Kemal Gekić na Kolarcu: Album iz Srbije
Jubileji Sokoja i Udruženja kompozitora Srbije
Sokoj i Udruženje kompozitora Srbije poklonili su beogradskoj publici koncert pijaniste Kemala Gekića, obeležavajući time dva značajna jubileja – 75 godina postojanja Sokoja i 80 godina Udruženja kompozitora Srbije.
Kemal Gekić (62), nakon studija na Akademiji umetnosti u Novom Sadu, otisnuo se u svet, u kojem danas živi na dve adrese – u Sjedinjenim Američkim Državama i Japanu – a koncertira širom sveta. Veliki uspon u njegovoj karijeri započeo je još 1985. godine, kada je postao senzacija na Šopenovom takmičenju u Varšavi.
Kada se govori o njegovim interpretacijama, Gekić je nesumnjivo pijanista koji privlači pažnju i svojim nastupima ne ostavlja nikoga ravnodušnim. Iako su slušaoci navikli da od njega očekuju izvođenja evropske klavirske literature, poput Šopena ili Lista, na ovom koncertu – u dogovoru sa organizatorima – odlučio se za program sastavljen isključivo od dela srpskih kompozitora.
Presek klavirske muzike srpskih kompozitora
Gekićeva interpretacija može se okarakterisati kao znatan otklon od očekivanog pijanističkog pristupa ovim kompozicijama.
Program koncerta predstavljao je presek klavirske muzike srpskih kompozitora u proteklih sto godina. Bila je to retka i dragocena prilika da publika čuje dela koja se kod nas vrlo retko izvode – kako pojedinačno, tako i objedinjena u ovako pažljivo osmišljenu celinu. Koncert je otvorila Umbra Isidore Žebeljan, a nastavio se prvim stavom Sonate Petra Ozgijana, Sedam balkanskih igara Marka Tajčevića, izborom stavova iz Kosovske svite Miloja Milojevića, Hilandarskim zvonima Vuka Kulenovića, Empromptijem br. 3 Vlastimira Trajkovića, delom Iz Jugoslavije Josipa Slavenskog, Nokturnom Dejana Despića, Šest igara Vasilija Mokranjca, Brankovim kolom Ljubice Marić i Tokatom Zorana Hristića.
Rapsodična forma raznolikih karaktera
Ceo program Gekić je izveo napamet, što je samo po sebi impresivno. Veći deo koncerta interpretirao je bez pauze, povezujući kompozicije u neku vrstu rapsodične forme, raznolikih karaktera i stilskih okvira. Na osoben način evocirao je dualitet kompozicija sa repertoara koji u velikoj meri počiva na pevačkim i igračkim elementima. Izbor dela svakako je bio zanimljiv i, na svoj način, osvetljava individualne domete klavirske muzike svakog od kompozitora. Možda publika nije imala priliku da čuje neka od kanonskih dela pojedinih autora, to nije predstavljalo nedostatak – naprotiv, otvaranje ka manje poznatim delima pruža šansu da se sluh usmeri ka novim slojevima muzičkog izraza.
Sama Gekićeva interpretacija može se okarakterisati kao znatan otklon od očekivanog pijanističkog pristupa ovim kompozicijama. Upustio se u meditativno istraživanje i otkrivanje suptilnih nijansi svake kompozicije ponaosob. Obilno je koristio pedalizaciju, čime je relativizovao tokove pojedinih dela. Na taj način, neka kompozitorska ostvarenja ostala su nejasno definisana, zamagljena, uronjena u atmosferu mekih obrisa i nedorečenih kontura.
Sedam balkanskih igara, Sonata, Brankovo kolo, Šest igara i Iz Jugoslavije tražili su robusniji i karakterniji pristup, dok je Umbri izostao arabeskni prizvuk. S druge strane, Hilandarska zvona, Emprompti i Nokturno uspešno su atmosferom ispunili salu Kolarčeve zadužbine, oblikujući specifične akustičke fenomene muzičkih tokova. U tim kompozicijama Gekićev pristup je briljirao.
Poigravanje teksturom
Ostaje činjenica da se Gekić poigrava teksturom, da ne podilazi patetici, već da sopstvenom tehnikom i promišljenim pijanizmom donosi drugačiju muzičku ideju. Njegov život u dalekim krajevima sveta ostavio je tragove koji se prelivaju i u njegov umetnički izraz. Te večeri, raspoložen, iako povremeno ometan svetlosnim instalacijama koje su menjale boje i kada za to nije bilo potrebe, Gekić je publici ponudio tumačenja o kojima će se i dalje diskutovati i razmišljati.