Od Novog Sada do velikih evropskih operskih scena: razgovor sa baritonom Ljubomirom Milanovićem

Ljubomir Milanović, bariton

`Foto: Marcus Rebmann`

Put mladog umetnika do profesionalne operske scene retko je pravolinijski. Iza uspeha koji danas dolaze u vidu međunarodnih nagrada, velikih koncertnih dvorana i operskih angažmana najčešće stoje godine rada, obrazovanja, traganja za sopstvenim umetničkim izrazom, ali i brojni susreti koji oblikuju umetnika. Karijera srpskog baritona Ljubomira Milanovića upravo je takva priča – priča o muzici koja je od najranijih dana bila deo njegovog života, ali i o postepenom izgrađivanju sopstvenog umetničkog puta.

Milanović je odrastao u muzičkoj porodici: majka mu je dirigentkinja, otac operski pevač, a muzika je prisutna i u široj porodici. Njegov prvi instrument bio je klavir, koji je učio u Muzičkoj školi Isidor Bajić u Novom Sadu. Tek 2017. godine, kada je imao iskustvo instrumentaliste iza sebe, započinje ozbiljnije školovanje solo pevanja u klasi Miomire Stanišić Špirić. Već tokom narednih godina usledile su prve nagrade na domaćim takmičenjima, a njegov dalji put odveo ga je u Nemačku, gde je na Univerzitetu za muziku i izvođačke umetnosti u Manhajmu nastavio usavršavanje u klasi prof. Snežane Stamenković.

U razgovoru za Klasični Mirko, Ljubomir Milanović govori o svom muzičkom odrastanju, prelasku sa klavira na pevanje, iskustvu školovanja i profesionalnog razvoja u Nemačkoj, operskoj sceni, takmičenjima i izazovima sa kojima se susreće mladi pevač na početku međunarodne karijere. Razgovarali smo i o njegovom odnosu prema repertoaru, radu sa umetnicima i pedagozima, kao i o projektima koji ga očekuju u narednom periodu.

Plan koji se nije ispunio

Odrastao si u muzičkoj porodici - majka ti je dirigent, otac i ujaci operski pevači, a i drugi članovi porodice bave se muzikom. Koliko je takvo okruženje uticalo na odluku da postaneš operski pevač?

To je interesantno pitanje. Odrastao sam u Novom Sadu gde su moji roditelji bili angažovani u Srpskom narodnom pozorištu. Priroda njihovog posla je takva (majka dirigent, otac operski solista) da sam dosta vremena provodio u pozorištu. Tu su me, međutim, više zanimali neki interesantni ljudi (pamtim dirigenta Jankua i čika Peru, nototekara) i kostimirani izvođači, nego same operske i baletske predstave, na kojima sam ponekad znao i da... zadremam! A danas, eto, razgovaramo upravo o tom operskom izvođaštvu kome sam se potpuno posvetio.

Zavoleo sam i osećaj boravka na sceni, mogućnost da se izrazim, kao i taj poseban trenutak pred publikom.

〰️

Zavoleo sam i osećaj boravka na sceni, mogućnost da se izrazim, kao i taj poseban trenutak pred publikom. 〰️

Možeš li da se osvrneš na svoje muzičke i pevačke početke koje si započeo kod profesorke Miomire Stanišić-Špirić?

Moji muzički počeci vezani su za školu Isidor Bajić u Novom Sadu. U njoj sam stekao osnovno obrazovanje na klavirskom odseku, uprkos majčinoj želji da zbog „odličnog sluha”, kako je govorila, učim neki gudački instrument. Ipak, ugledajući se tada na svog starijeg brata, želeo sam da sviram klavir isto kao on i da budem učenik samo kod njegovog profesora Raškovića.

Po završetku prve godine srednje muzičke škole i prve godine gimnazije Isidora Sekulić, naša porodica se preselila u Beograd. Tada dolazi do prekida mog muzičkog obrazovanja i nastavak školovanja u VI beogradskoj gimnaziji. U želji da nadoknadi taj gubitak, otac mi predlaže da nastavim srednje muzičko obrazovanje u školi Josip Slavenski na odseku za solo pevanje. Nakon što nam je moja tetka predložila profesorku Miomiru Stanišić-Špirić, odlazimo upravo kod nje na prvi čas solo pevanja. Jedino dotadašnje pevačko iskustvo skupljao sam na nastupima sa dečijim horom Bajićevi slavuji i na festivalu pesama za decu osnovnih škola u Pančevu. Ali, na moje iznenađenje i još veće moga oca, profesorka Stanišić je posle prvog našeg časa, iskazala želju da me primi u svoju klasu!

