VooDoo duo svira džez u Novom Sadu

Klavirski duo koji neprestano istražuje nove muzičke prostore svira prvi put koncert u Novom Sadu i to sa delima iz žanra džeza

Nakon više godina umetničkog istraživanja, kreativnog rada, sazrevanja, VooDoo klavirski duo predstavlja jedinstveni koncertni projekat VooDooJazz u Novom Sadu u četvrtak 5. marta u Sinagogi.

Prvobitno izveden u Beogradu i u Kragujevcu, VooDooJazz je privukao ogromnu pažnju publike i to ne samo publike koja redovno ide na koncerte, već i publike koja inače retko zalazi u koncertne sale.

Razlog za to, kako ističu Vuk Božilović i Dušan Grozdanović, jeste specifičan program sačinjen od dela koja ne dozvoljavaju slušaocu da mu bude dosadno.

Štaviše, oni ističu da bi voleli kada bi na koncert došli upravo ljudi koji ne vole džez muziku kako bi se uverili da su njih dvojica u pravu.

VooDoo klavirski duo jedan je od najupečatljivijih i najinovativnijih klavirskih ansambala mlađe generacije na regionalnoj sceni. Tome u prilog govori činjenica njihovog specifičnog muzičkog izraza, izbora program, pa i komunikacije putem društvenih mreža koju oni koriste da se na vrlo atraktivan način obrate i publici mimo kruga koji isključivo sluša klasičnu muziku.

Izlazimo na scenu sa željom da prenesemo emociju i muziku što više možemo

〰️

Izlazimo na scenu sa željom da prenesemo emociju i muziku što više možemo 〰️

Već od samog osnivanja 2012. godine duo razvija prepoznatljiv umetnički izraz kroz nastupe od beogradske scene –  gde su započeli svoj rad –  do međunarodnih festivala poput Festival junger Künstler Bayreuth, Keyboard Days, kao i koncertnih nastupa u Kini.

U svom saopštenju pred koncert članovi dua su istakli da se posebnost VooDooJazz projekta ogleda u scenskom konceptu: prostor je oblikovan poput intimnog salona, sa toplim svetlom i atmosferom dnevnog boravka. Publika koncert doživljava kao lično i blisko iskustvo, kao poziv u umetnički svet izvođača. Budući da sam imao priliku da koncert slušam u Beogradu – napisao sam čak i kritiku tog koncerta – mogu da potvrdim da je to to kažu istina.

Cena karte za novosadski koncert u Sinagogi 5. marta od 20h je 1000 dinara. Studenti uz indeks ostvaruju pravo na popust u iznosu od 50%.

Popust je moguće ostvariti isključivo u centralnoj biletarnici u TC Pariski magazin.

Onlajn je karte moguće kupti na LINKU.

---

Fotografija: Jean-Marie Fox

Razgovor sa Vukom i Dušanom

Prošle nedelje otputovao sam do Novog Sad da razgovaram sa Vukom i Dušanom o koncertu i zatekao sam ih na Akademiji umetnosti u toku samog procesa vežbanja. Seli smo ispred Akademije da razgovaramo i za ovu najavu sam odlučio da autentično prenesem našu diskusiju, onako kako je i tekla.

Prvo sam ih pitao ono što mi je dugo bilo na pameti, a za šta ranije nisam imao priliku da ih pitam – otkud zapravo džez muzika na repertoaru VooDoo dua?

Dušan: Volimo džez muziku i uvek nam je bila želja da je sviramo. Međutim, nismo se ranije tako lako upuštali u džez jer nam je bilo jasno da zahteva poseban način vežbanja i razmišljanja. Moram da kažem da taj proces traje već tri godine. Nekako smo došli do jednog dela programa i njega osmislili, ali smo potom nastavili dalje da tražimo šta bi još to moglo da bude deo repertoara.

Ono što nam je bio glavni parametar u potrazi jeste da kompozicije pripadaju džez žanru, ali da je muzika zapisana, da ne zahteva improvizaciju za koju mi nismo trenutno mnogo vični.

