Ričard Oktaviano Koždima: Muzika kao jedan jezik: između klavira, dirigovanja i kompozicije
Intervju sa pijanistom, dirigentom i kompozitorom Ričardom Oktivanom Kodžimom prilikom njegovog učestvovanja na festivalu Tri dana klavira u UK Gvarnerijusu
Fotografija: Agnete SchlichtkrullUpoznao sam Ričarda Oktavijana Kodžimu na festivalu Tri dana klavira, koji je održan od 8. do 10. maja u Ustanovi kulture Gvarnerijus u Beogradu. Tokom festivala, Ričard je ostvario izuzetno uspešan koncert, na kojem je izveo raznovrstan i pažljivo odabran program, ostavljajući snažan utisak na publiku i potvrđujući svoju svestranost kao izvođača.
Pored koncertnog nastupa, Ričard je održao i radionice dirigovanja, kao i susrete sa mladim pijanistima, tokom kojih je sa njima otvoreno razgovarao o muzičkom izrazu, interpretaciji i umetničkom razvoju. Njegov pristup radu sa mladima odlikuje se neposrednošću, pažnjom i dubokim razumevanjem njihovih umetničkih potreba.
Njegova svestranost, intelekt i široko muzičko obrazovanje čine ga umetnikom izuzetne otvorenosti i radoznalosti. Ričard je ljubazno pristao da za moj blog govori ne samo o svom učešću na festivalu, već i o širim pitanjima savremenog umetničkog poziva – o tome šta danas znači biti muzičar koji istovremeno deluje kao pijanista, dirigent i kompozitor, i koje sve zahteve takva umetnička pozicija nosi.
Izvođač, edukator, improvizator
Kako se osećate što ste prvi put u Beogradu u okviru festivala Tri dana klavira, gde učestvujete ne samo kao izvođač, već i kao pedagog?
Ovo je za mene predivno iskustvo. Posebno je zanimljivo jer sam zaista prvi put u Srbiji. Nekako, od trenutka kada su me sačekali na aerodromu, odmah sam osetio da mi je ovo mnogo bliže mestu odakle dolazim – Brazilu – nego mestu gde sada živim. Mislim da postoji nešto posebno u vezi sa Balkanom. Moja supruga je Rumunka, tako da se na neki način osećam povezano sa ovim regionom.
Otvorenost ljudi ovde čini da se osećam kao kod kuće. Zato je ovo iskustvo istovremeno uzbudljivo, ali i utešno. Nije reč samo o tome da je sve novo, već i o prepoznavanju nečeg bliskog i poznatog. Na neki način, ovde radim isto ono što sam radio pre nekoliko nedelja u Brazilu – podučavam mlade ljude i, naravno, nastupam. Nastupanje je uvek divno iskustvo, a kroz muziku se sa ljudima povezujete na veoma poseban način. Upravo je to prava lepota muzike.
Podučavanje je, međutim, nešto naročito posebno. Nadam se da mladim studentima možete ponuditi nešto zaista značajno, nešto što će moći istinski da primene. Veoma je ispunjavajuće videti koliko su mnogi od njih iskreno željni znanja, zahvalni i duboko posvećeni. Toliko je talentovanih i perspektivnih mladih ljudi i to je neverovatno inspirativno.
Otvorenost ljudi ovde čini da se osećam kao kod kuće
〰️
Otvorenost ljudi ovde čini da se osećam kao kod kuće 〰️
Rad sa mladim umetnicima nešto je do čega mi je veoma stalo.
Vaša radionica dirigovanja tokom festivala pružila je učesnicima dragocenu priliku da istraže liderstvo u muzici. Koje su bile ključne ideje ili principi koje ste želeli da prenesete mladim muzičarima?
