Razgovor sa Slavom Vlasovim: Voleo bih da ljudi vide Vagnera ne kao mit, već kao ljudsko biće
Intervju sa piscem Slavom Vlasovim
Slava Vlasov, writer
Fotografija: Privatna arhivaSlava Vlasov je izuzetna ličnost čiji profesionalni put i umetnička strast čine neobičnu i snažnu celinu.
Po zanimanju pravnik, a po vokaciji posvećeni ruski proučavalac Riharda Vagnera, Vlasov je godinama posvećen istraživanju, tumačenju i promociji života i muzike jednog od najuticajnijih kompozitora u istoriji.
Kroz nekoliko knjiga, opsežna arhivska istraživanja i desetine koncertnih-predavanja, razvio je prepoznatljiv pristup Vagneru – pristup koji ne teži samo da osvetli složenost Vagnerovog muzičkog univerzuma, već i da samog Vagnera predstavi kao duboko ljudsku, pristupačnu i istorijski slojevitu ličnost.
U Srbiji je Vlasov postao važan kulturni ambasador Vagnerovog nasleđa, sarađujući sa srpskim umetnicima na stvaranju koncertnih-predavanja koja kombinuju izvođenje muzike uživo, istorijski uvid i promišljeno pripovedanje.
Ovi događaji publici nude retku priliku da Vagnerovu muziku dožive izvan tradicionalnih koncertnih formata, čineći njegova dela pristupačnijim i istovremeno preispitujući ustaljene predrasude.
Dok se Beograd priprema za peto izdanje njegovog koncert-predavanja Liebesnacht 24. maja u sali Beogradske filharmonije, ovaj intervju nudi bliži pogled na Slavin cilj: da kroz Vagnerovu umetnost gradi mostove između kultura, istorija i publika, i da produbi srpsku recepciju jedne od najtransformativnijih ličnosti u istoriji zapadne muzike.
Prizivanje Riharda Vagnera
Došli ste u Srbiju sa impresivnim iskustvom Vagnerovog istraživača, pisca i publiciste. Šta Vas je inspirisalo da srpskoj publici na tako posvećen i originalan način približite Riharda Vagnera?
Mislim, Mirko, da moja inspiracija dolazi iz različitih izvora. Sreo sam mnogo ljudi. Razgovarao sam sa mnogim ljudima i sa profesionalcima u muzici i, ako hoćete, sa „običnim“ ljudima. Dakle, prvo – žele da bolje upoznaju Vagnera. Drugo, mnogi žale što Vagnerovih opera dugo nije bio na sceni opere, niti u Filharmoniji. Prošle godine bio je samo jedan koncert, Tristana, ništa više. Katarina Jovanović ponekad peva Wesendonck-Lieder. Ana Gvozdenović, koja će nastupiti na književno-muzičkoj večeri Liebesnacht, to je uradila jednom ranije i to je uglavnom sve. Proverio sam na internetu i našao poslednji trag izvođenja Vagnerove muzike u Beogradu 2013. godine, povodom njegove dvestote godišnjice. Dakle, ljudima nedostaje njegova muzika. Ljudi žele da upoznaju njegovu muziku ponovo.
Mislim da drugi deo inspiracije dolazi od samih umetnika sa kojima razgovaram – oni su željni da izvode njegovu muziku. A zatim, nakon što sam isprobao ovaj format pripovedanja i muzike koji nazivam književno-muzičkim večerima, video sam da se ljudima dopada. Veoma sam zahvalan svima koji su došli na moja poslednja četiri događaja. I zahvaljujem ljudima na aplauzima posle tih večeri – oni mi zaista daju inspiraciju.
Želim da ljudi vide Vagnera ne kao monument na muzičkom Olimpu, ne kao ikonu iz udžbenika ili muzičke literature. On je bio ljudsko biće, čovek, ličnost, individua sa sopstvenim snagama i slabostima. Želim da moja publika nastavi da ga otkriva na taj način.
Ljudi su malo uplašeni od Vagnerove muzike
〰️
Ljudi su malo uplašeni od Vagnerove muzike 〰️
Rihard Vagner, kompozitor koji je razmišljao van tradicionalnih okvira.
Zašto smatrate da je važno otkrivati i šire i manje poznate aspekte njegove muzike i ličnosti?
