Beograd pod digitalnom groznicom
Permafrost Olge Janković i muzičko-vizuelni svet otvaranja BUPBAP-a
U našoj kulturnoj sceni novca je, čini se, sve manje, dok projekata i inovativnih produkcijskih rešenja ima sve više. Kao da se budžeti smanjuju u obrnutoj srazmeri s brojem ideja koje bi ih zahtevale.
Septembar je bio zgusnut koncertima, a oktobar donosi 35. Međunarodnu tribinu kompozitora, BEMUS, NOMUS, SOMUS, OKTOH i BUPBAP. Uz festivale, tu su i pojedinačne inicijative umetnika: ansambl RESONUS, na primer, sopstvenim snagama Mirjane Nešković i Jelene Dimitrijević pokrenuo je promociju muzike Balkana.
U takvim okolnostima nije jednostavno govoriti o kvalitetima produkcija koje često počivaju na izuzetnom entuzijazmu organizatora i umetnika. Ipak, upravo je zato važno govoriti o njima: kritika može da pokrene razgovor koji će projektima produžiti život i nakon što se ugase svetla i završi poslednje izvođenje.
Permafrost: MetaHuman Opera Olge Janković i svečano otvaranje BUPBAP festivala ponudili su publici nešto zajedničko već izborom prostora: Silose za operu i Dorćol Platz za festivalsko otvaranje. Ti prostori nagoveštavaju da publiku ne čeka uobičajeno iskustvo – i zaista, oba projekta povezala su muziku i digitalna vizuelna rešenja, oslanjajući se na multidisciplinarni pristup i produkcijske poduhvate čija održivost u sadašnjim uslovima ostaje ozbiljno pitanje.
BUPBAP: muzika koja je otvorila vrata novim svetovima
Svečano otvaranje BUPBAP-a održano je 29. septembra autorskim projektom Tijane Milošević, koji je obuhvatio Ozarenu noć Arnolda Šenberga, svetsku premijeru Melodije prihvatanja Juga Markovića i Priču o vojniku Igora Stravinskog.
Program je imao jasno oblikovan luk, a dinamika koncerta razvijala se postepeno i uzbudljivo. Markovićeva nova kompozicija za klavirski trio pokazala se kao odlična spona između Šenberga i Stravinskog: sporiji prvi i treći stav, uz nešto dinamičniji središnji deo, prirodno su povezali dela na programu.
Foto: @alex.dmitrovicMelodije prihvatanja izdvajaju se i u kontekstu dosadašnjeg stvaralaštva Markovića, jer je njihov izraz kontemplativniji u odnosu na ekstrovertniji karakter drugih njegovih kompozicija. To što je delo komponovano s jasnom svešću o kompozicijama koje mu prethode i slede čuje se u načinu na koji se uklapa u celinu večeri.
Izvođenja su bila poverena violinistkinjama Tijani Milošević i Mirjani Nešković, violistima Borisu Brezovcu i Neveni Kostić, čelistima Srđanu Sretenoviću i Nemanji Stankoviću, klarinetisti Ognjenu Popoviću i pijanisti Dejanu Sinadinoviću. Njihove interpretacije bile su promišljene i u velikoj meri vrlo uspešno realizovane.
U Ozarenoj noći povremeno se osećao pad napetosti, zbog kojeg je srednji deo kompozicije delovao statično, ali su ansamblu pošle za rukom meka boja i zvučna zaokruženost dela. Markovićeva kompozicija i Priča o vojniku izvedene su sugestivno, uz pažljivo oblikovane odnose među muzičarima. Posebno se izdvojila vrcavost i komičnost Stravinskog, koju su sjajno izneli Tijana Milošević, Ognjen Bogdanović i Dejan Sinadinović.
Vizuelni segment, međutim, nije u potpunosti dosegao snagu muzike koju prati. Ona je toliko izražajna i sadržajno bogata da traži dublje i preciznije osmišljenu vizuelnu adaptaciju. Ipak, kako je koncert odmicao, postajalo je primetnije postepeno približavanje muzičkog i vizuelnog jezika, naročito u kontekstu vizuelne prezentacije transformacije kao osnovne okosnice programa. Slično je i s plesnim delovima: vidi se koncepcija koja izvođačima ostavlja prostor za improvizaciju, a rezultat je bio neujednačen – bilo je dobrih rešenja, ali i trenutaka u kojima ples nije dovoljno ubedljivo pratio muziku.
U celini, ipak, projekat je uspostavio koherentnu vezu s idejom između svetova, naročito kroz transformaciju koja se provlačila od prve do poslednje kompozicije.
Otvaranje festivala ima snažnu osnovu, promišljenu koncepciju i kvalitetnu muzičku postavu. Bila bi šteta da projekat ostane zabeležen samo u jednom izvođenju, posebno imajući u vidu broj umetnika i saradnika uključenih u njegov nastanak: reditelja Nikolu Zavišića, producenta svetla Sanjina Ćorovića, video-dizajnera Filipa Mikića i brojnu tehničku ekipu.