Bilo je posebno zanimljivo zato što su učesnici dolazili sa veoma različitim nivoima iskustva. Jedan mladi dirigent bio je već veoma napredan, očigledno iskusan i naviknut da stoji ispred orkestara, dok je drugi prvi put prilazio dirigovanju, jednostavno iz radoznalosti da vidi kako to funkcioniše. Ostali su bili negde između. Zbog te raznolikosti, moj pristup je morao da bude prilagođen svakom pojedincu, polazeći od mesta na kojem se trenutno nalazi u svom razvoju.
Ipak, osnovni princip koji sam želeo svima da prenesem jeste da dirigovanje nije samo organizacija. Naravno, tehnička strana – razumevanje obrazaca, ulaza, koordinacije i obezbeđivanje da muzičari znaju gde i kada treba da sviraju – jeste suštinska. Bez tog temelja dirigovanje ne može da funkcioniše. Ali to je tek početak, ne i krajnji cilj.
Prava svrha dirigovanja jeste oblikovanje načina na koji muzika treba da zvuči. Na primer, kada dirigujete poznatim delom kao što je Četvrta simfonija Betovena, orkestar već zna note. Ono što muzičari žele da otkriju jeste jedinstvena umetnička vizija dirigenta: ko je ta osoba? Kako želi da ova fraza, ovaj akcenat, ova boja zvuči? To znači da dirigent mora ne samo duboko da prouči partituru i tačno zna šta muzički želi, već i da razvije bogat rečnik pokreta koji može jasno da prenese te ideje – da li akcenat treba da bude oštar, topao, težak ili lirski.
Za sve učesnike, ova povezanost između muzičke namere i fizičke komunikacije bila je od suštinske važnosti.
Dirigovanje, u krajnjoj liniji, nije kontrolisanje muzike u apstraktnom smislu – ono je komunikacija sa ljudima koji tu muziku stvaraju. Bez muzičara nema zvuka. Zato je dirigovanje duboko ljudska aktivnost: zahteva povezanost, jasnoću i angažovanost.
Jedna od najvažnijih lekcija koju sam želeo da prenesem jeste da veliko dirigovanje zavisi od ljudske inteligencije, a ne od mehaničke preciznosti. Dirigent mora istinski da se poveže sa izvođačima, da uspostavi direktnu komunikaciju i inspiriše ih iz trenutka u trenutak. Bilo da se obraća grupi horni, oblikuje frazu ili vodi čitav orkestar, dirigovanje je uvek pitanje smislenog međuljudskog odnosa. Na kraju, liderstvo u muzici nije samo davanje instrukcija – ono podrazumeva stvaranje poverenja, zajedničkog razumevanja i umetničke saradnje.
Kao izvođač i mentor na ovom festivalu, kakav je vaš utisak o mladim umetnicima?
Za mene je ovo bio jedan od najdirljivijih aspekata festivala. Rad sa mladim umetnicima nešto je do čega mi je veoma stalo, posebno zato što predajem i studentima predakademskog nivoa koji tek započinju svoja ozbiljna muzička putovanja. Postoji nešto zaista posebno u njihovom duhu – njihova radoznalost, otvorenost i spremnost da uče.
Ono što me je ovde najviše impresioniralo jeste koliko su bili angažovani. Postavljali su promišljena pitanja, bili aktivni tokom čitavog procesa i pokazivali istinsku hrabrost u traganju za odgovorima. Neki su čak postavljali veoma lična pitanja o umetničkom razvoju i karijernim putevima – često najteža, ali i najvažnija pitanja koja jedan mladi muzičar može da postavi. Duboko sam cenio taj nivo iskrenosti i uključenosti.
Važno je imati na umu da, iako sam možda samo nekoliko godina dalje na ovom putu, svi mi zapravo pripadamo istoj umetničkoj stazi. Ovi mladi muzičari nisu samo studenti – oni su buduće kolege. Mogu da podelim sopstvena iskustva, izazove i odluke koje sam donosio kada sam bio njihovih godina, ali uskoro ćemo svi biti profesionalni muzičari koji dele isti svet.