To je, mogu reći, bio početak, a dalji rad sa njom naredne tri godine, kao i prvi nastupi i nagrade na takmičenjima, postepeno su me usmeravali ka muzici u kojoj sam iz dana u dan pronalazio sve veći užitak. U jednom trenutku sam rekao tadašnjoj drugarici a sadašnjoj devojci Marti: „Osećam se kao da sam na sceni najbolja verzija sebe”.

Pre studija pevanja kratko si studirao pravo. Koji trenutak je bio presudan da napustiš taj put i u potpunosti se posvetiš muzici?

Nakon položene velike mature i upisa na Pravni fakultet u Beogradu počinje za mene period paralelnog studiranja i pohađanja srednje muzičke škole. Jednog dana, po završetku časa pevanja u Slavenskom, profesorka Stanišić pozove Martu i mene da nas obavesti da će u našu školu doći profesorka Snežana Stamenković, šef katedre za solo pevanje u Manhajmu, sa namerom da čuje neke talentovane učenike iz njene klase. Kada nas je profesorka Stamenković čula, preporučila nam je da dođemo u Nemačku i polažemo prijemni ispit, posle koga bi nas ona, eventualno, primila u svoju klasu. Iz njene klase potekli su mnogi kvalitetni operski pevači koji nastupaju na velikim scenama širom sveta.

Bio je to prelomni momenat, kada je trebalo doneti tešku odluku: započeti nove studije u inostranstvu ili nastaviti započete studije prava. Na kraju smo i Marta i ja odlučili da zajedno odemo na prijemni ispit u Manhajm! Muzika, a i ljubav, su pobedile, tako da je moja pravnička karijera ostala neostvarena.

Na početku beše Vagner, pa potom Verdi

Posebno zanimljiv deo profesionalnog razvoja Ljubomira Milanovića predstavlja činjenica da je još tokom studija počeo da stiče neposredno iskustvo u operskom pozorištu. Najpre kao član ekstra-hora, a potom i redovnog hora Manhajmske opere, imao je priliku da iznutra upozna operski repertoar i proces rada na velikoj sceni. Paralelno sa izvođačkim, završio je i pedagoški smer za solo pevanje, čime je svoje obrazovanje proširio i izvan same izvođačke prakse.

Prvo značajno iskustvo na operskoj sceni stekao si u horu Manhajmske opere. Šta si kroz taj rad naučio o operi kao umetničkoj formi i o mestu pojedinca unutar velikog ansambla?

Da, tako je! Za vreme druge godine studija na muzičkoj akademiji učestvovao sam u operama Mocarta, Vebera, Vagnera i Majerbera kao član hora manhajmske opere. To je za mene bilo prvo iskustvo na velikoj sceni gde sam imao priliku da budem jedan mali šraf u velikoj mašini zvanoj pozorište. Kroz to iskustvo sam shvatio koliko zajedničkog rada stotina ljudi je potrebno da bi se jedna opera uopšte mogla izvesti. Takođe sam po prvi učio šta znači biti profesionalac: doći na vreme, biti spreman i sa pozitivnom energijom se uklopiti u širu sliku.

Interesantna je i jedna anegdota iz prve predstave koju sam pripremao. Bio je to Vagnerov Holanđanin lutalica, u kojem muški hor predstavlja mornare. Imali smo jedan solistički zadatak za koji su bili potrebni dobrovoljci: trebalo je da nekolicina nas, usled morske bolesti, povrati preko palube. Pošto sam beskrajno bio željan bilo kakvog zadatka, odmah sam se prijavio. Niko sa tim nije imao problem i to je na kraju zaista bio moj prvi solistički poduhvat u operi!

Znači, početak je zapravo bio Vagner?

Da, Vagnerov Holanđanin lutalica. Voleo bih da jednom (u daljoj budućnosti) nastupim i u naslovnoj ulozi tog remek dela i tako produžim porodičnu tradiciju: ujak moga oca, Jovan Gligorijević, bio je uspešni tumač ove uloge u Beogradu, pedesetih godina prošloga veka.

Operski debi ostvario si u Verdijevom Don Karlu. Kako pamtiš prvi izlazak na scenu i šta je to iskustvo promenilo u tvom odnosu prema profesiji?

Uloga flamanskog izaslanika u Verdijevom Don Karlosu bila je moja prva solistička uloga. Iako mala, za mene je u tom trenutku predstavljala priliku koju do tada nisam imao i želeo sam da je iskoristim najbolje što mogu.

Predstava je doživela veliki uspeh, a aplauze zadovoljne publike dugo ću da pamtim. Prve, pak, muzičke probe sa dirigentom, verujem, pamtiću još duže! Na tu probu došao sam potpuno spreman (tako sam bar tada mislio), sa naučenim muzičkim tekstom i osmišljenom interpretacijom. Dao sam sve od sebe i bio ponosan posle otpevane svoje deonice.