Vredi se nadati da će entuzijazam Olje Džejkobs i Tijane Miloševićomogućiti da projekat stigne i do publike u regionu.
Permafrost: živi glasovi u digitalnom svetu
U savremenoj operi granica između ljudskog i digitalnog sve češće postaje tema i sredstvo izraza. Tehnologija više nije samo način da se proširi scenski prostor: ona može da postane deo izvođenja i dramaturgije.
Među ranijim primerima su video-opere The Cave (1993) i Three Tales (2002), koje su Stiv Rajš i Beril Korot zasnovali na spoju žive muzike, video-projekcija i dokumentarnih glasova. U novijim delima, kao što su ROMAN Kita Lajtona Dikija iz 2022. i Yūrei: Ghost of the AI Empire Aleksandra Huang-Kokina i Acija Muramacua iz 2025, u središte dolaze i sintetizovani glasovi, veštačka inteligencija i digitalni dvojnici. U takvom kontekstu, MetaHuman opera pomera pitanje digitalnog prisustva dalje: digitalno oblikovano ljudsko telo može da bude više od projekcije ili scenografskog dodatka.
Olga Janković tu granicu između fizičkog izvođača i njegovog digitalnog ekvivalenta istražuje najpre u operi Čista voda (2022), a zatim u trilogiji Permafrost, u kojoj se živi pevači, digitalni ljudi, Unreal Engine i fizička scena susreću u jednom operskom prostoru.
Opera publici nudi dvojnost prirodnog i digitalnog, ali ih ne suprotstavlja kroz sliku kataklizmične budućnosti. U interpretaciji Olge Janković ti svetovi postoje istovremeno i u sadejstvu; susret s tehnologijom otvara prostor za promišljanje naše krhke prirode i onoga što smo sami stvorili.
Ta ideja dobija i muzički oblik u sudaru disonantnog orkestra i zahtevno oblikovanih vokalnih deonica, u sadejstvu sa naracijom događaja. Druga opera trilogije, Na otvorenoj vatri, priziva daleku prošlost kroz stroge, precizno akcentovane melodijsko-ritmičke obrasce. U Živoj tišini dvoje likova biva uvučeno u niz događaja iz prošlosti, a delo otvara pitanje čovekovog odnosa prema sadašnjem trenutku. Treća opera, Večita, kroz priču o jednoj devojci preispituje smisao života i mogućnost njegovog produžetka nakon našeg nestanka iz sveta.
U kamernoj formi Permafrosta učestvovala je brojna ekipa. Među solistima su se istakli Milena Damnjanović, Tamaš Kiš, Isidora Bogdanović, Tamara Ružić, Marko Kostić, Matija Arnautović i Olivera Gočanin. Pevači su pokazali sigurnost i oblikovane glasove, kao i spremnost da uđu u zahtevan savremeni vokalni izraz i odgovore na različita izvođačka sredstva koja je kompozitorka pred njih postavila. Njihove upečatljive kreacije bile su važan deo ukupnog zvuka i dramaturgije.
Posebno su se izdvojile sopranistkinje Milena Damnjanović i Olivera Gočanin. Damnjanović je već na početku privukla pažnju uverljivom glumom i vokalnim izrazom, dok je Gočanin u trećoj operi izgradila intiman solistički nastup u neposrednom kontaktu s publikom. Pogledi i blizina gledalaca učinili su još snažnijom sliku usamljene devojke na hladnom, ledenom prostranstvu. Dirigovala je Ana Ćosović; MetaHuman animacije realizovala je Ana Jelić, video-projekcije Gavrilo Bukilić i Dušan Zderić, a muzičku režiju potpisuju Matija Anđelković i Andreja Jovanović. Olga Janković objedinila je uloge kompozitorke, autorke libreta i rediteljke, vodeći projekat kroz sve njegove slojeve.
Sve je bilo obojeno hladnim tonovima: od plavih kostima i projekcija do muzike koja je zaokruživala autorkinu zamisao. Silosi su se pokazali kao izuzetno pogodan prostor – teško je u ovom trenutku zamisliti bolji beogradski okvir za operu koja traži neposredan kontakt izvođača i publike. Gledaoci su se slobodno kretali prostorom, a taj susret izbliza učinio je iskustvo posebno upečatljivim.
Entuzijazam koji bi trebalo nagraditi
I Permafrost i otvaranje BUPBAP-a pokazuju koliko ovakvi projekti mogu da prošire predstavu o koncertu i operi: kroz nove prostore, digitalne elemente i saradnju različitih umetničkih disciplina. Istovremeno, njihova budućnost zavisi od uslova koji umetnicima omogućavaju da složene produkcije razvijaju, ponavljaju i dovode pred širu publiku. Entuzijazam može da pokrene projekat; podrška je potrebna da bi on nastavio da živi.