Upravo taj osećaj kontinuiteta čini mentorstvo posebno značajnim. Ne radi se samo o podučavanju, već o podršci novoj generaciji dok razvija sopstveni glas, sopstvenu umetnost i sopstveno mesto unutar muzičke zajednice.
Emocije u muzici
Juče ste tokom koncerta govorili o emocijama u muzici. Koje različite emocije prepoznajete u muzici sa repertoara koji ste izveli sinoć na koncertu?
Naravno, ima ih mnogo. Prvi deo programa, sastavljen od tri transkripcije, jeste duboko duhovne prirode. Za mene je to suštinska dimenzija ovog repertoara. Na neki način, osećam da nas muzika – bez obzira na lična verovanja – povezuje sa nečim većim od nas samih. Taj osećaj transcendencije bio je veoma prisutan sinoć, naročito u delima poput linije iz Večernja i drugih kompozicija koje deluju kao da dolaze iz nekog drugog sveta. To je, u izvesnom smislu, potraga – jedno duhovno putovanje.
Brazilska muzika, s druge strane, donosi sasvim drugačiji emocionalni svet. Ona je mnogo telesnija, gušća i prizemnija.
U njoj postoji snažna povezanost sa prirodom – brazilskom prirodom, koja je duboko prisutna u kulturi, umetnosti i imaginaciji, od Amazona do ritmova svakodnevnog života. Lično se takođe osećam veoma povezano sa tim aspektom, možda zato što priroda igra važnu ulogu i u mom sopstvenom životu, uključujući moju strast prema ronjenju i istraživanju udaljenih mesta. Taj osećaj fizičkog uranjanja veoma je prisutan u brazilskom repertoaru.
Improvizacija uvodi još jednu emocionalnu dimenziju. Za mene je ona povezana sa neposrednošću i prisutnošću. Iako se u trenutku mogu pojaviti mnoge emocije, najvažnije je to što je ona živa – nije unapred određena niti fiksirana. Ona se razvija u realnom vremenu i upravo to stvara snažan osećaj svesnosti i povezanosti sa sadašnjim trenutkom.
A zatim, naravno, Musorgski u sebi sadrži gotovo čitav emocionalni spektar. Smatram da se Slike sa izložbe mogu razumeti kao svojevrsno duhovno putovanje – prolazak kroz borbu, tamu i suočavanje sa zlom, kroz slike poput podzemnog sveta, đavola i Babe Jage, sve do iskupljenja. Za mene je to u velikoj meri putovanje ka svetlosti, ka osećaju dolaska i transcendencije.
Za mene je improvizacija zaista u samom središtu muzičkog iskustva.
〰️
Za mene je improvizacija zaista u samom središtu muzičkog iskustva. 〰️
Za mene muzika nije samo pravilno čitanje partiture, već istinsko „govorenje“ muzičkog jezika.
Improvizacija je imala važnu ulogu na Vašem koncertu, posebno kroz teme koje je predlagala publika. Juče ste improvizovali na dve različite teme, a ipak su se u tim spontanim kreacijama mogli čuti uticaji Baha, Šopena, pa čak i džeza. Šta improvizacija znači za Vas kao umetnika i koji kompozitori ili muzički stilovi Vas najviše inspirišu?
Za mene je improvizacija zaista u samom središtu muzičkog iskustva. Mislim da je muzika veoma posebna vrsta umetnosti, jer za razliku od slikarstva ili skulpture – gde delo već postoji kao završen objekat – muzika ne postoji dok se ne izvede. Čak i kada je zapisana na papiru, ona postaje živa tek kroz izvođenje.
U tom smislu, sama interpretacija već podrazumeva oživljavanje muzike. Kada izvodim neko delo, osećam se pomalo kao neko ko posećuje muzej, poput Luvra: moja uloga kao interpretatora jeste da predstavim i podelim umetničko delo koje već postoji. Međutim, istinski kreativni čin u muzici nalazi se u komponovanju – a za mene je improvizacija direktan nastavak tog kreativnog procesa.