Pijanista Kosta Knežević nam je dosta pomogao oko samog repertoara, a nešto smo našli i na internetu tokom pretraživanja i slušanja muzike. Između ostalih, Beneta smo otkrili na internetu. Kada smo sakupili te kompozicije, shvatili smo da one mogu da čine celovečernji koncert i onda je pala odluka da krenemo u taj projekat. I pored svega toga moram da kažem da nam je generalno uvek bila želja da sviramo neki vid džeza.

Volimo džez muziku i uvek nam je bila želja da je sviramo

〰️

Volimo džez muziku i uvek nam je bila želja da je sviramo 〰️

Vuk: Moram da dodam da Dušanov tata svira trombon i da veliki je ljubitelj džeza.

Dušan: Da, prvi koncert na koji pamtim da sam išao je promenadni koncert na Kolarcu na kom je svirao Big Bend. To je prvo čega se sećam. Možda su me vodili i ranije, ali se tog prvog sećam.

Vuk Božilović na beogradskom koncertu

Fotografija: Nina Miljuš

Na koje izazove nailazite prilikom rada na interpretacijama?

Vuk: Postoji mnogo elemenata u kompozicijama sa ovog repertoara koji ne postoje u klasičnoj muzici i tu se kriju svi izazovi. Oni se prvenstveno tiču načina sviranja.

Vrlo često naše klasičarsko uho želi da svira nešto na već naučen način, ali mi onda vidimo u notnom zapisu nešto sasvim drugo što je neophodno svirati.

Naravno, mi imamo na umu da je džezerima to improvizacija, ali mi to sve imamo zapisano u partituri. Da budem malo konkretniji: akcenti su ispomerani i legato se jako retko koristi. Štaviše, kada se slušaju vrhunski džez pijanisti oni jako često sviraju sve non-legato, sa potpuno drugačijom akcentuacijom.

Dušan: Ova muzika traži groove. Note jesu na papiru i zapisane su, ali neophodan je groove. Zanimljivo je da ti čuješ neku melodiju, ali shvatiš da ona ne može da se odsvira na način kako si ti navikao. Međutim, nama kao klasičnim pijanistima partiture dosta približavaju šta bi trebalo da radimo i kako da sviramo.

Vuk: Prosto, neophodno je da je ta muzika u ušima jer je potpuno drugačiji način sviranja.

Mnogo puta smo slušali te kompozicije, preslušavali razna izvođenja kako bismo ušli u potpunosti u taj stil.

Dušan Grozdanović na beogradskom koncertu

Fotografija: Nina Miljuš

Ova muzika traži groove

〰️

Ova muzika traži groove 〰️

Kompozicije koje ćete svirati predstavljaju spoj džeza i klasike? Na koji način se u njima osećaju granice ovih žanrova?

Dušan: Kod Kapustina je to najizražajnije.

Vuk: Da, Kapustin se i vodi kao klasični kompozitor iako je sve komponovao i svirao kao džez. Njegovi klavirski koncerti su potpuno džez, samo što su zapisani. U njegovom kompozicionom stilu se najviše primećuje poznavanje klasične muzike. Način na koji je komponovao Simfonijetu koju ćemo mi svirati u potpunosti može da se gleda iz klasične vizure, samo što ona sadržajno pripada džezu. Ona je baš zbog toga izuzetno popularan komad.

Dušan: Simfonijeta je napisana najpijanističkije od svih kompozicija sa našeg repertoara i vrlo je složena. Vidi se da se dobro razume harmoniju i klavir kao instrument. To je i logično jer se on pre svega školovao da bude klasičar, pa je tek kasnije uz neku ekipu krenuo da svira u džez bendu. Postoje snimci koje smo slušali, a na kojima on svira. Čuje se da je bio jako veliki virtuoz.

Vuk: Jeste tako, ali kod njega se čuje da nema mnogo improvizacije. Sve je vrlo promišljeno i realizovano kao kod neke kompozicije iz klasične muzike.

