LP Duo premijerno izveo Kelnski koncert Kita Džereta u Beogradu

Dijalog sa Džeretovim originalom - pedeset godina posle

Kelnski koncert Kita Džereta čuo se u Beogradu protekle nedelje dva puta – 15. i 17. decembra u Ateljeu 212, u izvođenju LP Dua. Ovaj ansambl predan je eksperimentisanju, improvizaciji i stvaranju novog zvuka, ali i predstavljanju domaćoj publici dela koja se retko nalaze na koncertnim programima i koja podrazumevaju visok stepen izvođačkog rizika i umetničke odgovornosti.

Kelnski koncert, koji je Kit Džeret izveo 24. januara 1975. godine u Kelnskoj operi, predstavlja jedno od najznačajnijih ostvarenja u istoriji džez muzike, ali i jedan od najradikalnijih primera snage muzičke improvizacije uopšte. Reč je o u potpunosti improvizovanom solo-pijanističkom koncertu koji je, uprkos odsustvu unapred zadate forme, izrastao u koherentnu, emocionalno snažnu i dramaturški jasno profilisanu muzičku celinu.

Koncert je nastao u gotovo nemogućim uslovima.

〰️

Koncert je nastao u gotovo nemogućim uslovima. 〰️

Umesto koncertnog klavira, na sceni se našao manji, tehnički problematičan instrument, sa slabim basovima i zagušenim visokim registrima. Fizička iscrpljenost i bolovi dodatno su opterećivali izvođača. Međutim, upravo su ta ograničenja usmerila Džeretovu kreativnost ka repetitivnim obrascima, jasnim tonalnim središtima i snažnoj ritmičkoj pulsaciji, čime je nastao prepoznatljiv zvučni svet Kelnskog koncerta – hipnotičan, introspektivan i izuzetno komunikativan.

Koncert koji je izmenio percepciju džez improvizacije

Mnogo toga se promenilo nakon nastanka ovog koncerta, koji je u velikoj meri izmenio percepciju džez improvizacije. Umesto virtuozne demonstracije tehničke nadmoći, Džeret nudi muziku zasnovanu na slušanju, unutrašnjem impulsu i spontanom razvoju ideje, pri čemu se improvizacija doživljava kao proces u realnom vremenu, a ne kao niz efektnih gestova. U tom smislu, ovaj koncert se približava estetskim principima minimalističke i klasične muzike, brišući granice između žanrova i privlačeći publiku koja do tada nije bila bliska džezu.

Na koncertu 17. decembra LP Duo je ponudio interpretaciju snažne emotivne neposrednosti i gotovo meditativnog karaktera.

Postoji nekoliko problemskih uglova u tumačenju Kelnskog koncerta. Sa jedne strane, svako njegovo izvođenje podrazumeva dijalog ne samo sa Džeretovim originalom, već i sa idejom improvizacije kao čina rizika, poverenja i potpune prisutnosti u trenutku. Sa druge strane, postavlja se pitanje kako pristupiti delu koje je u svojoj suštini neponovljivo, a ipak duboko ukorenjeno u kolektivnoj muzičkoj svesti.

Sonja Lončar i Andrija Pavlović

Fotografija: Laslo Antal

Sonja Lončar i Andrija Pavlović pokazali su se kao izvođači koji tom izazovu pristupaju promišljeno i zrelo. Njihova interpretacija nije bila zasnovana na imitaciji Džeretovog izvođačkog modela, već na razumevanju unutrašnje logike dela i njegovog osnovnog estetskog impulsa.

Sigurno su se kretali kroz široko prostranstvo melodijskih linija i harmonskih struktura koje se u ovom delu podjednako oslanjaju na džez idiom, klasičnu muzičku misao i vokalni (džez) izraz.

Posebna vrednost njihovog izvođenja ogleda se u izuzetnoj sinhronizaciji i osećaju za zajedničko disanje muzičkog toka. Dinamičke, fakturne i motivske promene bile su oblikovane koloritno i sa velikom pažnjom, bez naglih preloma, ali sa jasnim unutrašnjim naponom. Postojanost ritmičkih obrazaca, pažljivo dozirana repeticija i kontrola vremena doprineli su utisku da više od sat vremena muzike protiče gotovo izvan realnog vremena – izmešteno iz prostora sale i trenutka u kojem se slušalac nalazi.

Četiri stava - četiri gesta

〰️

Četiri stava - četiri gesta 〰️

Kit Džeret

Četiri stava bila su koncipirana kao četiri velika, zaokružena gesta, pri čemu je svaki posedovao sopstveni dah i unutrašnju dramaturgiju.

Takav pristup omogućio je da se Kelnski koncert sagleda ne kao niz muzičkih epizoda, već kao jedinstveno iskustvo, u kojem se kontinuitet i spontanost ne isključuju, već međusobno nadopunjuju. Euforična publika nagrađivala je članove dua nakon svakog stava, što je u određenoj meri prekidalo kontinuitet toka muzike.

Ipak i pored ove podrške publike nakon svakog stava, kontrola forme bila je prisutna bez narušavanja osećaja spontanosti, dok je ekspresija ostajala intenzivna, lišena spoljašnje virtuoznosti i okrenuta unutrašnjem slušanju.

Upravo takav postupak otkriva zrelost interpretacije LP Dua, u kojoj se improvizacija ne shvata kao demonstracija slobode, već kao promišljeni čin kolektivne intuicije i odgovornosti prema delu.