Mislim da to nije samo srpsko pitanje. To je slučaj u svakoj zemlji; vidim da se ljudi pomalo plaše Vagnerove muzike zbog njene složenosti. To nije laka muzika. I u Srbiji je isto kao i u svakoj drugoj zemlji. I onda mislim da možda, ako idemo korak po korak, treba prvo početi od toga da Vagnera prikažemo kao pojedinca, kao intimnijeg Vagnera, da ljudima otvorimo njegov svet, da počnemo od njegovih tekstova. A ako se ljudima to dopadne, oni će biti spremniji da se upuste u složenija dela Vagnerove muzike. To je, uostalom, radio i sam Vagner na svojim koncertima.
On je uvek započinjao koncerte nečim poput Lohengrina, Tannhäusera ili Letećeg Holanđanina, ili uvertirom za Rienzi, pa čak i manjim delima iz svoje mladosti, poput Faustove uvertire. To je bio prvi deo koncerta. Svi bi aplaudirali i bili zadovoljni. A zatim bi u drugom delu izvodio svoja ozbiljnija dela.
To je upravo ono što smo već radili u Beogradu na događajima o kojima sam govorio. Sa mladim pijanistom Matijom Matejićem počeo sam da publici predstavljam Vagnerove minijature. A zatim, sa profesorkom Majom Rajković, kasnije i ozbiljniju muziku, poput muzike iz Tanhojzera, Majstora pevača, Zigrfida i drugih dela. To funkcioniše.
Dakle, imali ste neku vrstu prakse koju ste videli da je Vagner primenjivao u svoje vreme i želeli ste da je prenesete u Srbiju. Kakva je za sada reakcija publike?
Mislim da je reakcija bila veoma lepa. Smatram da je publika divna. Kako to zaključujem? Ne samo kroz razgovor sa ljudima, već i dok sam na sceni. Ako je u pitanju kamerni koncert, možete videti lica, njihove izraze, možete čuti smeh kada se nešto duhovito dešava u priči. Potpunu tišinu tokom muzike i emocije nakon što se sve završi. To je verovatno najbolji pokazatelj.
Ali vratimo se u prošlost. Vagner je započeo svoju karijeru u Rigi, tada delu Ruskog carstva. Bilo je to 1837. godine, kada je pripremao svoj prvi koncert. Mogu li da Vam pročitam pismo koje je napisao muzičarima svog orkestra?
“Budimo iskreni jedni prema drugima. Neće svi razumeti moju ozbiljnu muziku. Neće svi doći u hram umetnosti da bi se klanjali. Zato treba da za našu publiku napravimo i malo lake zabave. Hajde da uvedemo pauzu tokom koncerta i poslužimo piće našoj publici. Neka se druže, razgovaraju jedni sa drugima, a kada izađu iz pozorišta reći će: O, Bože, kakvo divno veče!”
Vagner je razmišljao o nečemu što nije tradicionalno, o tome kako da svoju muziku približi publici. I verovatno, da, i ja bih trebalo da ponavljam isti put.
Promena perspektiva o Vagneru
Smatram da je za moje čitaoce posebno zanimljivo da Riharda Vagnera posmatraju kao pristupačnu ličnost, jer je za mnoge ljude prvi utisak o njegovoj muzici upravo to da je ona nešto udaljeno ili nedostupno. Međutim, Vi ste ponudili primer Vagnera kao nekoga ko je zaista želeo da uspostavi kontakt sa svojom publikom. Iz istorijske perspektive, kako se to gledište uklapa u različite tekstove i tumačenja muzikologa kroz vreme? Po Vašem mišljenju, da li je ta percepcija tačna i kako Vi lično pristupate ovom pitanju?
Krenimo najpre istorijski i govorimo o samom Vagneru. On je bio svestan da može biti nepristupačan i želeo je da to promeni. Zato je uveo piće tokom pauze. Zatim je zamolio svoju prvu suprugu Minu, koja je bila dramska glumica, da u svoje izvođenje uključi i scenski performans uz njegovu muziku, kako bi privukao veću pažnju publike. Radio je ono što danas zovemo pretplatom. U to vreme su se u Rigi koristile ruske rublje, a cena jedne ulaznice za koncert bila je 1 rublja. On je ponudio paket: 5 koncerata za 3 rublje. Bio je zaista marketinški genije!