U drugim delima sa repertoara moraš nekako i sam da proceniš gde treba i šta treba da se radi. Jeste da i u njima sve teče, naravno, ali ne postoji neki jasan osećaj onoga na šta smo mi navikli.

Setim se ponekad rečenice koju je Rahmanjinov govorio a koja se tiče toga da ako ne postoji kulminacija u delu, koncert je onda propao. Tu kulminaciju je malo teže pronaći kod drugih kompozitora sa repertoara. Kod Kapustina je to dosta jasnije.  

Kada biste mogli da repertoat predstavite u nekoliko reči, koje biste reči izabrali?

Vuk: Jako teško pitanje!

Dušan: Nikad nisam razmišljao o tome.

Vuk: Uvek mi je teško to da sročim u par reči. Na primer kad me pitaju šta misliš o meni u par reči. Šta da kažem, lepa, sve najbolje, a da nešto ne izostavim (smeh).

Dušan: Rekao bih intimno, toplo.

Ne bih definisao kroz muziku već kroz osećaj koji je taj prvi koncert stvorio i kod nas i kod publike. Ako bih izabrao jednu reč, onda bi to bilo intimno.

Vuk: Meni je prva reč koja mi je pala na pamet slobodno jer sam se osećao mnogo slobodno dok sam svirao tu muziku na koncertu. Potpuno drugačije nego kad sviram klasičnu muziku u kojoj se očekuje da sve bude onako kako mora da bude. Ovde je neki potpuno drugi osećaj.

Potpuna sloboda u kojoj možeš da radiš svašta dok si u tom muzičkom okruženju. Misim da je to na kraju i poenta džeza. Naročito ako znaš improvizaciju.

Program koncerta sadrži i scenski koncept koji publici pruža osećaj udobnosti svog doma ili džez kluba. Na koji način mislite da će to biti ostvarivo u Sinagogi, većem prostoru od sale Beogradske filharmonije?

Vuk: Sve zavisi od sale. Naša prvobitna ideja iz Beogradske filharmonije moraće da se modifikuje. Svirali smo i u Kragujevcu taj koncert gde je bina potpuno drugačija i gde publika nije mogla da stane na binu. Sala Filharmonije je u tom smislu bila super jer je pružala mogućnost da se napravi ta intimna atmosfera. Publika je bila na bini, a to je nama bila i glavna zamisao.

Dušan: Sala Filharmonije nije mnogo velika i ljudi su bili tu negde blizu nas. U Sinagogi će sigurno biti malo drugačije jer je sala mnogo veća. U subotu nam dolazi scenografkinja Gorana koja će to sve da vidi i u odnosu na to šta bude videla, razmislićemo kako ćemo da realizujemo samu scenografiju. Voleli bismo da opet imamo par mesta i na samoj sceni i oko nas kako bi se ponovo ostvarila ta atmosfera.

Izlazimo na scenu sa željom da prenesemo i tu emociju i muziku što više možemo

〰️

Izlazimo na scenu sa željom da prenesemo i tu emociju i muziku što više možemo 〰️

Program ste već izveli na koncertu u Beogradu i u Kragujevcu. Kakvi su tada bili utisci publike, kritike? Da li sada očekujete slične komentare?

Vuk: Utisci su bili fenomenalni, naročito u Beogradu. Brubek se svima dopao. Ko god mi je prišao svi su govorili o njemu i njegovoj kompoziciji.

Dušan: Jednom mom drugu se neverovatno dopao Kapustin.

Vuk: Moja profesorka klavira, Lidija, bila je oduševljena Brubekom.

Dušan: Što se tiče očekivanja u Novom Sadu ne znam, nikada nismo svirali ovde.

Generalno mi se nadamo da će na naš koncert doći neki broj ljudi koji će nas slušati prvi put, upoznati se sa nama i na taj način stvoriti sliku o nama. Uvek kada sviramo moj najbitniji osećaj nakon koncerta jeste da vidim ljude koji su nasmejani.

Zaista izlazimo na scenu sa željom da prenesemo i tu emociju i muziku što više možemo. Nadam se da ćemo to uspeti i ovog puta.

