Od Novog Sada do velikih evropskih operskih scena: razgovor sa baritonom Ljubomirom Milanovićem

Ljubomir Milanović, bariton

`Foto: Privatna arhiva`

Put mladog umetnika do profesionalne operske scene retko je pravolinijski. Iza uspeha koji danas dolaze u vidu međunarodnih nagrada, velikih koncertnih dvorana i operskih angažmana najčešće stoje godine rada, obrazovanja, traganja za sopstvenim umetničkim izrazom, ali i brojni susreti koji oblikuju umetnika. Karijera srpskog baritona Ljubomira Milanovića upravo je takva priča – priča o muzici koja je od najranijih dana bila deo njegovog života, ali i o postepenom izgrađivanju sopstvenog umetničkog puta.

Milanović je odrastao u muzičkoj porodici: majka mu je dirigentkinja, otac operski pevač, a muzika je prisutna i u široj porodici. Njegov prvi instrument bio je klavir, koji je učio u Muzičkoj školi Isidor Bajić u Novom Sadu. Tek 2017. godine, kada je imao iskustvo instrumentaliste iza sebe, započinje ozbiljnije školovanje solo pevanja u klasi Miomire Stanišić Špirić. Već tokom narednih godina usledile su prve nagrade na domaćim takmičenjima, a njegov dalji put odveo ga je u Nemačku, gde je na Univerzitetu za muziku i izvođačke umetnosti u Manhajmu nastavio usavršavanje u klasi prof. Snežane Stamenković.

U razgovoru za Klasični Mirko, Ljubomir Milanović govori o svom muzičkom odrastanju, prelasku sa klavira na pevanje, iskustvu školovanja i profesionalnog razvoja u Nemačkoj, operskoj sceni, takmičenjima i izazovima sa kojima se susreće mladi pevač na početku međunarodne karijere. Razgovarali smo i o njegovom odnosu prema repertoaru, radu sa umetnicima i pedagozima, kao i o projektima koji ga očekuju u narednom periodu.

Plan koji se nije ispunio

Odrastao si u muzičkoj porodici - majka ti je dirigent, otac i ujaci operski pevači, a i drugi članovi porodice bave se muzikom. Koliko je takvo okruženje uticalo na odluku da postaneš operski pevač?

To je interesantno pitanje. Kao dečak sam zaista bio okružen muzikom i provodio sam mnogo vremena u Srpskom narodnom pozorištu u Novom Sadu. Bio sam na mnogim predstavama i koncertima. Međutim, meni to kao detetu uopšte nije bilo interesantno. Bio sam tu više zato što mama i tata rade, pa im je bilo lakše da me ostave kod kolege u pozorištu nego sa nekim drugim. Dešavalo se da zaspim na koncertu. Prosto, to nije bilo za mene. Ljubav prema muzici zapravo se pojavila mnogo kasnije, tek krajem tinejdžerskih godina. Tako da, uprkos veoma muzičkom okruženju, uopšte nije bilo izvesno da ću se baviti ovim čime se danas bavim.

Zavoleo sam i osećaj boravka na sceni, mogućnost da se izrazim, kao i taj poseban trenutak pred publikom.

〰️

Zavoleo sam i osećaj boravka na sceni, mogućnost da se izrazim, kao i taj poseban trenutak pred publikom. 〰️

Možeš li da se osvrneš na svoje muzičke i pevačke početke koje si započeo kod profesorke Miomire Stanišić-Špirić?

Kao dete sam pohađao muzičku školu i svirao klavir u Muzičkoj školi Isidor Bajić u Novom Sadu. Nakon toga sam napravio pauzu i išao u gimnaziju, kao i sva druga deca. Kada sam imao sedamnaest godina, otac me je odveo na prvi čas pevanja. To je, zapravo, bila njegova inicijativa. On je takođe operski pevač i želeo je da se oprobam u pevanju.

Otišli smo na čas kod profesorke Miomire Stanišić-Špirić u Slavenskom. Časovi sa njom veoma su mi se dopali i kod nje sam zapravo počeo ozbiljnije da pevam. Ona je prva prepoznala u meni određeni talenat i primetila da imam glas. Kada sam počeo da odlazim na časove, činio sam to zato što me je otac poveo. Nisam tada nameravao da se profesionalno bavim pevanjem. Jednostavno sam nastavio da radim, a tokom tri godine u njenoj klasi vremenom sam sve više zavoleo muziku i pevanje. Zavoleo sam i osećaj boravka na sceni, mogućnost da se izrazim, kao i taj poseban trenutak pred publikom. To mi se postepeno sve više dopadalo. To su bili moji počeci.