Proba se nastavila, a ja sam bezbrižno prelistavao klavirski izvod opere. Par minuta kasnije, užasnut, videh da dolazi još jedan manji deo moje uloge, koji sam u svojoj pripremi potpuno prevideo! Na kraju sam nekako uspeo da prevaziđem ovo vrlo neprijatno iskustvo i nadam se da mi se takvi propusti neće ponavljati u budućnosti.

Od klasičnog do modernog repertoara

Do sada si pevao uloge u delima Verdija, Mocarta, Štrausa, Humperdinka, Menotija i Kurta Vajla, kao i širok koncertni i oratorijumski repertoar. Koji žanr ili stilsko razdoblje trenutno najviše odgovara tvom glasu i umetničkom senzibilitetu?

Zahvaljujući dosadašnjem muzičkom obrazovanju i pre svega odličnim profesorima, glasovno se osećam udobno pevajući kako operske arije, tako i solo pesme, kako baroknu tako i modernu muziku 20. i 21. veka. Smatram da je ta širina repertoara jako bitna za održavanje glasa fleksibilnim. A što se tiče omiljene muzičke epohe, tu bih morao odabrati romantizam.

U moru svih tih različitih žanrova koje smo pomenuli – opere, oratorijumi, nemačke solo pesme – šta ti svaki od tih žanrova pruža kao izvođaču i u kojem od njih osećaš najveću umetničku slobodu?

Opera i opereta su muzička dela pisana za scenu (pozorište) i kao takva od izvođača, pored kvalitetnog pevanja zahtevaju (u opereti posebno) i glumački uverljivo ostvarenje uloga koje tumačite. Sa druge strane, u koncertnim nastupima (kantate, oratorijumi, solo pesme) akcenat je na muzičkoj interpretaciji i njenoj izražajnosti.

Iz dosadašnjeg iskustva, mislim, da najveću umetničku slobodu osećam kada izvodim modernu muziku 20. i 21. veka. U vokalnoj muzici ranijih epoha, koja se može čuti na mnogobrojnim snimcima sa vrsnim umetnicima, mogu da se uporede i analiziraju različiti aspekti izvođenja, ali koji treba da ostanu u okvirima tradicije i jednog već ustaljenog stila. Kod savremene muzike je to malo drugačije. Ona pruža šire mogućnosti i veću slobodu izvođaču, da rasterećen pomenutih tradicija, tu muziku doživljava i interpretira na svoj način, što meni odgovara, pa je zbog toga rado pevam i često se nalazi na mom repertoaru.

Najveću slobodu verovatno osećam kada pevam modernu muziku 20. i 21. veka.

〰️

Najveću slobodu verovatno osećam kada pevam modernu muziku 20. i 21. veka. 〰️

Među ulogama koje si do sada tumačio nalaze se Figaro, dr Falke, Peter i Muzički učitelj. Koja ti je uloga do sada bila najbliža i kroz koji lik si najviše sazreo kao umetnik?

Izdvojio bih ulogu Dr. Falkea u Slepom mišu, Johana Štrausa. To je moja prva operetska uloga i prvi susret sa govornim tekstom na pozorišnoj sceni. Dikcija i razumljivost pevanog teksta je bitna odlika kako u operi, tako i u opereti. Govorni tekst, pak, karakterističan za operetu, izuzetno je važan. U dramskim scenama gde nema muzike (ni pevanja), od izvođača se traži i zavidna glumačka veština. Učešće u ovoj poznatoj Štrausovoj opereti je zbog toga za mene bilo izuzetno dragoceno iskustvo.

Pronalaženje ravnoteže u gustom rasporedu

Danas se ime Ljubomira Milanovića sve češće pojavljuje u kontekstu značajnih međunarodnih takmičenja i evropskih operskih scena. Milanović je dobitnik brojnih priznanja, među kojima su druga nagrada i dve specijalne nagrade na Cascais Opera Competition u Lisabonu, druga nagrada i nagrada Gottlob Frick na takmičenju Anneliese Rothenberger, prva nagrada na Nina Solo takmičenju u Bergenu, kao i nagrada Fritz Wunderlich. Od 2025. godine stipendista je prestižne Studienstiftung des deutschen Volkes, kao prvi srpski državljanin koji je dobio ovu stipendiju.

Osvojio si nagrade na brojnim međunarodnim takmičenjima u Portugalu, Nemačkoj i Norveškoj. Koje priznanje ti je bilo posebno značajno i zbog čega?