Vuk: Čini mi se da je vrlo bitno da naglasimo da sada sviramo prvi put koncert u Novom Sadu. Ranije nismo svirali.

Fotografije: Nina Miljuš

Meni je prva reč koja mi je pala na pamet slobodno jer sam se osećao mnogo slobodno dok sam svirao tu muziku na koncertu

〰️

Meni je prva reč koja mi je pala na pamet slobodno jer sam se osećao mnogo slobodno dok sam svirao tu muziku na koncertu 〰️

Svirate zajedno jako dugo, ostvarili ste jako upečatljive koncertne nastupe, napravili bum na društvenim mrežama svojim načinom promocije koncerata, okupili publiku koja možda ne prati redovne koncertne događaje i objavili ste album sa muzikom srpskih autora. Kako negujete tu dobru saradnju koja spolja deluje kao da nema nikakvih problema?

Dušan: Iskreno i nema problema. Mi imamo vrlo dobro i dugo prijateljstvo. Mi se poznajemo toliko dugo da imamo momente neverbalne komunikacije i u privatnom okruženju i na sceni. Pogledima jednostavno kapiramo jedan drugog. To je jedna od mnogobrojnih važnih stvari za zajedničko sviranje. Vrlo često imamo probe i sviramo zajedno, onda isprobavamo razne varijante, iznosimo različite ideje.

Dok sviramo uopšte ne stremimo tome da zvučimo identično. Mi namerno nekada naše razlike ističemo jer pokušavamo da ih uklopimo tako da zvuče kao dva u jednom. Ne želimo da obojica imamo iste interpretacije.  

Vuk: Moram da dodam i to da smo kumovi. Štaviše, išli smo zajedno u srednju školu, sviramo i poznajemo se jako dugo. Mislim da je to glavni preduslov. Činjenica je da smo jako različiti kao svirači i to pokušavamo da uklopimo u koncept zajedničkog zvuka koji je prihvatljiv.

Dušan: Ali bez nekog forsiranja da se prbližimo i da budemo isti. Hoćemo da se te različitosti primete, ali da se uklope u koncept.

Vuk: Često muzičari u okviru dua teže da to sve bude jedno, uniformno. Govorim sada o profesionalnim ansamblima. Ne pričam o Marti i Nelsonu, osobama koje su potpuno različite i individue i umetnici. Neophodno je dobiti to nešto između – da se čuje razlika, da ne bude sve isto.

Ne volim kada mi ljudi kažu kako ne čuju gde ko od nas dvojice počinje, a gde završava, ko šta svira i sl. Voleo bih i da se čuje. Svakako da bi trebalo da budemo zajedno kada su u pitanju tehnikalije, ali razlike moraju da se čuju.

Dušan: Na kraju, kao i u životu, svako od nas je jedinka za sebe. Rodiš se i umreš sam. Svako ima svoju ličnost koja može da se nadograđuje kroz zajedniči život – u našem kontekstu zajedničko sviranje.

Vuk: U ovom programu je taj dijalog bitan, jako često se pojavljue. Između ostalog u džez sastavima je taj dijalog potpuno drugačiji od onog koji se očekuje u klasičnoj muzici. Zbog toga i mislimo da se očekuje da naše sviranje u Sinagogi bude pre svega dijalog.

Poruka za publiku u vidu pozivnice?

Dušan: Džez koji ćemo svirati nije neslušljiv džez. Mnogo bih voleo da dođu ljudi koji ne vole džez, pa da vidim da li će nakon koncerta da kažu da im je bilo dosadno. Mislim da postoji vrlo mala šansa da se to desi!

Vuk: Redukovali smo izbor kompozicija i napravili drugačiji redosled u odnosu na beogradski koncert jer smo do sada videli kako stvari funkcionišu. Skratili smo jednu kompoziciju, ne sviramo sve stavove. Nećemo sve sada da otkrivamo, ali bismo zaista želeli da pozovemo publiku na koncert sjajne muzike!