Pre studija pevanja kratko si studirao pravo. Koji trenutak je bio presudan da napustiš taj put i u potpunosti se posvetiš muzici?

Prelomni trenutak dogodio se 2020. godine, kada je moja sadašnja profesorka Snežana Stamenković došla u Beograd i čula mene i moju devojku Martu Hadžimanov. Mi smo tada oboje još bili u Muzičkoj školi Slavenski, kod profesorke Miomire Stanišić-Špirić. Ona nas je čula i pozvala oboje na prijemni ispit. U tom trenutku mi je bilo potpuno nezamislivo da odem u drugu državu i tamo studiram pevanje. To uopšte nije bio plan. Plan je bio da prvo završim studije prava, pa da onda vidimo šta će biti.

Morao sam da donesem veoma tešku odluku: da napustim započete studije i da se, u suštini, preselim u drugu državu. Presudnu ulogu u tome imala je, pre svega, profesorka Stamenković, ali i profesorka Miomira, koja je u meni u velikoj meri probudila ljubav prema pevanju. Verovatno je, klasično, uticala i moja devojka, jer sam želeo da budemo zajedno. Tako da je to bila kombinacija različitih faktora.

Na početku beše Vagner, pa potom Verdi

Posebno zanimljiv deo profesionalnog razvoja Ljubomira Milanovića predstavlja činjenica da je još tokom studija počeo da stiče neposredno iskustvo u operskom pozorištu. Najpre kao član ekstra-hora, a potom i redovnog hora Manhajmske opere, imao je priliku da iznutra upozna operski repertoar i proces rada na velikoj sceni. Paralelno sa izvođačkim, završio je i pedagoški smer za solo pevanje, čime je svoje obrazovanje proširio i izvan same izvođačke prakse.

Prvo značajno iskustvo na operskoj sceni stekao si u horu Manhajmske opere. Šta si kroz taj rad naučio o operi kao umetničkoj formi i o mestu pojedinca unutar velikog ansambla?

Tu sam se prvi put susreo sa profesionalnom atmosferom i prvi put učio šta znači biti profesionalac: doći na vreme, poznavati svoju muziku, ulogu i jednostavno se uklopiti.

Interesantna je jedna anegdota iz prve predstave koju sam pripremao. Bio je to Vagnerov Leteći Holanđanin, u kojem muški hor predstavlja mornare. Imali smo jedan solistički zadatak: trebalo je da, zbog morske bolesti, povraćamo preko palube. Odmah sam se prijavio za tu priliku. Beskrajno sam bio željan bilo kakvog solističkog zadatka. Tako da je moj prvi solistički poduhvat u operi zapravo bilo to horsko povraćanje!

Znači, početak je zapravo bio Vagner?

To je bila prva predstava u kojoj sam učestvovao. Divna muzika. Mnogo volim Vagnera.

Operski debi ostvario si u Verdijevom Don Karlu. Kako pamtiš prvi izlazak na scenu i šta je to iskustvo promenilo u tvom odnosu prema profesiji?

Pre svega, bio sam veoma zahvalan na toj prilici. To je bila moja prva solistička uloga. Igrao sam flamanskog izaslanika u toj operi. To je veoma mala uloga, ali je za mene u tom trenutku predstavljala priliku kakvu do tada nisam imao i želeo sam da je iskoristim najbolje što mogu. Došao sam zaista dobro pripremljen – ili sam barem mislio da sam dobro pripremljen. Na prvu probu sam došao sa potpuno osmišljenom interpretacijom i naučenom muzikom. Dao sam sto posto i bio sam veoma ponosan na sebe. Završio se taj mali deo koji je trebalo da otpevam. Međutim, dva minuta kasnije, dok sam listao klavirski izvod i proba se nastavila, video sam da bi ponovo trebalo da pevam. Nisam znao da uloga ima još jedan deo!

Sećam se samo potpunog straha koji me je odjednom obuzeo, a svega minut ranije imao sam stopostotno samopouzdanje. Jedan kolega mi je kasnije rekao da sam izgledao kao da ću umreti od straha. Tako sam ponovo mnogo naučio o profesionalnosti – koliko je važno da čovek bude izuzetno dobro pripremljen i da ništa ne prepusti slučaju. To su neke od glavnih lekcija koje sam izvukao iz svojih prvih angažmana.

Od klasičnog do modernog repertoara

Do sada si pevao uloge u delima Verdija, Mocarta, Štrausa, Humperdinka, Menotija i Kurta Vajla, kao i širok koncertni i oratorijumski repertoar. Koji žanr ili stilsko razdoblje trenutno najviše odgovara tvom glasu i umetničkom senzibilitetu?