Danas možemo koristiti njegovo iskustvo. Uzmimo, na primer, Tristana i Izoldu, odlomke iz kojih ćemo izvoditi na 24. maja u sali Beogradske filharmonije. Ljudi veruju da ta opera nije samo nepristupačna, već i neizdrživa. Čajkovski je rekao da „iscrpljuje dušu“.
Slava Vlasov tokom jedne od svojih večeri posvećenih Rihardu Vagneru u Ruskom domu
Ali ako ljudima damo priču iza toga, ako im kažemo da je ta opera veoma iskren govor Vagnera o sopstvenoj životnoj drami, o njegovoj neuzvraćenoj ljubavi… i ako im zatim ponudimo kratko piće, velike su šanse da će na tu muziku gledati drugačije, da im ona neće zvučati toliko nepristupačno. Dakle, ja koristim vagnerovske tehnike, ali na jedan savremen način.
Kako je Vaše iskustvo u Rusiji, gde su se odvijali veliki deo Vaših istraživanja i pisanja o Vagneru, oblikovalo Vašu perspektivu o približavanju Vagnera novoj publici u Srbiji?
Ne samo u Rusiji, živeo sam u mnogim zemljama, posetio sam mnoge zemlje, tako da, ako nemate ništa protiv, mogu da govorim iz šire perspektive. Vidim da su, za razliku od nekih drugih zemalja, ljudi u Srbiji otvoreni da nauče nešto novo. Da li će im se to dopasti ili ne, to je drugo pitanje, ali su otvorenijeg uma. To kažem sa sigurnošću, na osnovu četiri književno-muzičke večeri koja sam već održao.
Pomenuli ste Rusiju. Rusija ima verovatno jednu od najdužih vagnerovskih tradicija na svetu, jer je bilo perioda kada je Vagner bio izvođen na sceni u Ruskom carstvu čak i češće nego u Nemačkoj. U Rusiji je Vagner bio prisutan na sceni tokom čitave istorije, osim nekoliko godina u vreme dva svetska rata. Srpski narod sada ima priliku da se upozna sa tom istorijom.
Rihard Vagner je bio svestan da može delovati nepristupačno i želeo je to da promeni.
〰️
Rihard Vagner je bio svestan da može delovati nepristupačno i želeo je to da promeni. 〰️
Liebesnacht: Rihard Vagner kroz prizmu ljubavi
Vaš program Liebesnacht predstavlja Vagnera kroz prizmu ljubavi, intime i lične inspiracije. Zašto ste izabrali upravo ovu perspektivu za beogradsku publiku?
Moj odgovor će biti vrlo jednostavan i neakademski. Verovatno ćete se složiti sa mnom, Mirko, da ljubav ujedinjuje sve nas. A ljubav je mnogo značila i Vagneru: i ljubav prema ženama i ljubav prema muzici. Mislim da, ako tu univerzalnu emociju uzmemo kao polaznu tačku, to može da nam pomogne da Vagnera istražimo na drugačiji način. To je verovatno jednostavniji način da se Vagner predstavi, ali će ga svi razumeti. Mislim da je Bernard Šo rekao: ako neko želi da razume i voli Parsifala, onda i izvođač i slušalac moraju biti ili religiozni fanatici ili ludi ljudi, ali da bi se razumeo i voleo Tristan i Izolda, potrebna je samo jedna stvar – da se čovek bar jednom u životu zaljubi.
I tako je nastao koncept Liebesnacht.
Ono na šta ću se fokusirati u svom muzičkom predavanju na Liebesnachtu jeste to da su Vagnerove opere malo drugačije od drugih opera, jer iza svakog operskog zapleta stoji lična priča samog Vagnera. Pozivam sve na Liebesnacht da otkriju ko stoji iza Loengrina, Tanhojzera, Tristana, Hansa Saksa, Zigmunda i Zigfrida.
Vaši programi se često fokusiraju na retko izvođena dela, klavirske transkripcije i manje poznate scene. Šta Vas vodi u procesu odabira kada osmišljavate ovakve večeri?
Ne znam ko će biti u publici. Pretpostavljam da mogu biti i ljubitelji klasične muzike, ali i oni koji tek ulaze u taj svet. Repertoar biram tako da može da ujedini ta dva dela publike u zajedničkom doživljaju. Ljudi koji ne poznaju muziku naučiće nešto novo. Ljudi koji je poznaju, dobiće priliku da je sagledaju iz drugačije perspektive.
