Pokondirena tikva Mihovila Logara ponovo na sceni SNP-a
Mlada lica srpske operske scene imaju motivaciju, snagu i talenat da prodrmaju umetnički život naše sredine
Srpsko narodno pozorište priredilo je premijeru komične opere Pokondirena tikva Mihovila Logara u ponedeljak, 15. juna, na Kamernoj sceni. Nova produkcija ove opere, dvadeset godina nakon prethodne premijere iz 2006. godine, okupila je mlade umetnike – operske pevače, polaznike Operskog studija SNP-a Vojislav Soldatović pod mentorstvom Violete Srećković, dirigentkinju Jelicu Čukarić i klavirskog saradnika Igora Draževića – koji su na specifičan način ovoj donekle arhaičnoj muzici udahnuli nov život. Tome su doprineli i režija Ivana Klemenca, kao i scenografija i kostimografija Marine Sremac.
Veza Pokondirene tikve Mihovila Logara, komponovane 1954. godine, i SNP-a traje više decenija. Reč je o operi koju je poručio nekadašnji direktor Ivan Silča, ali je ona svoju premijeru doživela u Narodnom pozorištu u Beogradu 1956. godine, a obnovljena je 1973. godine u istom teatru. Tek 1993. godine premijerno je izvedena u SNP-u, kojom, međutim, sam kompozitor nije bio zadovoljan. Naredna produkcija realizovana je 2006. godine na 51. Sterijinom pozorju, u okviru omaža Jovanu Steriji Popoviću. Ova višedecenijska istorija potvrđena je i naklonošću samog Logara prema Sterijinim delima: posle opere Kir Janja, čija je partitura propala tokom bombardovanja 1941. godine, Pokondirena tikva predstavlja drugi Logarev susret sa delom velikog srpskog komediografa. Libreto prema istoimenoj Sterijinoj komediji napisao je Hugo Klajn.
Muzički posmatrano, opera je poletna i duhovita već od same uvertire, a u velikoj meri prožeta je dinamikom i duhom opere bufe.
Interesantno je da je Logar tekst tretirao na granici parlando izraza, u kontrastu sa groteskno obojenim arioznim odsecima koji povremeno zadobijaju dimenzije pravih arija. Opera sadrži i brojne ansambl scene koje, u užurbanim i duhovitim smenama sa solističkim nastupima pojedinih likova, dodatno doprinose njenoj živosti i scenskoj dinamici. Ono što je svakako primetno jeste da partitura od protagonista zahteva odličnu dikciju, tehničku spremnost i fizičku izdržljivost kako bi od početka do kraja održali kontinuitet izraza. Kod pojedinih protagonista tekst ipak nije bilo moguće dovoljno jasno razabrati.
Radnja se odvija u vojvođanskoj varoši u prvoj polovini 19. veka. Glavna junakinja Fema je udovica opančara koja, opčinjena noblesom i željom da postane dama visokog društva, počinje da se stidi svog porekla, jezika i običaja. Njena težnja ka lažnom gospodstvu dovodi do niza komičnih situacija i razotkrivanja društvenih pretvaranja
Osnovni problem premijernog izvođenja bilo je povremeno odsustvo lepršavosti i lakoće kod pojedinih protagonista i određenih trenutaka ansambl scena koje bufo karakter ovog dela podrazumeva. Takvom utisku svakako doprinosi i činjenica da je reč o prvom izvođenju, sveže pripremljenom i po prvi put predstavljenom publici. Ipak, u narednim izvođenjima valjalo bi dodatno raditi na opuštenosti, spontanosti i prirodnijem scenskom toku, kako bi humor i duhovitost dela još snažnije došli do izražaja.
Vokalni angažman umetnika
〰️
Vokalni angažman umetnika 〰️
Uprkos tome, neophodno je pohvaliti trud, scensko prisustvo i vokalni angažman umetnika koji su učestvovali u premijernoj podeli. Bojana Sretenović u ulozi Feme bila je vokalno najuspelija u srednjem registru, dok su visine i koloraturni pasaži, usled zahtevne i neprekidne scenske akcije, povremeno delovali nesigurno i manje precizno. Glumački je, međutim, veoma uverljivo oblikovala lik uobražene udovice koja teži drugačijem životu, udaljenom od sredine u kojoj živi i ljudi kojima je okružena.
Adriana Petrovski kao Evica briljirala je i vokalno i glumački, unoseći u svoj lik mladalačku živost, šarm i neposrednost. Vasa Stajkić kao Mitar, Femin brat, ostvario je jedno od najupečatljivijih ostvarenja večeri. Sigurnim vokalnim nastupom i izraženim osećajem za komiku uspešno je dočarao lik starijeg čoveka čije dobronamerne opaske Fema uporno doživljava kao neprijatno moralno podsećanje.