Dodao bih i solo pesme. Dakle, nije reč samo o operama i arijama, nego zaista o jednom širokom repertoaru. Zbog toga sam veoma zahvalan na svom obrazovanju, jer smatram da sam stekao dobro iskustvo u svim tim žanrovima. Kada je reč o glasu, nadam se da ću biti uvek u mogućnosti da pevam širok spektar repertoara.

Kod modernog repertoara mi se dopada što mogu da se umetnički krećem mnogo šire.

U moru svih tih različitih žanrova koje smo pomenuli – opere, oratorijumi, nemačke solo pesme – šta ti svaki od tih žanrova pruža kao izvođaču i u kojem od njih osećaš najveću umetničku slobodu?

Najveću slobodu verovatno osećam kada pevam modernu muziku 20. i 21. veka, zato što su mogućnosti za poređenje manje. Ne postoje desetine snimaka velikih pevača koji su već izvodili ta dela. Ne postoji tradicija koja nalaže da se nešto peva na određeni način. Čovek celoj priči može da pristupi mnogo rasterećenije i da delo interpretira bez bremena tradicije, konvencija ili stava da nešto mora da se radi na određeni način. Ne, radi se na način koji ću ja sada pronaći. Okviri u kojima čovek može umetnički da se kreće mnogo su širi. To mi se dopada kod modernog repertoara.

Najveću slobodu verovatno osećam kada pevam modernu muziku 20. i 21. veka.

〰️

Najveću slobodu verovatno osećam kada pevam modernu muziku 20. i 21. veka. 〰️

Među ulogama koje si do sada tumačio nalaze se Figaro, dr Falke, Peter i Muzički učitelj. Koja ti je uloga do sada bila najbliža i kroz koji lik si najviše sazreo kao umetnik?

To bi verovatno bio doktor Falke u opereti Johana Štrausa. Pre svega zato što je to bila moja prva operetska uloga, a opereta sa sobom donosi drugačije zahteve od opere. Scenski element još je izraženiji i važniji. Tada sam se prvi put susreo sa govorom na sceni, dijalozima i, jednostavno rečeno, pravom glumom. To je svakako iskustvo kroz koje sam veoma napredovao – ne samo u muzičkom već i u scenskom i glumačkom smislu. Bilo je to izuzetno značajno iskustvo za mene i njega bih svakako izdvojio.

Pronalaženje ravnoteže u gustom rasporedu

Danas se njegovo ime sve češće pojavljuje u kontekstu značajnih međunarodnih takmičenja i evropskih operskih scena. Milanović je dobitnik brojnih priznanja, među kojima su druga nagrada i dve specijalne nagrade na Cascais Opera Competition u Lisabonu, druga nagrada i nagrada Gottlob Frick na takmičenju Anneliese Rothenberger, prva nagrada na Nina Solo takmičenju u Bergenu, kao i nagrada Fritz Wunderlich. Od 2025. godine stipendista je prestižne Studienstiftung des deutschen Volkes, kao prvi srpski državljanin koji je dobio ovu stipendiju.

Osvojio si nagrade na brojnim međunarodnim takmičenjima u Portugalu, Nemačkoj i Norveškoj. Koje priznanje ti je bilo posebno značajno i zbog čega?

Verovatno bih izdvojio takmičenje u Portugalu koje je održano u junu ove godine. To je, po veličini, bilo najveće takmičenje na kojem sam do sada učestvovao. Portugal mi se veoma dopao kao zemlja, a dopali su mi se i ljudi. Finale je održano u velikom auditorijumu Fondacije Gulbenkijan. To je predivna koncertna sala sa prozorom koji gleda na čitavu botaničku baštu. Kolege koje su učestvovale u finalu takođe su bile divne, skromne i normalne. Uprkos intenzivnoj takmičarskoj atmosferi, ljudi su uspeli da zadrže svoju ljudskost. To mi se čini veoma lepim, a uopšte se ne podrazumeva.

Kako uspevaš da pronađeš ravnotežu i čemu u određenim trenucima daješ prednost u svom intenzivnom radu? Na koji način uspevaš da vodiš računa o sebi i svom glasu u moru svih tih događaja koje već neko vreme imaš u Nemačkoj, a koji te očekuju i tokom narednih meseci?

Odmor je ključan, a ja nisam najbolji kada je reč o tome. Često preuzmem previše obaveza, što nije pametno. Mislim da je čoveku zaista potrebno da ponekad na nekoliko nedelja zaboravi da je pevač i umetnik, da se bavi drugim stvarima, odmori glavu, prikupi motivaciju i ponovo dođe do daha za nove izazove.

