Kad dirigent zapleše, znate da magija muzike i orkestra funkcioniše

Beogradska filharmonija i dirigent Saša Gecl izveli su Malerovu Devetu simfoniju. Trebalo je to doživeti!

Dirigent Saša Gecl sa Beogradskom filharmonijom

Foto: Beogradska filharmonija

Gustav Maler tokom 1908. i 1909. godine nije bio preterano optimističnog duha. Njegova najstarija ćerka, Marija, umrla je prethodne godine, ugovor koji je imao sa Bečkim dvorskim orkestrom nesrećno se završio, a baš tih godina dijagnostifikovana mu je bolest srca.

Ako još otvorim i pitanje strepnje za pisanjem devete simfonije posle Betovenovog  i Bruknerovog uspeha, možete samo da zamislite tu teskobu koju je on osećao. Uzimajući sve ovo u obzir i ne čudi što je muzička sadržina njegove Simfonije br. 9 obeležena sumornim osećanjima i egzistencijalnim nemirom.

Maler je nekako uspeo da napiše uzvišeno lepu muziku uprkos užasnim okolnostima u kojima se našao.

I pored toga! Kakvo je maestralno delo proisteklo iz pera čoveka sa ovakvim psihičkim stanjem i koliko smo svi bili srećni što smo u petak, 6. novembra, imali priliku da slušamo ovo monumentalno delo Malerovog opusa u izvođenju Beogradske filharmonije i dirigenta Saše Gecla. To sam pomislio tokom koncerta, dok su nas njegove duboko dirljive i nezaboravne muzičke misli preplavljivale u Velikoj dvorani Kolarčeve zadužbine. Tokom ove sezone je, podsetiću, Beogradska filharmonija u svoj program stavila još dve Malerove simfonije: br. 10 i br. 11, 28. maja i 11. juna 2027.

Roman satkan od muzike

〰️

Roman satkan od muzike 〰️

Publika Beogradske filharmonije je publika koja je upućena u muziku, to ne može da se spori. Nije joj prvi put da sluša monumentalna dela nekog kompozitora. Međutim, sedeti bez pauze sat i po vremena i slušati roman satkan od muzike bez pauze za užurbani razgovor, jeste izazov u koji se neće svi upustiti.

Publika je bila strpljiva, povremeno su se čuli žamori razgovora tokom glasnih delova, a redovno su svi kašljali između stavova. To je u određenoj meri ometalo slušanje preko potrebne tišine, kako bi svaki sekund ovog dela bio doživljen u njegovoj punoj moći.

Često se govori da je sa završetkom Prvog svetskog rata nestao i pojam lepote u muzici. Prvi razlog za to svakako se odnosi na atonalnost, pa i na kakofoniju, faktore koji su postali uobičajeni u savremenoj muzici tog vremean. Iako je činjenica da se od 1918. godine u muziku uvukla određena doza surovosti koja je dovodila muziku (pa i njene slušaoce) do krajnjih granica, stvari nisu baš tako jednostavne kako se čini.

Neophodno je imati na umu da je ceo 19. vek bio ispunjen ratovima, revolucijama po celoj Evropi, ali su kompozitori – kao, uostalom, i drugi umetnici – stvarali svoja dela uz puno emocija, lepote i nadahnuća nekim izuzetnim temama i utiscima. Čini mi se da je isti slučaj i sa ovom Malerovom simfonijom.

Prvi stav Devete simfonije počinje poput stvaranja novog kosmosa – muzičke ideje se rađaju, žubore i šire kroz prostor iz veoma tihog pijana i neodređenog, rasparčanog, motivski razdeljenog oblika. Melodije se čuju u nagoveštajima, akordi se formiraju postepeno, sve dok ne izroni i dok se ne formira melanholična tema koja opija slušaoca. Ta borba za prevlast odigrava se tokom svih prvih 25 minuta.

Jedna od upečatljivih odlika Devete jeste Malerova upotreba prigušenih limenih duvačkih instrumenata, koja pojačava utisak nekog drugog sveta. A prizor prvog tubiste, kako stavlja ogromni prigušivač na instrument i skida ga s njega, bio je zaista čudesan! Na drugom kraju zvučnog spektra, solo flautistkinja je bila izvanredna tokom celog koncerta. Maler u simfoniji obilato koristi sve vodeće instrumente, a kontrast između melanholičnih melodija solističkih instrumenata i pune snage orkestra bio je stalno prisutan u izvođenju. Posebne pohvale za fagotistu i kontrafagotistu koji su bili izuzetno precizni.

Dva unutrašnja stava simfonije otkrivaju različite strane Malerove stvaralačke veštine. Najpre se slušalac nalazi u sablasnom svetu seoskog veselja i prefinjenih dvorskih plesova, a zatim ga nosi divlji Rondo-Burleska, u kojem ga orkestarski kontrapunkt baca i prevrće poput oluje na moru! Beogradska filharmonija i Saša Gecl su se sa uzbudljivom lakoćom prilagodili ovoj veoma zahtevnoj muzici.

Poslednji stav, spori Adagio, istinsko je čudo. Pred publikom se odvija produženi, gotovo kao da se nikada neće završiti, oproštaj od života. Vrhunci se smenjuju i iščezavaju, dok se delići melodija kovitlaju. Ovaj stav je stav beskrajne tuge.

Dirigent i orkestar kao jedno biće

〰️

Dirigent i orkestar kao jedno biće 〰️

Saša Gecl, dirigent

Svi dugujemo ogromne čestitke maestru Saši Geclu za njegovo veličanstveno i nadahnuto dirigovanje, koje je bilo više nego zanimljivo pratiti. Njegovi pokreti i ples u trećem stavu opčinjavaju i dokazuju da je on u tom trenutku bio u samoj srži Malerove transcendencije.

Jer šta je drugo ova muzika nego transcedencija iz stanja budnosti u stanje paralelnog, imaginarnog, teskobom obavijenog sveta, koji je pretočen u muziku.

Gecl je uspešno formirao sve karaktere ovog kolosalnog muzičkog dela koje zahteva izuzetnu snagu i koncetraciju i promišljenu fizionomiju. Harizmu kojom zrači preneo je i na muziku tako da su u krupnom planu svi stavovi dobili svoj sopstveni temperament. To se se najviše prepoznalo i čulo u crpljenju svih romantičarskih patosa, ritmičkih poigravanja i melodijskih vratolomija ovog muzičkog romana.

Nekoliko desetina sekundi duga tišina na kraju četvrtog stava koju je Gecl uz veliki emotivni naboj zadržao, pružila je sasvim dovoljno prostora da se slušalac posle intenzivnih sat i po vremena umiri, vrati u stanje budnosti, a da istovremeno muzika odjekne kroz sve pore sale i ljudskog bića.

Orkestar Beogradske filharmonije je bio magija za sebe. Tokom celog izvođenja koncetrisan i motivisan, funkcionisao je kao jedno telo koje gradi dramaturgiju sarađujući sa svojim predvodnikom – sjajnim Geclom.

Sve instrumentalne grupe bile su ujedinjenje kako u bojama, tako i u izrazu. Koloritnost muzike i interpretativne ideje dirigenta u potpunosti je podržao svaki član ovog orkestra. Nije postojao trenutak da sam pomislio da će se cela konstrukcija ovog dela raspasti. Nije! Dinamički naboji, ritmički karakteri, muzikalno izvođenje poznatih melodija, vešto bojenje gustih akordskih struktura, sve je to bilo prisutno i još mnogo više u interpretaciji ovog orkestra.

Trebalo je ovo doživeti!