To bi svakako bilo takmičenje u Portugalu u junu ove godine. To je bilo najveće takmičenje na kojem sam do sada učestvovao: od 499 prijavljenih mladih ljudi izabrano je (na osnovu snimaka) 40 takmičara i pozvano u Kaškaiš. Posle dve eliminacione etape (uz klavirsku pratnju) u finale je prošlo nas osmoro. Finale je održano u Lisabonu, u predivnoj koncertnoj sali fondacije Gulbenkijan, gde je svaki takmičar izveo dve operske arije uz pratnju simfonijskog orkestra. Odlukom žirija, osvojio sam II nagradu i potpisao dva ugovora za učešće na letnjim muzičkim festivalima u Portugalu.

Moram i spomenuti nešto što je ostavilo posebni utisak na mene. Naime, moje kolege na ovom takmičenju, mladi pevači, su uprkos napetoj i nervoznoj atmosferi koja je uvek prisutna na ovakvoj vrsti nadmetanja, pokazali veliku ljudskost. Jedni druge nisu smatrali konkurentima i suparnicima, već kolegama koje treba podržati. Dobitnik glavne nagrade bio je hrvatski tenor Tomislav Jukić, divan momak i odličan pevač sa kojim sam ostao u bliskom kontaktu i po završetku takmičenja. Pre svega ću po divnim ljudima pamtiti ovo takmičenje.

Kako uspevaš da pronađeš ravnotežu i čemu u određenim trenucima daješ prednost u svom intenzivnom radu? Na koji način uspevaš da vodiš računa o sebi i svom glasu u moru svih tih događaja koje već neko vreme imaš u Nemačkoj, a koji te očekuju i tokom narednih meseci?

U periodu intenzivnih pevačkih i drugih aktivnosti, mora se naći i dovoljno vremena za kvalitetan odmor, što mi, priznajem, ne polazi uvek za rukom.

Mislim da je povremeno zaista neophodno da čovek na nekoliko nedelja zaboravi da je pevač i da se bavi drugim stvarima, odmori glavu i dušu, prikupi motivaciju i ponovo dođe do daha za nove izazove.

Kako me narednih meseci očekuju važni nastupi u Beču, Hajlbronu i Minhenu trudiću se da na najbolji mogući način rasporedim svoje vreme, kako bih se spreman ali i svež predstavio tamošnjoj publici.

Odmor je ključan, ali mi on ne polazi uvek za rukom.

〰️

Odmor je ključan, ali mi on ne polazi uvek za rukom. 〰️

Otvorio si zanimljivu temu. Kao mlad umetnik koji se još razvija i pred kojim su izazovnije i veće uloge i nastupi kako brineš o svojoj karijeri?

Danas je, uz priliv velikog broja talentovanih pevača sa svih kontinenata, konkurencija u Evropi postala još brojnija i jača. Mnogi mladi ljudi, željni afirmacije i što bržeg napredovanja, tada često padaju u grešku i prerano prihvataju velike nastupe i zahtevne uloge koje potražuje tržište, sa devizom: Ako ne prihvatim ja, prihvatiće neko drugi. Srećem neretko veoma nadarene kolege i koleginice koji ulaze u taj veliki rizik, koji za posledicu može imati (pored ostalog) i oštećenje vokalnog aparata, a samim tim i preuranjeni kraj željene karijere.

Put koji ja biram je sporiji i umereniji, jer ovu profesiju doživljavam kao trku na duge staze, a ne kao sprint. Bez želje za uspehom preko noći, akcenat mi je na stvaranju stabilne osnove uz postepeno usavršavanje vokalne tehnike, koji bi mi omogućili dugotrajni život na pozorišnoj i koncertnoj sceni.

Ulaz u auditorijum Fondacije Gulbenkijan

`Foto: Cascais opersko takmičenje`

Da li si do tog stava došao samostalno ili uz savet nekog od profesora?

Do stava bolje sporije, ali sigurnije dovela me je u najvećoj meri moja profesorka Snežana Stamenković, koja je tu filozofiju najverovatnije usvojila od svoje profesorke, pokojne jugoslovenske dive Biserke Cvejić. Zapravo, taj stav je vrlo blizak italijanskoj izreci: Ko ide polako, daleko stiže (Chi va piano, va sano e va lontano).

Takmičenja nisu jedino merilo uspeha i kompetencije. Nijedna nagrada ne može da garantuje karijeru.

〰️

Takmičenja nisu jedino merilo uspeha i kompetencije. Nijedna nagrada ne može da garantuje karijeru. 〰️

Nadovezujući se na to o čemu si govorio, koliko međunarodna takmičenja zaista mogu da procene umetničku ličnost, a koliko predstavljaju proveru sposobnosti da se pod velikim pritiskom u kratkom nastupu pokaže najbolje od sebe?