Mislim, međutim, da upravo širina repertoara štiti glas. Dobro je da čovek ne peva samo jednu vrstu repertoara, zbog čega bi se glas navikao isključivo na nju. Kada peva i koloraturnu ariju, i dramsku romantičnu ariju, i neku modernu ili solo pesmu, glas se kroz tu širinu repertoara održava fleksibilnim. Smatram da je veoma važno zadržati tu širinu. Na taj način čovek, jednostavno rečeno, održava glas svežim.

Odmor je ključan, a ja nisam najbolji kada je reč o tome.

〰️

Odmor je ključan, a ja nisam najbolji kada je reč o tome. 〰️

Otvorio si zanimljivu temu. Kao mlad umetnik koji se još razvija i pred kojim su izazovnije i veće uloge i nastupi, osećaš li neku vrstu pritiska karakterističnog za savremeno vreme – u smislu onoga što se očekuje od umetnika?

To su veoma opasne vode. Procena onoga što je primereno nečijim godinama tu je ključna, jer danas postoji tržište koje želi sve mlađe pevače – naročito za operske studije. Traže se sve mlađi i mlađi ljudi. Često viđam veoma talentovane i nadarene mlade ljude koji prerano žele previše: prerano žele angažman i prerano izlaze na scenu, a još nemaju alate neophodne za održavanje karijere.

Put kojim ja idem sporiji je i umereniji. Zaista pokušavam da se nadograđujem korak po korak i da ne želim previše odjednom. To je, s jedne strane, lako reći, ali je teško ostati disciplinovan, naročito kada vidiš da drugi ljudi napreduju.

Postoji i razlika među glasovima. Višim glasovima, posebno tenorima i sopranima, više prilika se nudi ranije, a teško ih je odbiti. Ljudi često upadnu u probleme zato što razmišljaju: „Ako ja ne prihvatim, prihvatiće neko drugi.“ Ovu profesiju posmatram kao maraton, a ne kao sprint. Mislim da je to ključno. Ne želim da pevam samo da bih pevao, već želim da se ovim bavim dugi niz godina. Za to mi je potrebna stabilna osnova. Ona mi je prioritet, a ne da što pre uradim što više.

Ulaz u auditorijum Fondacije Gulbenkijan

`Foto: Privatna arhiva`

Da li si do tog stava došao samostalno ili uz savet nekog od profesora?

Do toga me je svakako u velikoj meri dovela moja profesorka Stamenković, koja je predstavnik te filozofije: bolje sporije, ali sigurnije.

Nadovezujući se na to o čemu si govorio, koliko međunarodna takmičenja zaista mogu da procene umetničku ličnost, a koliko predstavljaju proveru sposobnosti da se pod velikim pritiskom u kratkom nastupu pokaže najbolje od sebe?

Takmičenja su takođe kontroverzna tema. Neki ljudi smatraju da takmičenja uopšte nisu za umetnike. Lično, smatram da su ona jedan resurs koji možemo da koristimo i koji je mladim ljudima, u izvesnoj meri, potreban. Naravno, imamo nebrojene primere ljudi koji nikada nisu učestvovali na takmičenjima ili nisu osvajali nagrade na velikim takmičenjima, a ipak imaju fantastične karijere. Dakle, to nije jedino merilo uspeha i kompetencije.

Takmičenje je, pre svega, resurs putem kojeg mladi ljudi, koji još nemaju mnogo prilika da se predstave vodećim ličnostima iz sveta muzike, mogu da budu primećeni. Može ih čuti neko ko ima mogućnost da im ponudi određenu ulogu, koncert ili važan kontakt.

To je, dakle, resurs koji čovek može, ali i ne mora da koristi – jedan od načina da se započne karijera.

Kao prvi srpski državljanin koji je dobio stipendiju Studienstiftung des deutschen Volkes, kako doživljavaš to priznanje i na koji način ti je ono pomoglo u daljem razvoju karijere?

Ta stipendija je za mene bila ključna i veoma transformativna, pre svega u finansijskom smislu. Studiranje u inostranstvu je skupo, a u Nemačkoj nema toliko mnogo prilika za dobijanje stipendija. Dobiti jednu tako prestižnu stipendiju za mene predstavlja veliku čast, posebno zbog toga što ona ima dugu tradiciju i što je konkurencija zaista velika. Ipak, finansijski faktor mi je bio naročito važan, jer mi stipendija pruža veliku slobodu. Ako, na primer, želim da odem na određeno takmičenje, mogu sebi da priuštim da učestvujem na njemu. Ne moram da imam toliko briga i to mi zaista daje ogromnu slobodu.

