prilikom njegovog učestvovanja na festivalu Tri dana klavira u UK Gvarnerijusu

Žeremi Konus

Fotografija: Natalija Bajović

Upoznao sam pijanistu Žeremija Konusa na festivalu Tri dana klavira koji je održan u UK Gvarnerijus od 8. do 10. maja.

U okviru festivala Žeremi je održao sjajan koncert na kom je interpretirao program koji se kretao između impresionističke senzibilnosti, klasične pijanističke arhitekture i savremenih refleksija švajcarske muzičke literature.

Umetnički identitet podrazumeva i spremnost da se isprobavaju novi formati

Održao je i nekoliko radionica sa mladim pijanistima, a realizovao je i predavanje o tome na koji način se danas izdvaja savremeni muzičar. Seminar je bio posvećen procesu umetničkog profilisanja mladih muzičara, sa posebnim fokusom na kreativno osmišljavanje koncertnih programa i razvoj individualnog pristupa izvođaštvu.

Žeremi Konus je višestruko nagrađivani pijanista koji donosi interpretacije koje osvajaju i publiku i kritiku, a njegov repertoar povezuje poznate kompozicije sa delima koja tek čekaju da budu otkrivena.

---

Hrabrost da se prevaziđu granice

Kakav je osećaj učestvovati na festivalu na kojem ste prisutni ne samo kao izvođač, već i kao predavač u edukativnom programu?

Veoma je lepo. Nikada ranije nisam učestvovao na festivalu ovakvog tipa. Od samog početka smatrao sam da je to sjajna ideja i veoma značajna inicijativa, a sada, kada mogu da se osvrnem na protekla tri dana, mogu da kažem da je to bilo zaista posebno iskustvo.

Verujem da je festival Tri dana klavira bio veoma značajan i za mlade ljude koji su došli ovde i koji su, nadam se, mnogo naučili – ne samo slušajući naše nastupe, već i kroz neposredan kontakt sa nama i mogućnost da postavljaju pitanja, uključujući i vrlo praktična pitanja o karijeri ili opštim muzičkim temama. Čast mi je što sam bio deo svega toga.

Tema Vašeg seminara, Između repertoara i identiteta: kako se savremeni muzičar izdvaja?, otvara važna pitanja umetničke individualnosti danas. Kako Vi lično definišete umetnički identitet muzičara u sve konkurentnijem i globalizovanijem muzičkom svetu?

Rekao bih da se umetnički identitet sastoji od više aspekata, ali jedan od najvažnijih jeste repertoar koji muzičar bira.

Smatram značajnim kada mladi umetnici imaju hrabrosti da izađu iz okvira standardnog repertoara i istražuju muziku sa kojom se možda ranije nisu susretali – manje poznate kompozitore i dela.

Umetnički identitet podrazumeva i spremnost da se isprobavaju novi formati, ne samo izvođenje kompozicija, već ponekad i drugačiji načini komunikacije sa publikom, poput razgovora ili predstavljanja programa. U današnjem svetu, u kojem postoji toliko mnogo muzičara i gde su internet i društvene mreže omogućili veliku dostupnost, mislim da je sve važnije imati jasan umetnički profil – nešto po čemu ćete biti prepoznatljivi.

Fotografija: Art Dialog Festival

Istraživanje nove muzike

Vaš repertoar objedinjuje kanonsku klavirsku literaturu sa manje poznatim delima, naročito švajcarskih kompozitora poput Franka Martina i Artura Honegera. Šta Vas motiviše da proširujete granice tradicionalnog repertoara?

Često primećujem da je publika veoma zahvalna kada ima priliku da otkrije nešto novo. Posle koncerata ljudi mi ponekad prilaze i kažu da su posebno uživali upravo zato što tu muziku ranije nisu poznavali i što su imali priliku da upoznaju nešto novo.

Za mene je to na neki način misija – da podelim muziku koju lično volim.

Sa tim repertoarom sam se i sam upoznao još kao mlađi, tokom školskog projekta posvećenog švajcarskoj muzici. Tada me je iznenadio kvalitet mnogih kompozitora, posebno autora kao što su Frank Martin i Artur Honeger, za koje verujem da zaslužuju da stoje rame uz rame sa velikim imenima kanonskog repertoara poput Betovena.