Iz mog dosadašnjeg iskustva, međunarodna pevačka takmičenja pružaju dobru priliku mladim ljudima da se prikažu i provere u jakoj konkurenciji. Međutim, postoje i brojni primeri mnogih velikih karijera muzičkih umetnika (instrumentalista, vokalista), koji u svojim biografijama ne beleže zapažene rezultate i nagrade na takmičenjima. Dakle, to svakako nije jedino merilo uspeha i kompetencije. Nijedna nagrada ne može da garantuje karijeru.

Kao prvi srpski državljanin koji je dobio stipendiju Studienstiftung des deutschen Volkes, kako doživljavaš to priznanje i na koji način ti je ono pomoglo u daljem razvoju karijere?

Prestižna stipendija nemačkog naroda za mene, pre svega, predstavlja veliku čast. Uz to, puno mi znači i novčani iznos ove stipendije, koji će mi znatno olakšati završetak školovanja u Nemačkoj (poznato je, koliko je skup život i višegodišnje školovanje u inostranstvu). Ova stipendija donosi i druge benefite: sufinansiranje odlazaka i učešća na međunarodnim takmičenjima, a letos mi je npr. omogućen i tronedeljni kurs italijanskog jezika u Rimu.

Da pružimo malo više konteksta i onima koji budu čitali intervju. Pomenuli smo da si nastupao i da ćeš nastupati na brojnim takmičenjima. Čini mi se da mnoga od njih, barem kod nas, nisu dovoljno poznata. Možeš li da nam približiš o kakvim je takmičenjima reč? Pomenuo si, na primer, takmičenje SWR Junge Opernstars, na kojem učestvuje samo šestoro pevača. Kako izgledaju takmičenja na kojima si do sada imao priliku da nastupaš i kojem nivou pripadaju?

Do sada sam se susretao sa veoma različitim tipovima takmičenja. Na svom prvom međunarodnom takmičenju u Berlinu 2024. pevao sam isključivo solo pesme, na takmičenjima u Bergenu (Norveška), na ostrvu Majnau (Nemačka) i u Manhajmu (Nemačka) u programu se nalazila kombinacija operskih i operetskih arija, pored određenog broja solo pesama. U svom poslednjem učešću na velikom operskom takmičenju u Portugalu o kome sam ranije govorio, u sve tri etape bile su zastupljene isključivo operske arije.

Iduće godine, 18. januara, čeka me jedno značajno takmičenje posebnog tipa, SWR Junge Opernstars (SWR mlade operske zvezde). Po zamisli organizatora, na tom takmičenju, učestvuje samo šest mladih pevača koje oni pozovu. Poziv na to takmičenje sam dobio nakon već pomenutog nastupa na ostrvu Majnau, gde me je glavni organizator zapazio. Svako od nas šestoro, uz pratnju simfonijskog orkestra i uz direktan TV i Youtube prenos, izvodi dve operske arije. Pored glavne ženske i muške nagrade koju dodeljuje publika (što je vrlo atipično: standardno je da stručni žiri dodeljuje nagrade), postoji i posebna nagrada najboljem pevaču, po sudu članova orkestra. Sa velikom radošću očekujem učešće na ovom zaista jedinstvenom i važnom takmičenju.

Umetnički proces i granice koje umetnik sebi postavlja

Kako kod tebe izgleda priprema jedne uloge? Kako teče taj proces? Šta si tokom školovanja naučio i preuzeo, a šta si samostalno osmislio kako bi ti rad bio najprirodniji i najudobniji?

Svoje probe sa korepetitorima, a potom i profesorima redovno snimam. U trenutku kada napravim snimak sa kojim sam koliko-toliko zadovoljan počinjem da pronalazim u njemu detalje i deonice, kojima je potrebno još rada. U mojoj pripremi je od prvog kontakta sa nekim novim delom pa sve do nastupa uvek neki snimak prisutan, bilo da je tuđi ili moj.

Umetnici koji imaju šta da kažu uvek su mi mnogo interesantniji od onih koji su samo tehnički izuzetno sigurni i suvereni.

〰️

Umetnici koji imaju šta da kažu uvek su mi mnogo interesantniji od onih koji su samo tehnički izuzetno sigurni i suvereni. 〰️

Gde se nalazi granica između slušanja drugih pevača i trenutka u kojem kažeš: „U redu, čuo sam različite snimke, a sada počinje moja lična nadogradnja“? Kako praviš taj presek?

Pripadam generaciji koja može, zahvaljujući internetu i tehnologijama, da na telefonu ili laptopu vidi i čuje snimke sa predstava i koncerata najvećih umetnika našeg, ali i gotovo celog prošlog veka. To, danas, predstavlja veliku pomoć u učenju i pripremanju novih operskih uloga i koncertnog repertoara. Naravno da ova privilegija ne znači da svoje uzore i omiljene umetnike treba prosto da kopiramo ili imitiramo (kopija je uvek lošija od originala), već da nam ta vrhunska izvođenja budu podstrek i inspiracija u nalaženju i traganju za vlastitim umetničkim izrazom.