Tokom avgusta meseca sam bio tri nedelje u Rimu na kursu italijanskog jezika. Upravo mi je ta stipendija to omogućila. Ona je zaista fantastična platforma za mlade ljude i veoma sam zahvalan što sam je dobio.

Da pružimo malo više konteksta i onima koji budu čitali intervju. Pomenuli smo da si nastupao i da ćeš nastupati na brojnim takmičenjima. Čini mi se da mnoga od njih, barem kod nas, nisu dovoljno poznata. Možeš li da nam približiš o kakvim je takmičenjima reč? Pomenuo si, na primer, takmičenje SWR Junge Opernstars, na kojem učestvuje samo šestoro pevača. Kako izgledaju takmičenja na kojima si do sada imao priliku da nastupaš i kojem nivou pripadaju?

Takmičenje SWR Junge Opernstars veoma je specifično zato što čovek ne može samostalno da se prijavi, već mora da bude pozvan. Svake godine organizatori pozivaju samo šestoro pevača. Imao sam sreću da me je organizator čuo na jednom takmičenju u Nemačkoj 2025. godine, na ostrvo Mainau (na Bodenskom jezeru) i pozvao me da učestvujem. Svako takmičenje na kojem sam do sada učestvovao bilo je drugačijeg karaktera.

Takmičenje u Lisabonu bilo je klasično koncipirano, sa tri etape, pri čemu je poslednja održana uz orkestar. Prvo takmičenje na kojem sam učestvovao, u Berlinu, bilo je posvećeno isključivo solo pesmi. Izvodio sam klasičnu solo pesmu, kao i solo pesmu 20. veka, odnosno moderni repertoar. Dakle, susretao sam se sa veoma različitim vrstama takmičenja.

Mnoga od njih imaju mešovit program. Na takmičenju u Norveškoj, na primer, predstavio sam repertoar koji je obuhvatao i operu i solo pesmu. Takmičenje u Lisabonu bilo je prvo na kojem sam izvodio isključivo operske arije.

Imao sam utisak da sam najbolje mogao da se predstavim na takmičenjima na kojima sam pevao i solo pesme, jer mi je to omogućavalo da pokažem još jednu stranu sebe – onu u kojoj se osećam veoma sigurno. Zbog toga je prijavljivanje na takmičenje sa isključivo operskim repertoarom za mene predstavljalo veliki korak.

Umetnički proces i granice koje umetnik sebi postavlja

Kako kod tebe izgleda priprema jedne uloge? Kako teče taj proces? Šta si tokom školovanja naučio i preuzeo, a šta si samostalno osmislio kako bi ti rad bio najprirodniji i najudobniji?

Mnogi su protiv korišćenja snimaka, ali ih ja lično koristim kada učim novi materijal i repertoar. To je jedan od prvih koraka i uz snimke sve ide mnogo brže. Naravno, čovek u jednom trenutku mora da se odvoji od njih, jer ne želimo samo da imitiramo druge umetnike. Želimo da pronađemo nešto svoje, da izrazimo sebe i da ne budemo samo nečija kopija. Ipak, smatram da nam dostupna tehnologija veoma olakšava. Sve imamo na telefonu i možemo da čujemo najrazličitije snimke iz različitih godina, sa bilo kojim dirigentom ili pevačem. Mislim da je to za nas velika privilegija i izvor inspiracije.

Umetnici koji imaju šta da kažu uvek su mi mnogo interesantniji od onih koji su samo tehnički izuzetno sigurni i suvereni.

〰️

Umetnici koji imaju šta da kažu uvek su mi mnogo interesantniji od onih koji su samo tehnički izuzetno sigurni i suvereni. 〰️

Gde se nalazi granica između slušanja drugih pevača i trenutka u kojem kažeš: „U redu, čuo sam različite snimke, a sada počinje moja lična nadogradnja“? Kako praviš taj presek?

Presek se verovatno dogodi kada napravim pristojan snimak sopstvenog izvođenja – u sobi za vežbanje ili tokom probe sa profesorom ili korepetitorom. Kada dobijem verziju sebe kako pevam to delo kojom sam, koliko-toliko, zadovoljan, prebacim se na taj snimak. Tada pokušavam da utvrdim gde postoje nedostaci i na kojim mestima mogu dodatno da se poboljšam. Verovatno uvek postoji neki snimak koji slušam, bilo da je tuđi ili moj, ali to bi bio taj prelomni trenutak.

Postoje li umetnici koji te posebno inspirišu svojim umetničkim izrazom, glasom, bojom ili nečim drugim?

