Ciklus pesama, ali malo drugačiji: Pesme za tebe i mene Juga Markovića - premijera
Heterogenost, komunikativnost, otvorenost
Šezdeset godina Trećeg programa Radio Beograda obeleženo je u petak, 28. novembra, u Studiju 6 premijerom ciklusa Pesme za tebe i mene Juga Markovića.
Ovaj tridesetosmogodišnji kompozitor, koji je svoj put započeo pod mentorstvom akademika Vlastimira Trajkovića, potom ga nastavio kod Zorana Erića na Fakultetu muzičke umetnosti u Beogradu, a dalje usavršavao na IRCAM-u u Parizu i u Štutgartu kod Marka Strope, umetnik je koji privlači pažnju.
Trenutno živi i radi u Nemačkoj, a njegova dela izvode se širom Evrope na važnim festivalima savremene muzike, često od strane istaknutih ansambala i orkestara.
Pred publikom se našla nova kompozicija – delo koje se podjednako obraća i slušaocu i samom kompozitoru.
Pesme za tebe i mene otvaraju most ka neposrednom odnosu sa muzikom, podstičući publiku da promišlja, komunicira sa delom i, makar posredno, sa samim Markovićem. Muzika je tu da nasmeje, začudi, zadivi, zbuni. Tekstualni predložak predstavlja amalgam narodnih pesama, gramatičkih pravila, recepata, latinskih himni, televizijskih reklama, animiranih filmova – ukratko, muzike prošlosti i sadašnjosti pretočene u savremene oblike izraza.
Na simboličkom nivou ne čudi što je baš ova kompozicija izvedena povodom jubileja – iako ciklus u celini nije prvobitno naručen. Kompozitor je, međutim, dobio porudžbinu da komponuje jednu pesmu na tekst iz Beketove drame Reč i muzika, čijom je radiofonskom ekspresijom i započelo emitovanje ovog programa Radio Beograda pre šezdeset godina. Uz to, Treći program je od svojih početaka bio okrenut zvučnim eksperimentima i elektronskoj muzici – elementima koji su ovde jasno prisutni.
Raznoliki opus, prepoznatljivo pismo
Opus Juga Markovića izrazito je raznolik: u njegovoj muzici sreću se stilske aluzije različitih vrsta, ali je njegovo kompozitorsko pismo – prepoznatljivo po jasnim obrisima i karakterističnom tretmanu glasa i zvuka – stalna tačka oslonca. Takav je i ciklus Pesme za tebe i mene: heterogen, komunikativan, otvoren, zasnovan na istorijskim žanrovima koji se retko sreću u istom dahu – teatar, barok, elektronska muzika, pop, performans, srednji vek. U ciklusu se nalazi 18 pesama, pisanih kako na tekstove Aleksandra Vuča, Luiz Glik, Gvida iz Areca, Judite Šalgo, Semjuela Beketa i Otavija Rinućinija, tako i na stihove samog kompozitora.
Muzika je prožeta ironijom, humorom i snažnim performativnim nabojem.
U vokalnoj deonici smenjuju se belkanto, stil mjuzikla, pop pevanje, ali i razne zvučne ekstremnosti: „lomljenje” glasa, recitacija, vrisak. Sve to je donekle očekivano, budući da su pesme nastajale tokom godinu i po dana, između drugih projekata. Kompozitor, kako sam kaže, nije se obazirao na prethodnu pesmu i komponovao ih je sasvim bez namere. Nije sasvim lako poverovati u tu vrstu spontanosti, jer krajnji rezultat nagoveštava želju da se bude pomalo ekscentričan – što, naravno, nije mana, već simptom pomenute „nemarnosti“, možda čak i njen šarmantni nusproizvod.
Jedinstvo u različitosti?
Pitanje jedinstva u ciklusu gotovo da ne postoji – osim ukoliko se jedinstvom ne smatra činjenica da je sve različito, a da se povremeno javljaju tek diskretni srodni obrasci u vokalnoj liniji. Tu je, razume se, i moć same muzike koja te elemente drži na okupu. A klavirska deonica? Ona je diskretna, često povučena – iako nimalo jednostavna, kao zvučna ploha čija je uloga da podrži i upotpuni stalno menjajuće vokalne izraze, bez potrebe da se sama posebno ističe.
Transformacija kroz izraz
Tok izvođenja otkrivao je ciklus koji se neprestano preobražava, gotovo kao da svaka pesma želi da pobegne od prethodne i započne sopstveni svet.
Sopran Milena Damnjanović interpretirala je ciklus izvanredno, neprestano se transformišući iz lika u lik, iz situacije u situaciju, iz stila u stil.
To nimalo ne iznenađuje – u oktobru je izvela Markovićev Psalm na Međunarodnoj tribini kompozitora, u kojem autor na vrlo specifičan način tretira glas i tada je ponovo potvrdila da poseduje izuzetnu sposobnost da glasom, gestikulacijom i mimikom menja uloge i stanja. Iako izuzetno zahtevna, uloga kod nje nije delovala takvom. Naprotiv – njena koncentracija, muzikalnost i neverovatna glasovna spretnost ostale su stabilne do samog kraja ciklusa.
Meka, tamnija boja njenog glasa prirodno se preliva kroz registre. Odabir Milene Damnjanović pokazao se kao izuzetno uspešan, jer je zahvaljujući njenoj interpretaciji „lik” svake pesme dobio jasnoću, profilisanost i snažnu karakterizaciju.
Pijanista Vladimir Gligorić bio je, kao i uvek, stabilan oslonac – pažljivo, posvećeno i vešto pratio je Milenu Damnjanović, istovremeno je slušajući, vodeći i podržavajući. Njegova umetnička pratnja bila je promišljeno oblikovana, bez nepotrebnog isticanja, bez preklapanja vokalne linije, uvek s merom. Oboje su se vidno saživeli sa kompozicijom i njenim svetovima, što se u njihovoj interpretaciji jasno i upečatljivo čulo.