Istorijski gledano, improvizacija je bila prirodan deo muzičkog života. Očekivalo se da izvođači umeju da improvizuju. Vremenom je ta praksa gotovo nestala iz klasične muzike i prešla više u džez tradiciju, kojoj se duboko divim. Ponekad osećam izvesnu tugu zbog tog razvoja.
Za mene muzika nije samo pravilno čitanje partiture, već istinsko „govorenje“ muzičkog jezika. Jedno je čitati note, ali razumevanje i potpuno usvajanje materijala omogućava vam da prevaziđete samu zapisanu stranicu. To je slično učenju jezika: možete ga pravilno čitati, ali to ne znači nužno da ga možete tečno i izražajno govoriti. Na isti način, improvizacija vam omogućava da zaista nastanite muziku, a ne samo da je reprodukujete.
Moje sopstveno poreklo takođe je oblikovalo takav pristup. U muziku sam ušao sasvim prirodno, kroz crkvenu muziku još kao dete. Tamo ste često morali brzo da učite komade, ponekad da ih svirate u različitim tonalitetima ili da se prilagođavate bez zapisane partiture. To iskustvo me je veoma rano naučilo da je muzika nešto fleksibilno i živo, nešto što se čini, a ne samo čita.
Od tada sam snažno pod uticajem tog iskustva. Kada je reč o repertoaru i inspiraciji, kompozitori poput Baha, Bramsa, Rahmanjinova i Šopena imali su centralno mesto u mom muzičkom životu. Njihov jezik prirodno pronalazi put do mojih improvizacija. Takođe crpim inspiraciju iz džeza i bosa nove, koji za mene ostaju veoma važni uticaji.
Dakle, improvizacija za mene nije nešto odvojeno od klasične muzike – ona je način ponovnog povezivanja sa njenim izvorima: sa živim, spontanim i duboko ličnim oblikom muzičkog izraza.
Danas povremeno viđamo pijaniste koji izvode koncerte dok istovremeno vode ili diriguju orkestrom – praksu koja, iako ukorenjena u istorijskoj tradiciji, danas dobija novu pažnju. Gde se, prema vašem iskustvu, završava uloga pijaniste, a počinje uloga dirigenta? Postoji li jasna granica između te dve funkcije ili su one dublje povezane?
Pre svega, to je neverovatno prijatno iskustvo. I sam sam to radio i ono donosi jedinstvenu vrstu energije izvođenju. Zapravo, kada sam na taj način nastupao u Brazilu, muzičari iz orkestra bili su oduševljeni i čak su me pitali da li bismo mogli češće da radimo takve projekte, jer to stvara potpuno drugačiju atmosferu od tradicionalnog odnosa između soliste i dirigenta.
Ipak, mislim da se toj praksi nikada ne treba pristupati samo zato što deluje moderno ili trendovski. Mora se raditi promišljeno i sa istinskom muzičkom svrhom. Sviranje i dirigovanje istovremeno nije samo izvođenje solističke deonice, pa potom pokazivanje pokreta tokom orkestarskih tutti delova – to mora imati umetničkog smisla. Postoje situacije u kojima to funkcioniše predivno, ali postoje i dela u kojima je uloga posvećenog dirigenta i dalje neophodna.
Na kraju, moja filozofija jeste da budem što minimalniji i efikasniji. Cilj nije nametanje nepotrebnog pokreta, već omogućavanje komunikacije i muzičke kohezije. Kada se radi sa senzibilitetom, sviranje i dirigovanje mogu postati izuzetno ispunjavajuće umetničko iskustvo – ali samo kada istinski služe samoj muzici.
Na primer, ne bih svakom koncertu pristupio na taj način. U velikim delima kao što je Drugi klavirski koncert Bramsa, muzički i strukturalni zahtevi su ogromni i u mnogim slučajevima je prisustvo snažnog dirigenta neprocenjivo. Kao što je Marta Argerih mudro primetila, kada imate odličnog dirigenta, pijanista može potpuno da se posveti sopstvenom umetničkom doprinosu, verujući nekome drugom da oblikuje orkestarski okvir. Tu perspektivu potpuno razumem i poštujem.