Ima ih mnogo, zaista mnogo. Kada bih morao da izdvojim jednog, to bi bio ruski, odnosno sovjetski bas Mark Rejzen. To je pevač kojem se izuzetno divim zbog njegovog pristupa i odnosa prema tekstu. Bio je fantastičan interpretator, između ostalog i solo pesama. Treba poslušati njegove snimke, jer se kroz njegovu dikciju oseća kako izvođenje prevazilazi muziku i zaista postaje filozofija. Umetnici koji imaju šta da kažu uvek su mi mnogo interesantniji od onih koji su samo tehnički izuzetno sigurni i suvereni. Mnogo mi je zanimljivije kada čujem nešto specifično i jedinstveno.

O solo pesmama i njihovim specifičnostima

Umetnički interes Ljubomira Milanovića ne završava se na operi. Posebno mesto u njegovom radu zauzima solo pesma, od tradicije nemačkog Lied-a do savremenog repertoara, kao i oratorijumska literatura. Saradnja sa pijanistima i pedagozima, nastupi na evropskim scenama, kao i iskustvo rada sa različitim orkestrima i umetnicima postepeno grade profil pevača čiji se repertoar i profesionalne prilike ubrzano šire.

O solo pesmama smo najmanje razgovarali. Solo pesma kao žanr drugačija je od opere i zahteva drugačiji interpretativni pristup. Šta si do sada izvodio od solo pesama?

Pevao sam dosta modernog repertoara. Kada je reč o nemačkim solo pesmama, izvodio sam pre svega romantičarski repertoar. Naravno, nisam pevao samo na nemačkom. Izvodio sam i solo pesme Čajkovskog, kao i dela iz engleskog repertoara, poput pesama Ralfa von Vilijamsa, koji pripada nešto kasnijem periodu. Imao sam odličnog profesora solo pevanja, sa kojim sam zaista radio veoma širok repertoar. To se naročito odnosi na modernu muziku: pevao sam pesme i na češkom i na francuskom jeziku. Kada je reč o standardnom nemačkom repertoaru i ciklusima, izvodio sam Šuberta, Bramsa, Šumana i Volfa.

Dakle, reč je o veoma širokom spektru. Koliko je jezik na kojem pevaš – nemački ili bilo koji drugi strani jezik – važan za autentično ulaženje u ulogu, ali i za izvođenje solo pesme? Kakav je tvoj odnos prema jezicima na kojima pevaš i kakvu ulogu oni imaju u osmišljavanju interpretacije?

Uvek je prednost dobro govoriti jezik na kojem pevamo. To nije uvek moguće, ali minimum je savladavanje fonetike: svaki vokal i konsonant moraju pravilno da se izgovore. Sve što dolazi nakon toga predstavlja viši nivo.

Na primer, veoma dobro govorim nemački i dugo živim u Nemačkoj. Potpuno sam uronjen u taj sistem, a u njemu sam i umetnički odrastao. Zbog toga mi je nemački veoma blizak. Kada pevam na njemu, često imam osećaj kao da pevam na maternjem jeziku.

Kada je, na primer, reč o francuskom, savladao sam fonetiku, ali ne govorim taj jezik. To svakako nije isto. Ljudi kojima su nemački, francuski ili neki drugi jezik maternji odmah primećuju tu razliku.

Rad na jezicima zadatak je za čitav život i uvek postoji prostor za napredovanje. To je danas važan deo našeg posla, naročito zato što je opera postala veoma internacionalna. Standardna dela operskog repertoara danas se uglavnom izvode na na jeziku na kojem su napisana.

Pre pedeset, šezdeset ili sedamdeset godina nije uvek bilo tako. U Nemačkoj su se, recimo, Mocartove opere na italijanskom uglavnom izvodile u nemačkom prevodu. I kod nas su se opere često izvodile na srpskom, odnosno u srpskom prevodu. Danas je situacija drugačija – dela se uglavnom izvode na originalnom jeziku. Zato je za pevača 21. veka zaista ključno da savlada barem osnove pet glavnih jezika. To je veoma važno.

Umetnik i umetnost

Kakav je tvoj odnos prema umetnosti, odnosno prema statusu umetnika? Ti si još mlada osoba koja se i dalje formira i koja će nastaviti da se razvija. Ipak, već imaš značajno iskustvo, stečeno kroz takmičenja i nastupe. Šta za tebe danas znači biti umetnik? Mnogi umetnici danas se veoma otvoreno predstavljaju putem društvenih mreža, prikazujući sadržaje „iza scene“. Šta misliš da jedan umetnik danas mora da poseduje kako bi bio autentičan?

Da bismo bili autentični i mogli da izrazimo svoju autentičnost, prethodno moramo da naučimo zanat. To je najpre jedan, grubo rečeno, mehanički proces, tokom kojeg moramo zanatski da naučimo kako naš instrument funkcioniše. Reč je o dugogodišnjem procesu.