Uzmimo kao primer Kvintet iz Majstora pevača koji će profesorka Maja Rajković izvesti na Liebesnachtu. Sam Vagner je rekao da klavirska transkripcija koju je uradio fon Bilov zvuči bolje od originala. Dakle, oni koji ne poznaju ovaj Kvintet, čuće jednostavno lepu ljubavnu muziku. A oni koji ga poznaju, shvatiće koliko je ta retka transkripcija zaista izuzetna. Oba tipa publike naći će u tome nešto zanimljivo i lepo.
Uzmimo ponovo Zigmundovu ljubavnu pesmu. To je mali odlomak iz Prstena, opere od petnaest i po sati, i to je najlepša muzika tih petnaest i po sati. Postavlja se pitanje: zašto je Vagner najlepši deo posvetio grešnoj ljubavi blizanaca? To je dobro pitanje za pripovedača. Oni koji dođu na Liebesnacht, saznaće odgovor, saznaće Vagnerove unutrašnje misli. Tu muziku će prvi put u Srbiji izvesti Matija Matejić.
Za Liebesnacht sam odabrao interpretacije Vagnerove muzike koje potiču od velikih imena pijanizma, poput Luja Brasena, Karla Tausiga, Hansa fon Bilova i Franca Lista.
Mnoga od dela koja se izvode gotovo su nepoznata srpskoj publici. Kako usklađujete naučnu dubinu sa pristupačnošću za slušaoce koji se sa Vagnerom susreću na ovaj način prvi put?
Maja Rajković, klavir
Fotografija: Nebojša BabićZa mene, kao pisca i pripovedača, to je velika odgovornost – spojiti akademsku tačnost sa pristupačnom i zanimljivom prezentacijom. Ponekad za jedan pasus ili za minut govora potrebne su nedelje ili meseci istraživanja. Ne opterećujem publiku samim istraživačkim procesom, već ga pretvaram u zanimljivo pripovedanje. Ipak, meni je važno da ono što govorim bude akademski tačno.
Uzmimo, na primer, poslednje koncerte sa Majom Rajković. Oni su bili posvećeni vezama između Vagnera i ruske princeze Jelene, koja mu je pomagala u najtežim trenucima njegovog života. Šta su tu videli muzički profesionalci? Do tada nepoznate informacije iz arhiva Ruskog carstva, koje nisu javno dostupne – istraživao sam to mesecima. A šta je publika videla? Lična pisma i emocije Vagnera! Različiti slojevi istog sadržaja – idealan uvod u Vagnerovu romansu Večernja zvezda iz Tanhojzera.
Naravno, koncept pripovedanja kroz muziku nije nov, ali relativno mali broj umetnika ga danas uključuje u svoje koncerte. Većina izvođača jednostavno izađe na scenu, izvede program i eventualno podeli pisane programske beleške o kompozicijama, ali retko direktno govori publici o samoj muzici. Kako ste pronašli pravu ravnotežu između onoga što želite da prenesete i onoga što publika zaista želi da čuje?
Mogu samo da pretpostavljam, na osnovu sopstvenog iskustva. Sada, posle četiri nastupa u Beogradu, već nekako razumem koja pitanja ljudi postavljaju, šta ih zanima, i to mi pomaže da priču učinim pristupačnijom publici.
Kao što ste pomenuli, da, u Beogradu većina umetnika ne govori tokom koncerata. Ali sa Vagnerom mislim da bi to trebalo da bude malo drugačije. Pogledajmo njegove sopstvene ideje o najboljem načinu predstavljanja muzike – njegove teorije muzičke drame ili Gesamtkunstwerk-a, odnosno ujedinjenja različitih umetničkih formi. On je zaista želeo kombinaciju reči, značenja, zvuka, glasa i izvođenja. To je ono što je želeo – pa hajde da to i ostvarimo.
Dijalog generacija
〰️
Dijalog generacija 〰️
Saradjujete sa srpskim umetnicima kao što su Maja Rajković, Ana Gvozdenović i Matija Matejić. Koliko je ovaj međugeneracijski umetnički dijalog važan za Vašu viziju?
Veoma je važan. Profesorka Maja je pijanistkinja koja je međunarodno poznata. Ana je doktorandkinja koja živi u Nemačkoj i nastupa u mnogim zemljama. Matija je mladi talenat koji je osvojio nagrade na nekoliko nacionalnih i međunarodnih takmičenja. Jasno je da i Ana i Matija mogu mnogo da nauče od Maje.