Zato vođenje sa klavira treba praktikovati samo kada je pijanista zaista siguran da njegovo dirigovanje istinski unapređuje izvođenje, a ne samo da dodaje vizuelni efekat. Kada se to radi dobro, može se stvoriti odnos između soliste i orkestra nalik kamernoj muzici – odnos koji mnogi orkestri veoma cene jer podstiče intimniju i saradničku dinamiku.
U idealnom slučaju, prelaz između uloge pijaniste i dirigenta treba da deluje potpuno prirodno i neprimetno. U nekim trenucima dirigentski pokreti su neophodni i korisni; u drugim mogu biti minimalni ili čak nepotrebni. Ponekad preterano dirigovanje može postati ometajuće umesto podržavajuće. Za mene je ključ u uzdržanosti: svaki pokret mora služiti muzici.
Različite perspektive u okviru istog muzičkog jezika
Za mene, ovi identiteti ne predstavljaju odvojene uloge, već različite perspektive unutar istog muzičkog jezika. One neprestano međusobno deluju, oblikuju jedna drugu i na kraju čine moj umetnički rad potpunijim.
Kao dirigent, kompozitor i pijanista, na koji način se ti različiti aspekti Vašeg muzičkog identiteta međusobno oblikuju i obogaćuju?
Ovo je ponekad teško pitanje za mene, jer sam jednom imao intervju u kojem me je neko pitao kako bih sebe podelio procentualno – kao pijanistu, kompozitora i tako dalje – i rekao da sam kao umetnik „težak za plasiranje“. Sećam se da mi je to tada delovalo kao veoma neobično pitanje.
Naravno, razumem odakle ono dolazi; u današnjem svetu postoji potreba da se ljudi jasno kategorizuju i definišu. Ali iz perspektive same muzike, ja zapravo ne prihvatam takvu vrstu podele. Ako me pitate praktično kako provodim svoje vreme, možda sam u nekim trenucima više usmeren na klavir, u drugim na dirigovanje ili komponovanje. Ali suštinski, osećam da sam u isto vreme sto posto sve te stvari.
Naravno, ukoliko bi jedna aktivnost počela da me sprečava da se drugom bavim na visokom nivou, onda bi to bio problem koji treba rešiti. Međutim, kada su u ravnoteži, te uloge se međusobno obogaćuju na veoma značajne načine.
Na primer, kao dirigentu, moje iskustvo kompozitora i improvizatora omogućava mi da partituri pristupim ne samo kao nečemu fiksiranom, već kao nečemu živom. Često se pitam zašto je kompozitor nešto napisao na određeni način i kako bi to moglo funkcionisati u određenoj akustici ili sa određenim orkestrom. Ponekad to podrazumeva i praktična prilagođavanja kako bi se postigao željeni muzički efekat. Jednom sam o tome razgovarao sa studentom koji je svirao klavirsku transkripciju Šeherezade, i predložio sam da bismo mogli čak i da preispitamo određene elemente aranžmana na osnovu toga kako bi zvučali u orkestarskom kontekstu. Takva vrsta fleksibilnosti dolazi iz razumevanja muzike iz više perspektiva.
To što sam pijanista takođe duboko utiče na moj rad kao dirigenta. Pošto sam proveo bezbroj sati vežbajući, veoma dobro znam kroz šta muzičari prolaze – fizičke i mentalne zahteve pripreme. To iskustvo mi pomaže da se neposrednije povežem sa izvođačima koji stoje ispred mene. Verujem da dirigenti koji nikada nisu prošli kroz tu realnost ponekad teže potpuno razumeju perspektivu muzičara.
Istovremeno, dirigovanje je uticalo i na moje sviranje klavira. Promenilo je način na koji čujem zvuk, naročito u smislu balansa, strukture i orkestarskog razmišljanja za klavirom. Često zamišljam kako želim da nešto zvuči u većem prostoru, kao da je deo orkestarske teksture, i to je obogatilo moj pijanistički pristup.