Postoje li umetnici koji te posebno inspirišu svojim umetničkim izrazom, glasom, bojom ili nečim drugim?

Ima zaista mnogo vrsnih operskih pevača, kako danas, tako i u daljoj prošlosti, koje rado slušam. Ako bih morao da izdvojim jedno ime, bio bi to Mark Rejzen, čuveni ruski, odnosno sovjetski bas. Jedinstven slučaj u svetu opere je njegov poznati nastup u Moskvi 1995. u ulozi kneza Gremina u operi Evgenije Onjegin, kojim je obeležen njegov 90. rođendan! To je umetnik kojem se posebno divim kada slušam njegove sjajne interpretacije solo pesama iz 70. godina prošlog veka. Tada već, kao stariji gospodin, sa sačuvanim barhatnim glasom, dikcijom, stasom i vokalnom tehnikom, koja mu omogućava da muzička dela izvodi u istim tonalitetima u kojima je plenio slušaoce i u svojim najboljim godinama, njegova potresna izvođenja više liče na intimne iskaze nekakvog starog mudraca, nego na običnog pevača koji izvodi solo pesmu.

O solo pesmama i njihovim specifičnostima

Umetnički interes Ljubomira Milanovića ne završava se na operi. Posebno mesto u njegovom radu zauzima solo pesma, od tradicije nemačkog Lied-a do savremenog repertoara, kao i oratorijumska literatura. Saradnja sa pijanistima i pedagozima, nastupi na evropskim scenama, kao i iskustvo rada sa različitim orkestrima i umetnicima postepeno grade profil pevača čiji se repertoar i profesionalne prilike ubrzano šire.

O solo pesmama smo najmanje razgovarali. Solo pesma kao žanr drugačija je od opere i zahteva drugačiji interpretativni pristup. Šta si do sada izvodio od solo pesama?

Za vreme osnovnih studija u Manhajmu, najviše sam se bavio solo pesmama velikih nemačkih majstora tog žanra (Šubert, Šuman, Brams, Volf, Maler). Uz to, na repertoaru imam i pesme francuskih (Fore, Pulank), ruskih (Čajkovski, Rahmanjinov, Kabalevski) kao i mnoštvo drugih kompozitora. Zahvaljujući svom dugogodišnjem profesoru za solo pesmu Akselu Bauniju, upoznao sam i svet moderne muzike, koji je takođe imao veliki uticaj na moj razvoj.

Dakle, reč je o veoma širokom spektru. Koliko je jezik na kojem pevaš – nemački ili bilo koji drugi strani jezik – važan za autentično ulaženje u ulogu, ali i za izvođenje solo pesme? Kakav je tvoj odnos prema jezicima na kojima pevaš i kakvu ulogu oni imaju u osmišljavanju interpretacije?

Uvek je prednost poznavati originalni jezik na kom izvodimo solo pesme, jer su one najčešće nastale inspirisane stihovima velikih pesnika. U realizaciji programa koji traži pevanje na više stranih jezika, to nije uvek moguće. Tu je, kao minimum, potrebno dobro savladati izgovor, fonetiku i melodiku jezika koji ne poznajemo dovoljno.

Za sebe mogu reći da se, pored maternjeg, najbolje osećam kada tumačim dela na jezicima koje tečno govorim: nemačkom (posebno) i engleskom. Inače, rad na jezicima je danas vrlo važan deo naše profesije. Za razliku od prošlog veka, gde su se operske predstave uglavnom izvodile u prevodima na maternji jezik, danas to nije više slučaj. Opere se izvode uglavnom na originalnom jeziku, pa se i od pevača traži poznavanje barem pet osnovnih jezika, na kojima ta literatura počiva.

Umetnik i umetnost

Kakav je tvoj odnos prema umetnosti, odnosno prema statusu umetnika? Ti si još mlada osoba koja se i dalje formira i koja će nastaviti da se razvija. Ipak, već imaš značajno iskustvo, stečeno kroz takmičenja i nastupe. Šta za tebe danas znači biti umetnik? Mnogi umetnici danas se veoma otvoreno predstavljaju putem društvenih mreža, prikazujući sadržaje „iza scene“. Šta misliš da jedan umetnik danas mora da poseduje kako bi bio autentičan?

Da biste bili autentični na sceni i pokazali svoju individualnost u punom svetlu, morate pre svega da dobro savladate pevački zanat. To je preduslov, bez koga se ne može. Reč je međutim o jednom dugotrajnom procesu u kome od svoga glasa nastojite da stvorite instrument, koji će vam omogućiti potpunu slobodu izražavanja.