Istovremeno, i dalje iskreno volim da izvodim dela velikih majstora. Moj cilj je da spajam poznata dela sa manje poznatim kompozicijama, a iz mog iskustva ta kombinacija veoma dobro funkcioniše na koncertima.

Često primećujem da je publika veoma zahvalna kada ima priliku da otkrije nešto novo.

〰️

Često primećujem da je publika veoma zahvalna kada ima priliku da otkrije nešto novo. 〰️

Ostvarili ste uspehe na brojnim prestižnim takmičenjima. Koliko su, po Vašem mišljenju, takmičenja važna za oblikovanje karijere mladog muzičara i gde vidite njihova ograničenja?

Takmičenja su veoma važna na početku karijere. Svaki mladi muzičar trebalo bi da prođe kroz to iskustvo kako bi naučio da pripremi obiman program i da se nosi sa pritiskom i nelagodnošću koje takmičenja mogu da donesu. Ona su takođe dragocena prilika za upoznavanje drugih muzičara, takmičara i članova žirija.

Međutim, u jednom trenutku – naročito tokom studija – mislim da bi muzičari trebalo da razmisle da li su takmičenja zaista pravi put za njih. Ako neko uživa u repertoaru koji se dobro uklapa u takmičarski format i u tome postiže uspehe, svakako bih ga ohrabrio da nastavi tim putem. Ako nije tako, možda je bolje usmeriti energiju ka drugim umetničkim pravcima.

U mom slučaju, shvatio sam da takmičarski repertoar i samo takmičarsko okruženje nisu bili moje glavno interesovanje. Više me je privlačio alternativni repertoar, a imao sam osećaj da moje najveće vrline nisu nužno one koje se nagrađuju na takmičenjima, naročito kada izvodite ista standardna dela kao veliki broj drugih pijanista.

Danas postoji mnogo načina da se izgradi karijera i van takmičenja, pa smatram da ovoj temi treba pristupiti individualno i realno. Takmičenja mogu biti korisna, ali nisu jedini put.

---

izazovi sa kojima se suočavaju mladi pijanisti

Koji su, prema Vašem mišljenju, najvažniji izazovi sa kojima se danas suočavaju mladi pijanisti koji žele da se umetnički izdvoje?

Glavna tema bila je upravo pitanje kako se umetnički izdvojiti. To podrazumeva i izazov prevazilaženja nacionalnog ili regionalnog okvira, budući da mnogi mladi muzičari već imaju visok nivo i uspešno nastupaju u svojoj sredini, na primer u Srbiji ili Beogradu.

Pitanje je kako otići korak dalje i izgraditi širi umetnički profil. Ohrabrio sam ih da nastave da razvijaju jasan umetnički identitet – nešto što organizatorima može da ponudi prepoznatljiv koncept. Festivali su često otvoreni za nove ideje, naročito kada iza njih stoji jasna umetnička vizija, na primer povezivanje Betovena sa savremenom muzikom ili osmišljavanje drugih originalnih programskih koncepata.

Upravo takva umetnička jasnoća pomaže muzičarima da prevaziđu standardna očekivanja i razviju sopstveni, individualni put.

Photo: Janosch Abel

U vremenu kada se od muzičara često očekuje da izgrade prepoznatljiv javni profil i van koncertne scene, kako posmatrate odnos između umetničke suštine i profesionalne vidljivosti?

To je veoma složena tema. Verujem da je najvažnije ostati autentičan. Publika uglavnom prepoznaje i ceni autentičnost.

Naravno, vidljivost je danas važna. Kvalitetno prisustvo u medijima, snimci, fotografije i promotivni materijali sastavni su deo savremene karijere. Međutim, to nikada ne bi smelo da postane glavni fokus. Suština mora uvek ostati muzika.

Društvene mreže danas lako mogu dovesti do zamke u kojoj stvaranje sadržaja postane važnije od umetničke dubine. Neki ljudi uspešno grade veliku prisutnost na internetu, ali njihova umetnička suština ponekad zbog toga trpi.

Zato bih rekao: vidljivost jeste neophodna, ali ona uvek treba da ostane u drugom planu u odnosu na umetnički integritet. Ako neko želi da izabere drugačiji put – da postane influenser, na primer – i to je sasvim legitiman izbor, ali je tada reč o suštinski drugačijoj vrsti karijere. Za muzičara, međutim, u središtu svega uvek mora ostati sama muzika.