Na kraju, kao kompozitoru, neprocenjivo mi je to što imam neposredno iskustvo izvođenja i proba. Pisanje muzike postaje mnogo utemeljenije kada razumete kako ona funkcioniše u praksi, a ne samo u teoriji.
Gradeći svoju umetničku karijeru između Brazila i Švajcarske, na koji način su ta dva kulturna okruženja uticala na Vaš muzički jezik i profesionalni razvoj?
Mislim da je, ako sam potpuno iskren, Švajcarska bila divno mesto za razvoj moje karijere i za priliku da upoznam ljude koji su mi postali veoma važni – mentore poput Herberta Blomšteta, Pava Jervija i mog profesora klavira.
Istovremeno, ne osećam da me je Švajcarska direktno oblikovala u kulturnom ili muzičkom smislu. Što više razmišljam o tome, sve više shvatam da sam u svojoj suštini, na neki način, brazilski muzičar. Naravno, ja sam veoma „mešovit“ Brazilac – pola Japanac, četvrt Nemac i četvrt Italijan. To je prilično zanimljiva kombinacija kultura.
Ali uprkos toj mešavini, mogu sa sigurnošću da kažem da se prvenstveno identifikujem kao Brazilac. Ipak, nemačka strana moje porodice imala je posebno snažan uticaj na mene, naročito muzički. U muziku sam ušao zahvaljujući svojoj nemačkoj baki, tako da sam od ranog detinjstva bio izložen određenom germanskom muzičkom i kulturnom senzibilitetu. U tom smislu osećam određenu bliskost sa nemačkim govornim područjem, ali ipak više sa Nemačkom nego sa samom Švajcarskom.
Švajcarska je za mene veoma posebno mesto. Ona je gotovo poput baze u planinama – pomalo izolovana, mirna i udaljena od svega ostalog. Daje mi osećaj stabilnosti, neku vrstu utočišta iz kojeg mogu da krenem u istraživanje muzičkog sveta.
Uopšteno govoreći, često imam utisak da postoje dva pristupa izvođenju muzike. Jedan daje prednost pulsu, ritmu i strukturi; drugi zvuku i boji tona. Neki veliki pijanisti prvenstveno su usmereni na zvuk, ponekad na račun ritmičke jasnoće, dok su drugi izuzetno precizni ritmički, ali možda žrtvuju zvučnu fleksibilnost. Najveći umetnici, naravno, uspevaju da pronađu ravnotežu između ta dva.
Mislim da često uzimamo zdravo za gotovo koliko je takvo okruženje posebno. U Švajcarskoj živim već oko deset godina i lako je zaboraviti koliko je redak i pažljivo izgrađen takav kontekst. Ono što su tamo postigli, i kulturno i institucionalno, zaista je izuzetno. Moj rad na univerzitetu sa mladim muzičarima nešto je što duboko cenim, iako je taj rad takođe veoma internacionalnog karaktera. Na neki način, Švajcarska za mene funkcioniše kao sigurna baza, svojevrsno utočište.
Istovremeno, kada slušam sopstveno sviranje – naročito kod kompozitora poput Heitora Vilja-Lobosa – mogu da čujem koliko je ta brazilska energija prirodno prisutna. Čak i u drugom repertoaru često postoji određena ritmička vitalnost koju prepoznajem kao nešto što dolazi iz tog porekla. Mislim da je u Brazilu taj osećaj za ritam toliko duboko usađen da ga ponekad ni sami ne primećujemo. Postao sam ga svesniji kroz podučavanje i kroz svoj rad na improvizaciji, gde neprestano pokušavam da objasnim i sistematizujem stvari koje u praksi često dolaze sasvim prirodno. Naravno, dirigovanje takođe igra važnu ulogu u toj svesti. Ono mi pomaže da u širem smislu razumem strukturu, ritam i tok muzike.