Mislim da je upravo to najviši cilj: da budemo sposobni da se izražavamo sa velikom slobodom. Za to su nam potrebni sredstva i alati koje smo godinama razvijali, kako bismo istoj muzičkoj frazi mogli da priđemo na jedan, drugi ili pak peti način. U mojim očima, to je umetnička sloboda. Ona, zapravo, umnogome proizlazi iz kompetencije.

O dužini tog procesa, veliki italijanski bariton Tita Rufo u knjizi Parabola moga života kaže: Operskom pevaču su potrebna dva života: u prvom da uči, a u drugom da peva.

Da, to mi je sasvim jasno. Hajde sada da govorimo o javnom predstavljanju umetnika – putem društvenih mreža i medija uopšte. Misliš li da je to novi zahtev koji se danas postavlja pred umetnike? Ako pogledamo istoriju, mediji, naravno, nisu bili dostupni u meri u kojoj su danas. Ipak, postojale su velike operske ličnosti koje su privlačile ogromnu pažnju javnosti i čiji se život pomno pratio. Tu nije bila samo Marija Kalas već i druge umetnice, poput Monserat Kabalje, koja je pravila poznate izlete u druge muzičke žanrove, van opere. Dakle, i ranije smo imali situacije u kojima su operski umetnici izlazili iz relativno zatvorenog kruga klasične muzike. Da li osećaš da se danas takva svestranost zahteva više nego ranije?

Ta svestranost jeste tražena. Možda se od pevača ne očekuje vladanje drugim, daljim žanrovima poput popa ili džeza – iako postoje operski pevači koji su i više nego sposobni i za to: naveo bih, vrlo nepristrasno, Martu Hadžimanov kao odličan primer –, ali svakako kada je reč o mjuziklu ili krosover repertoaru. To se naročito primećuje u manjim nemačkim pozorištima, u čijim se sezonama sve češće nailazi upravo na ovaj repertoar. Svaka vrsta svestranosti, po meni, predstavlja prednost u polju umetnosti.

A šta je sa prisustvom na društvenim mrežama?

U današnje vreme, prisutnost na društvenim mrežama postala je maltene neophodnost. Svi provodimo puno vremena na telefonima koristeći društvene mreže. Ako vidite da neko, naročito u oblasti umetnosti, mesecima ili godinama nije ništa objavljivao, lako možete da zaboravite da ta osoba uopšte postoji. Zbog toga prisustvo na društvenim mrežama za nove generacije umetnika sve više postaje potreba, a ne samo dodatna prednost. Očekuje se od čoveka da često prikazuje svoj rad, u mom slučaju pevanje, ali i da pokaže poneki trenutak iz privatnog života.

Mislim da je danas gotovo neophodno da čovek bude aktivan, da predstavlja sebe i svoj rad, ali i da pokaže poneki trenutak iz privatnog života.

〰️

Mislim da je danas gotovo neophodno da čovek bude aktivan, da predstavlja sebe i svoj rad, ali i da pokaže poneki trenutak iz privatnog života. 〰️

Do sada smo razgovarali o različitim žanrovima i delima koja si imao priliku da pevaš. Međutim, nismo pomenuli – ili smo možda zaboravili – repertoar srpske muzičke baštine i dela srpskih kompozitora. Da li si imao priliku da van Srbije predstaviš nešto iz naše muzičke baštine i u kojoj meri?

Ređe nego što bih želeo. Ipak, pri kraju osnovnih studija imao sam jedan pisani rad na temu Razvoj srpske vokalne muzike. Uz ovaj rad, kao ilustraciju, snimio sam CD sa pesmama Nikole Đurkovića, Davorina Jenkai Stanojla Rajičića. Dodao bih ovde, da sam na takmičenju u Berlinu izveo i jednu srpsku narodnu pesmu iz Vukove zbirke, koju je komponovao Karl Leve. Pored Levea i mnogi drugi evropski kompozitori (Brams,Čajkovski, A. Rubinštajn, Dvoržak), tražili su svoje inspiracije u srpskoj narodnoj poeziji, pa ću se potruditi da svoj koncertni repertoar u budućnosti proširim i njihovim delima, o kojima malo znamo, a koja nam mogu služiti na čast. Moj otac se upravo ovom temom marljivo bavi već decenijama i smatram da ona zaslužuje mnogo veću pažnju.

Ostvarenje sna

Naredni period donosi nove izazove: posle nastupa u Švajcarskoj i Nemačkoj, dolazi nov susreta sa Mocartovim Don Đovanijem, ovog puta u naslovnoj ulozi, a zatim i mnoga druga dešavanja.