Njihov dijalog takođe publici pruža priliku da vidi različita tumačenja muzike. Po mom mišljenju, odlično je kada mladi umetnici imaju priliku da predstave sopstvenu viziju remek-dela.
Ana Gvozdenović, soprano and Matija Matejić, pianoMogu li da dam jedan primer? Na moja četiri događaja u Beogradu postojalo je jedno zajedničko delo, pod nazivom Schmachtend, poslednje Vagnerovo delo. Profesorka Maja ga je izvela na zaista vagnerovski način, kao čeznuće, kao mučenje. Matija ga je predstavio kao nirvanu, kao pogled mlađe generacije. Veoma zanimljivo – dve interpretacije, a obe potvrđuju da je ta muzika bila potpuno nova za svoje vreme, gotovo kao Šenberg koji tek treba da dođe.
Na Liebesnachtu, nadam se, doživećemo isto. Troje umetnika koje sam pomenuo izvešće odlomke iz Tristana i Izolde, pa ćemo videti kako će to učiniti.
Takođe vidim da taj dijalog pomaže i samim umetnicima u njihovom umetničkom razvoju. Profesorka Maja je počela da vežba i druge genijalne klavirske transkripcije Vagnerove muzike. Priznala je publici da ih svira kod kuće iz ličnog zadovoljstva. Na Liebesnacht-u će izvesti one koje su joj se najviše dopale. Matija je, na primer, proučavao Listovo delo Na grobu Riharda Vagnera, pokušavajući da otkrije koju su muziku Vagner i List, tast i zet, „pozajmljivali“ jedan od drugog. Profesorka Maja je pronašla veoma retku Vagnerovu minijaturu posvećenu Matildi Vezendok i Matija će je izvesti na Liebesnacht-u. To je zaista fantastično.
Nezgodna pitanja
Dakle, pomenuli ste da slušate i pratite šta publika želi da čuje, ali da li ste ikada posle nekog događaja imali neko provokativno ili duhovito pitanje o Vagneru koje Vam je postavila publika?
Tipično pitanje broj jedan: „On je bio omiljeni kompozitor Hitlera, kako možete promovisati kompozitora koji je bio Hitlerov favorit?“ A ja bih rekao: slušajte, kada se Hitler rodio, Vagner je već godinama bio mrtav. Tako jednostavno. Zašto bi jedan kompozitor bio odgovoran za sve one koji vole njegovu muziku? Ako mene mrzite, ali ja volim muziku koju vi volite, da li biste onda počeli da mrzite svog omiljenog kompozitora zbog mene? Ipak, to je neka vrsta klišea koji se ponavlja iz zemlje u zemlju.
Drugo zanimljivo pitanje pojavilo se u Srbiji: zašto uživam u izvođenju klavirskih transkripcija Vagnerove muzike? Zašto ne idem sa simfonijskim orkestrom da pokažem svu grandioznost te muzike? To je veliko pitanje. Ako imamo simfonijski orkestar koji je spreman za to, biću više nego srećan da to uradim. Nadam se da ću vremenom i to ostvariti. Dobra stvar je da, ako ljudi postavljaju takva pitanja, to znači da to i žele.
Istraživanje u Beogradu: Skrivene slike i letak sa pijace
Želeo bih da postavim još jedno pitanje u vezi sa Vašim istraživanjem. Pre nekoliko meseci podelili ste sa mnom neke fascinantne arhivske materijale koje ste otkrili u Fondaciji Kolarac, a takođe sam veoma uživao u Vašem izuzetnom tekstu o slici u Hotelu Moskva. Možete li nam reći nešto više o svom istraživanju u Beogradu koje se odnosi na Vagnerovu muziku, njeno izvođenje i recepciju? Koje ste posebno zanimljive činjenice ili otkrića pronašli u Beogradu, a koja povezuju kulturnu istoriju grada sa Vagnerom i njegovom muzikom?
Verovatno Vi to sve znate bolje od mene. Ja sam tek na početku svog puta; u Beograd sam došao tek krajem prošlog juna. Ali ono što sam u osnovi uradio jeste da sam tražio sve dostupne publikacije o Vagnerovim izvođenjima u Beogradu. Profesorka Melita Milin je pre mnogo godina napravila veoma lepo izdanje o svim Vagnerovim produkcijama u Beogradu. Kupio sam ga od jednog antikvara i pročitao sa velikim zadovoljstvom.