Naravno, zanat je samo sredstvo. Cilj je da nam on omogući slobodu izražavanja. Da bismo mogli slobodno da se izrazimo, moramo da vladamo svojim instrumentom.

Mislim da je upravo to najviši cilj – da budemo sposobni da se izražavamo sa velikom slobodom. Za to su nam potrebna sredstva i alati koje smo godinama razvijali, kako bismo istoj frazi mogli da priđemo na jedan, drugi ili peti način. U mojim očima, to je umetnička sloboda. Ona, zapravo, proizlazi iz kompetencije.

Da, to mi je sasvim jasno. Hajde sada da govorimo o javnom predstavljanju umetnika – putem društvenih mreža i medija uopšte. Misliš li da je to novi zahtev koji se danas postavlja pred umetnike? Ako pogledamo istoriju, mediji, naravno, nisu bili dostupni u meri u kojoj su danas. Ipak, postojale su velike operske ličnosti koje su privlačile ogromnu pažnju javnosti i čiji se život pomno pratio. Tu nije bila samo Marija Kalas već i druge umetnice, poput Monserat Kabalje, koja je pravila poznate izlete u druge muzičke žanrove, van opere. Dakle, i ranije smo imali situacije u kojima su operski umetnici izlazili iz relativno zatvorenog kruga klasične muzike. Da li osećaš da se danas takva svestranost zahteva više nego ranije?

Ta svestranost jeste tražena. Možda ne nužno u pogledu različitih načina pevanja, ali svakako kada je reč o mjuziklu ili krosover repertoaru. To se naročito primećuje u manjim nemačkim pozorištima, na čijim se repertoarima pojavljuje sve više mjuzikala i krosover programa. Polako počinje da se očekuje da izvođač može i time da se bavi. Svakako je velika prednost ako umetnik poseduje i tu stranu i ako je sposoban da izvodi takav repertoar.

A šta je sa prisustvom na društvenim mrežama?

Mislim da je ono postalo veoma važno. Ljudi danas brzo zaboravljaju. Svi smo na telefonima – odnosno većina nas provodi na njima mnogo više vremena nego što bi želela. Ako vidite da neko, naročito u oblasti umetnosti, mesecima ili godinama nije ništa objavio, lako možete da zaboravite da ta osoba postoji. Zbog toga prisustvo na društvenim mrežama za nove generacije umetnika sve više postaje potreba, a ne samo dodatna prednost. Mislim da je danas gotovo neophodno da čovek bude aktivan, da predstavlja sebe i svoj rad – u mom slučaju pevanje – ali i da pokaže poneki trenutak iz privatnog života.

Mislim da je danas gotovo neophodno da čovek bude aktivan, da predstavlja sebe i svoj rad, ali i da pokaže poneki trenutak iz privatnog života.

〰️

Mislim da je danas gotovo neophodno da čovek bude aktivan, da predstavlja sebe i svoj rad, ali i da pokaže poneki trenutak iz privatnog života. 〰️

Do sada smo razgovarali o različitim žanrovima i delima koja si imao priliku da pevaš. Međutim, nismo pomenuli – ili smo možda zaboravili – repertoar srpske muzičke baštine i dela srpskih kompozitora. Da li si imao priliku da van Srbije predstaviš nešto iz naše muzičke baštine i u kojoj meri?

Ređe nego što bih želeo. Ipak, na kraju osnovnih studija na Akademiji u Manhajmu morali smo da snimimo CD sa petnaest minuta muzike. Odlučio sam da za tu priliku snimim srpske solo pesme. Snimio sam približno petnaest minuta programa, odnosno četiri pesme naših autora.

Na takmičenju solo pesama u Berlinu izvodio sam i kompozicije Karla Levea iz ciklusa Šest srpskih pesama, nastalih prema pesmama iz Vukovih zbirki. Postoje brojne pesme koje su napisali veliki strani kompozitori, među njima i nemački, a koje imaju veze sa Srbijom. Mislim da ljudi kod nas često nisu dovoljno upoznati sa tim. Moj otac se, na primer, veoma detaljno bavi tom temom.

Ostvarenje sna

Naredni period donosi nove izazove: od takmičenja i koncertnih nastupa u Litvaniji, Švajcarskoj i Nemačkoj, preko novog susreta sa Mocartovim Don Giovannijem, ovog puta u naslovnoj ulozi, do nastupa u okviru projekata SWR-a i angažmana na festivalima u Portugalu.

Uskoro te očekuju takmičenje Virgilius Noreika, Hajdnova Nikolai-misa, gala koncerti sa Heilbronškim simfonijskim orkestrom i nastup sa tenorom Danielom Behleom. Koji od ovih izazova trenutno zauzima najviše mesta u tvojim pripremama?