Posle nastupa u Švajcarskoj kao solista u Hajdnovoj misi Sv. Nikola i važnih koncerata u Nemačkoj, gde si uz pratnju simfonijskog orkestra iz Hajlbrona, izvodio kako operske, tako i operetske arije i duete sa poznatim tenorom Danijelom Beleom, ti sada najavljuješ i ostvarenje jednog sna! O čemu je reč?

U Beču, u Mocartovoj sali, 28. novembra, imaću priliku da po prvi put pevam naslovnu ulogu u operi Don Đovani. To će za mene svakako biti jedan od najvećih muzičkih izazova do sada ali i prilika kojoj se neizmerno radujem.

Opera će se izvoditi polu-koncertno uz pratnju Bečkog kamernog orkestra. Dirigent ove predstave biće, već svetski poznata, 21-godišnja Alma Dojčer, koja je po rečima Zubina Mehte, jedna od najtalentovanijih svetskih muzičara današnjice. Ona pored dirigovanja, komponuje, a i koncertni je pijanista i violinista.

Nastup u Beču, koji važi za muzičku prestonicu sveta, u glavnoj ulozi Mocartovog remek dela i u tako odabranom društvu je nešto, što mi je do nedavno bilo nezamislivo. Zbog toga zaista mogu reći da će to biti ostvarenje jednog sna.

Hajde da se malo usredsredimo na tvoj odnos prema tom liku. Rekao si da je ta uloga za tebe ostvarenje sna, ali šta u samom liku pronalaziš zanimljivo ili autentično? Šta bi voleo da prikažeš u svojoj interpretaciji i šta bi mogao da bude tvoj lični doprinos toj ulozi?

Kod Don Đovanija mi je, pre svega, zanimljiva njegova tvrdoglavost i odlučnost da živi onako kako želi. On je potpuno beskompromisan lik, koji čak i smrti hrabro gleda u lice. Ni u jednom trenutku ne popušta, čak ni pred najstrašnijim situcijama. Njegova životna energija i želja da sve isproba, u svemu se okuša i sve doživi, kao i harizma koja iz toga proizlazi – to mi je najzanimljivije u njegovom liku. Interesantna je i mogućnost da on možda više nije onaj Don Žuan koji je nekada bio. Tokom čitave opere nijednom ne vidimo da zaista uspeva u svojim ljubavnim pohodima. Nijednom tokom radnje opere ne postiže svoj cilj, pa se postavlja veliko pitanje: da li on i dalje poseduje svoje donžuanske moći?

U nemačkim produkcijama najčešće se sreće drugačiji pristup – Don Đovani se predstavlja gotovo isključivo kao zao čovek koji iskorišćava svoju okolinu i ljude oko sebe, bez ikakvog obzira prema bilo kome. Ne znam da li bih ga ja video kao toliko jednodimenzionalnog. Moraću o tome više da razmislim kada se tokom naredna dva meseca budem dublje bavio čitavom operom. Možda ću tada doći do nekih novih saznanja. Biće zanimljivo i kada sednem sa rediteljem i dirigentom i počnem sa njima detaljnije da razgovaram o tom liku.

Don Đovani je zaista uloga iz snova.

〰️

Don Đovani je zaista uloga iz snova. 〰️

Posle ove tvoje priče, potpuno mi je razumljiv taj tvoj osećaj. Zato na kraju ovog našeg razgovora, reci mi, ako možeš, šta te očekuje sledeće godine.

Nakon Đovanija, u decembru putujem za Minhen, gde ću tumačiti ulogu Petra – oca Ivice i Marice – u Humperdinkovom najvoljenijem delu, koje sam već pevao u minhenskoj Kamernoj operi prošle godine, pa me je ovaj ponovni poziv naravno poradovao.

U januaru mesecu 2027. čeka me već pomenuto takmičenje SWR-a, koje će moći da prate i moji prijatelji i porodica iz Srbije preko Youtube- a, zbog čega mi je posebno drago. Posle toga sledi Mala misa Rosinija u Manhajmu, nakon koje ću imati i kratku (ali neophodnu) pauzu od koncerata i obaveza na fakultetu.

Nedavno sam dobio i ponudu iz jednog uglednog nemačkog pozorišta za dve uloge u modernoj operi idućeg proleća. Nažalost ne smem još da podelim sve informacije vezane za ovaj angažman. Termine i program za operske festivale sledećeg leta u Portugalu (u Mafri i Obidošu) još nisam dobio. Portugal mi je, već sam to ranije rekao, ostao u vrlo lepoj uspomeni, ne samo zbog vrednih nagrada, već i zbog ljubaznih i prijatnih ljudi koje sam tom prilikom upoznao. Jedva čekam da se tamo vratim!

Ljubomir Milanović: Karijera solo pevača je maraton, a ne trka na kratke staze. Dobra vokalna tehnika, strpljenje i pravilan izbor repertoara obezbeđuju dugovečnost na sceni