Olivera Krivokuća kao služavka Ančica bila je veoma uverljiva, sa stabilnim i sigurnim intonativnim izrazom, dok je Branislav Stankov kao šegrt Jovan pouzdano i scenski sigurno izneo svoju ulogu. Feminu čankolizu, Saru, tumačile su naizmenično Jovana Filipović Ćalić i Adriana Spasojević, što predstavlja jedan inovativan režijski poduhvat. Njih dve su maestralno ostvarile svoje komične zadatke, oblikujući upečatljive likove lukavih i pomalo koristoljubivih pratilja koje dodatno podstiču Femine iluzije.
Strahinja Đokić kao Svetozar Ružičić, filozof, pružio je interpretaciju koja je adekvatno oslikala osobenosti ovog karaktera i ostavila snažan utisak na publiku, dok je Dušan Dakić kao Vasilije autentično i uverljivo dočarao lik seoskog mladića, dosledno gradeći njegov karakter tokom čitave predstave.
Distanca od istorijskog vremena
〰️
Distanca od istorijskog vremena 〰️
Režija je unela nekoliko novina koje su operu donekle distancirale od istorijskog vremena u kojem se odvija radnja, odnosno prve polovine XIX veka. To je postignuto tako što su protagonisti povremeno narušavali iluziju zatvorenog scenskog sveta uspostavljajući neformalnu komunikaciju sa dirigentkinjom i pijanistom, ali i neverbalni kontakt sa publikom.
Na taj način ostvaren je utisak izvođenja opere u okviru probe, što predstavi daje dodatnu dozu neposrednosti i predstavlja zanimljivo rešenje koje može ostvariti dobar prijem kod publike.
Scenski pokret, koji takođe potpisuje Ivan Klemenc, bio je dinamičan i razigran. Iako je doprinosio živosti predstave, u pojedinim trenucima delovalo je da upravo zbog njegove intenzivnosti komični potencijal pojedinih situacija nije uvek dolazio do punog izražaja. Ipak, likovi poput Evice, Mitra, Ančice i Sare uspešno su zadržali izraženu dozu komičnosti, što je rezultat kako promišljenih rediteljskih rešenja, tako i umešnih interpretacija samih izvođača.
Scenska sinteza starog i novog
〰️
Scenska sinteza starog i novog 〰️
Scenski prostor bio je oblikovan minimalistički, uz dominaciju belih zavesa, belog kreveta i belog ogledala. Takvo rešenje vizuelno je otvorilo prostor Kamene scene SNP-a i doprinelo utisku veće prostornosti. Kostimi takođe bele boje i frizure dosledno su pratili epohu u kojoj se radnja odvija, čime je uspostavljena zanimljiva ravnoteža između tradicionalnog i savremenog. U spoju sa modernijim rediteljskim postupcima ostvarena je skladna sinteza starog i novog, koja u okviru ove produkcije funkcioniše prirodno i bez većih nesklada.
Operski debi mlade Jelice Čukarić
〰️
Operski debi mlade Jelice Čukarić 〰️
Mlada dirigentkinja Jelica Čukarić, čiji rad već neko vreme pratim kroz koncerte kojima diriguje, ovom produkcijom debitovala je u operskom repertoaru. Iako je reč o izvođenju sa klavirom umesto sa orkestrom, to ni na koji način nije umanjilo utisak o ozbiljnom radu, posvećenosti i angažmanu koje je uložila u pripremu i realizaciju predstave.
Muzički je veoma dobro pripremila izvođače, obezbeđujući jasnoću i preglednost izraza, ali im istovremeno ostavljajući dovoljno prostora za spontanost i individualnost u vokalnom tumačenju, čime je doprinosila životnosti scenskog izvođenja.
Posebno treba istaći siguran, precizan i komunikativan dirigentski gest kojim Čukarić uspešno uspostavlja kontakt sa izvođačima i vodi muzički tok predstave.
Pouzdan muzički saradnik
〰️
Pouzdan muzički saradnik 〰️
Pijanista Igor Dražević pouzdano je i bez značajnijih propusta izneo čitavo jednoipočasovno izvođenje opere, demonstrirajući pritom zavidnu tehničku spremnost i muzikalnost. Njegov zadatak bio je utoliko zahtevniji što je klavirska deonica preuzela funkciju celokupne orkestarske pratnje. Gusta faktura i neprekidna koncentracija koju takva uloga zahteva pretvorile su njegovo izvođenje u svojevrsni solistički podvig, koji je uspešno podržao i nosio muzičku strukturu opere od početka do kraja.