Moja supruga je na pijaci pronašla letak poslednje produkcije Tanhoyzera iz 1967. godine, sa programom, ulaznicom i čak nekim rukom pisanim utiscima osobe koja je prisustvovala izvođenju. A što se tiče Kolarca – pronašao sam program poslednjeg velikog vagnerovskog koncerta; održan je davne 1933. godine.
To je dobar početak istraživanja, koje ću nastaviti. Za sada vidim da je postojalo vreme Vagnerove popularnosti u Beogradu, koje je, iz meni još uvek nepoznatih razloga, nažalost prošlo. Nadam se da ćemo ga moći ponovo uspostaviti.
Da pređem na sliku. Za mene je to bilo veliko iznenađenje – u hotelu Moskva nalazi se velika reprodukcija slike Parsifala sa nagim ženama, koju je naslikao čuveni srpski umetnik Paja Jovanović. Malo je umetnika u svetu koji su ovu scenu prikazali na platnu, a Jovanović je to uradio fantastično. Istraživanje sam započeo iz knjige istoričara umetnosti Petra Petrovića. Zatim sam pronašao nekoliko starih kataloga izložbi Jovanovićevih radova, a potom otišao i u njegov muzej u Kralja Milana. Bio sam oduševljen kada sam otkrio da je Jovanović imao čak četiri Parsifala! Oni su zaista vagnerovski u svojoj suštini. Kada budete išli u Novi Sad, posetite Galeriju Matice srpske. Tamo se nalazi i nedovršena skica Jovanovićevog poslednjeg Parsifala. Kada to pogledate, nastavićemo razgovor.
Paja Jovanović: Parsifal
Da li svoj rad u Srbiji vidite kao deo šire kulturne misije – da se produbi razumevanje Vagnera i njegove muzike i možda proširi klasični repertoar u zemlji?
Možda je prerano da se o tome govori, tek sam se nedavno preselio u Beograd, ali već imam jedan san. Želim da pomognem Srbiji da revitalizuje Vagnerovo društvo, koje je već dugi niz godina neaktivno. Prednost toga bila bi da zemlja može da počne da razvija vagnerovske glasove uz podršku međunarodnog udruženja Vagnerovih društava. Kada se to ostvari, proširenje klasičnog repertoara u zemlji biće samo pitanje vremena.
Lični intelektualni put sa Vagnerom
Kao pravnik po obrazovanju i strastveni vagnerijanac, kako je Vagnerov umetnički i filozofski svet oblikovao Vaš lični intelektualni put?
Pre svega, želeo bih da govorim o Vagneru kao čoveku. Imao je dobar život, ali kao kompozitor imao je mnogo problema, teškoća, nesporazuma i odbacivanja, i sve je to uspeo da prevaziđe na briljantan način. On može biti uzor svakome – ne samo muzičaru, već i pravniku, ili bilo kome ko želi da postane autoritet u svojoj oblasti. Bio je uzor i meni kada sam gradio svoju pravničku karijeru i kada sam doneo odluku da se iz pravničke profesije prebacim u pisanje romana
Što se mog intelektualnog puta tiče, mogu reći da su Vagnerova filozofija, njegove opere i njegova muzika pomogli da se preispitujem, da razmišljam o stvarima na koje ne obraćamo pažnju svakog dana, već im se povremeno vraćamo. Šta je dobro, a šta loše? Koji su problemi sveta? Koji je smisao života? Šta je samopožrtvovanje? Šta je iskupljenje? Vagner mi je pomogao da promišljam ta pitanja.
Ako bi srpska publika iz Vašeg rada mogla da izvuče samo jedno novo razumevanje Riharda Vagnera, šta biste najviše želeli da otkrije?
Vagnerovo nasleđe je veoma složeno. Hajde da otkrijemo da je ono isto toliko složeno koliko je složen i naš svet, kao što je složen i naš život. Živimo u veoma turbulentnim vremenima. Ako želimo, ako dozvolimo Vagnerovoj muzici da uđe u naša srca, ona može da nam pomogne da dovedemo svoje misli u red u ovim teškim vremenima. Ta pomoć dolazi na veoma prijatan, estetski način.