Trenutno prvo mesto zauzima odmor. Svakako, kada počnem da se bavim budućim angažmanima, moraću da ih pripremam paralelno. Drugog načina nema.

Predstoji ti debi u naslovnoj ulozi u koncertnom izvođenju Mocartovog Don Đovanija. Ne otkrivajući detalje koji još nisu za javnost, šta ova velika uloga predstavlja u dosadašnjem razvoju tvog glasa i karijere?

Don Đovani je zaista uloga iz snova. Na njoj radim već godinama i čini mi se da ću konačno dobiti priliku da se u njoj oprobam. To mi je veoma značajno. Ujedno, to je najveća uloga koju sam do sada imao priliku da pevam, pa samim tim predstavlja i moj najveći izazov. To je i moja prva uloga u jednoj Mocartovoj operi. Ostvarenje sna!

Hajde da se malo usredsredimo na tvoj odnos prema tom liku. Rekao si da je ta uloga za tebe ostvarenje sna, ali šta u samom liku pronalaziš zanimljivo ili autentično? Šta bi voleo da prikažeš u svojoj interpretaciji i šta bi mogao da bude tvoj lični doprinos toj ulozi?

Kod Don Đovanija mi je, pre svega, zanimljiva njegova tvrdoglavost i odlučnost da živi onako kako želi. On je potpuno beskompromisan lik, koji čak i smrti hrabro gleda u lice. Ni u jednom trenutku ne popušta, čak ni pred najstrašnijim situcijama. Njegova životna energija i želja da sve isproba, u svemu se okuša i sve doživi, kao i harizma koja iz toga proizlazi – to mi je najzanimljivije u njegovom liku. Interesantna je i mogućnost da on možda više nije onaj Don Žuan koji je nekada bio. Tokom čitave opere nijednom ne vidimo da zaista uspeva u svojim ljubavnim pohodima. Nijednom tokom radnje opere ne postiže svoj cilj, pa se postavlja veliko pitanje: da li on i dalje poseduje svoje donžuanske moći?

U nemačkim produkcijama najčešće se sreće drugačiji pristup – Don Đovani se predstavlja gotovo isključivo kao zao čovek koji iskorišćava svoju okolinu i ljude oko sebe, bez ikakvog obzira prema bilo kome. Ne znam da li bih ga ja video kao toliko jednodimenzionalnog. Moraću o tome više da razmislim kada se tokom naredna dva meseca budem dublje bavio čitavom operom. Možda ću tada doći do nekih novih saznanja. Biće zanimljivo i kada sednem sa rediteljem i dirigentom i počnem sa njima detaljnije da razgovaram o tom liku.

Don Đovani je zaista uloga iz snova.

〰️

Don Đovani je zaista uloga iz snova. 〰️

Tokom 2027. očekuju te televizijski prenošeno takmičenje SWR Junge Opernstars i angažmani na festivalima u Marvau i Obidošu. Šta bi želeo da ti ti nastupi donesu – nova umetnička iskustva, širu publiku ili naredni korak u međunarodnoj karijeri?

Veoma se radujem takmičenju SWR Junge Opernstars. Već godinu ili godinu i po dana znam da ću učestvovati na njemu i od tada razmišljam o repertoaru koji ću predstaviti. Pevaću samo dve arije sa orkestrom, a nas šestoro učestvuje u jednoj rundi. Polako donosim odluku o tome koji će to repertoar biti. To je veoma dobra prilika da se predstavim široj publici u Nemačkoj, jer će takmičenje moći da se gleda na televiziji širom zemlje. Postojaće i direktan prenos na YouTube-u, tako da će ljudi moći da ga prate i iz Srbije. Tome se veoma radujem.

Kada je reč o dva muzička festivala u Portugalu, pre svega se radujem povratku u tu zemlju. Tamo sam proveo zaista sjajnih deset dana. Voleo bih da ovog puta stignem i da se okupam u Atlantskom okeanu, što prethodni put nisam uspeo – a možda sam se malo i plašio, jer je voda bila hladna. Nije baš bilo pametno kupati se neposredno pred neku od rundi takmičenja. Zato se sada, pre svega, radujem povratku u Portugal, dobroj hrani, razgovorima sa sjajnim ljudima i čitavoj tamošnjoj atmosferi.

Klasični razgovori sa umetnicima.

Ljubomir Milovanović: Karijera solo pevača je maraton, a ne trka na kratke staze. Dobra vokalna tehnika, strpljenje i pravilan izbor repertoara obezbeđuju dugovečnost na sceni