Marko Pantelić: Svrha umetnosti je da publika, ali i umetnik, doživi katarzu!
Intervju sa operskim umetnikom, baritonom, Markom Pantelićem
Fotografija: Privatna arhivaOperski umetnik, bariton, Marko Pantelić živi i radi u Nemačkoj u Teatru Magdeburg. Do sada je ostvario oko trideset uloga i za njih je dobio sjajne ocene nemačkih kritičara. U ekskluzivnom intervjuu, pred sam početak nove operske sezone, govori ne samo o novim ulogama koje ga očekuju, već i o iskustvima izvan same scene.
Prvi put Marka sam slušao u Kragujevcu, a upoznao sam ga nekoliko godina kasnije u Biblioteci Fakulteta muzičke umetnosti u Beogradu. Marko je potom otišao u Nemačku. Prateći ga na društvenim mrežama, nisam mogao da ne primetim njegov veliki napredak, ozbiljan i profesionalan odnos prema pozivu, ali i uživanje u prilikama koje mu je život u Nemačkoj doneo. Siguran sam, međutim, da iza svega stoji ogroman trud i istrajna posvećenost radu na sebi.
Njegov glas mi je oduvek bio blizak – dopadala mi se njegova boja, volumen i ekspresija, ali i njegova posvećenost delu, kao i neprestana zapitanost i radoznalost prema muzici i umetnosti uopšte.
Kada sam pokrenuo svoj blog, Marko je bio jedan od prvih umetnika sa kojima sam želeo da razgovaram. Usred priprema za novu sezonu u Teatru Magdeburg, između letnjih putovanja i odmora, pronašao je vremena da strpljivo i detaljno odgovori na moja brojna pitanja.
Počeci i odlazak u Nemačku
Usavršavao si se pri Međunarodnom i Kanadskom institutu vokalne umetnosti u Njujorku i Montrealu, Operskom studiju beogradskog Narodnog pozorišta i na majstorskim kursevima Rut Falkon, Minjon Dan, Brigite Fasbender, Šeril Milnsa, Davida Bižića i Đorđa Nešića. Međutim, ti si se odlučio za Nemačku. Šta te je najviše motivisalo da napustiš Srbiju i prihvatiš angažman u nemačkim operskim kućama, posebno u Teatru Magdeburg?
Život me je često sam usmeravao i mnoge stvari sam puštao da idu svojim tokom. Neću reći da nisam imao izbora, ali vrlo često bilo je lako odlučiti se - tako je bilo i sa mojim napuštanjem Srbije. U trenutku kada sam dobio ponudu iz Magdeburga, nastupao sam u svim muzičkim teatrima u zemlji. Ipak, svuda samo honorarno, negde i za 0 dinara (ne šalim se, imam ugovore), bez izgleda da će se u skorije vreme pojaviti stalno zaposlenje. Nikada nisam bio materijalista, ali sa jedne strane imao sam nikakvu egzistencijalnu sigurnost, uz skromne honorare u visini džeparca, a sa druge strane dvogodišnji ugovor sa platom koja je bila dovoljna da prvi put u svom životu mogu da započnem samostalni život i živim isključivo od pevanja.
Znam da je, ne samo svako izvođenje, nego svaka moja proba na kojoj se pojavi intendant teatra, zapravo kontrolna audicija za mene.
Narodno pozorište u Beogradu,
Đoakino Rosini - Pepeljuga
Marko Pantelić (Dandini), Dirigentkinja: Ana Zorana Brajović, Reditelj: Jagoš MarkovićFotografija: Vicencio ŽaknićČinjenica je da nisi jedini operski umetnik iz Srbije koji živi i radi u Nemačkoj. Tamo su i tvoje kolege Dušica Bijelić, Nenad Čiča i dr. To pokazuje da naši, u ovom slučaju operski umetnici, nailaze na odličan prijem među nemačkom publikom i nemačkim operskim kućama i menadžerima koji ih vode. Na koji način ste vi zapravo angažovani u vašim operskim kućama – da li imate priliku da radite za stalno u jednoj istoj kući, ili se to menja vremenom?
Sistem rada u Nemačkoj je takav da solisti mogu biti angažovani kao gosti za određenu produkciju ili „za stalno” kao članovi ansambla teatra, kakav je moj slučaj. Međutim to ne podrazumeva da je solista primljen za stalno do odlaska u penziju. Član ansambla dobija prvi ugovor na dve godine, nakon kojih se ugovor automatski produžuje na po godinu dana - ukoliko je uprava zadovoljna kvalitetom. Tek nakon 15 godina takvog rada u istom teatru, član ansambla dobija ugovor na neodređeno vreme. Ipak, u današnje vreme se to veoma retko dešava, a razlozi su jednostavni.
Prvo, sama uprava teatra ima ugovor na određeno vreme u trajanju od 5 godina, koji može biti produžen na još 5 godina, ali nekada grad/država želi promenu umetničke koncepcije, nešto novo, što ne mora značiti nezadovoljstvo dosadašnjim radom teatra, pa se može zahvaliti na saradnji. U tom slučaju, dolaskom nove uprave, najčešće se raspušta ceo solistički ansambl - operski, baletski, dramski. Ne dešava se često da u jednom teatru ista uprava bude više od deset godina, tako da se retko kada dogodi mogućnost da solista bude angažovan u istom teatru tih 15 godina potrebnih za dobijanje ugovora na neodređeno vreme. Ja sam imao sreću da “preživim” jednu promenu uprave, kada je nakon mojih prvih 3 godina rada u Magdeburgu tadašnja intendantkinja otišla u penziju. Novi intendant i operski direktor je napravio preslušavanje svih tadašnjih solista, što nije uobičajena praksa, većini mojih tadašnjih kolega nažalost nije produžio ugovore, a na moju sreću bio sam jedan od nekoliko solista koje je „preuzeo” iz tadašnjeg ansambla.
ŽIVOT ME JE ČESTO SAM USMERAVAO I MOGE STVARI SAM PUŠTAO DA IDU SVOJIM TOKOM.
〰️
ŽIVOT ME JE ČESTO SAM USMERAVAO I MOGE STVARI SAM PUŠTAO DA IDU SVOJIM TOKOM. 〰️
Srpsko narodno pozorište u Novom Sadu,
Đakomo Pučini - Boemi
Evgenija Jeremić Pokrajac (Mimi), Stevan Karanac (Rodolfo), Goran Krneta (Kolin), Marko Pantelić (Marčelo), Vesna Đurković (Mizeta), Nebojša Babić (Šonar), Dirigent: Aleksandar KojićFotografija: Branislav LučićDrugi razlog zašto danas nije uobičajena praksa davati solistima ugovore na neodređeno vreme, čak iako se desi da provedu tih 15 godina rada u istom teatru, što bi značilo da je uprava zadovoljna dosadašnjim radom tog umetnika, jeste umetnički kvalitet soliste koji bi potencijalno opao njegovom egzistencijalnom sigurnošću. I to ima smisla - ja znam da je, ne samo svako izvođenje, nego svaka moja proba na kojoj se pojavi intendant teatra, zapravo kontrolna audicija za mene.
Osim toga, svi solisti imaju faktički iste ugovore. Ne govorim o novcu, govorim o tome da u ugovoru ne piše konkretno koje uloge solista izvodi. Repertoar i uloge su stvar pregovora/dogovora - uprava obavesti soliste koje uloge su im namenjene naredne sezone, a solista ima pravo da uz obrazloženje zamoli da neku od ponuđenih uloga ne peva ili da peva neku od uloga koja mu nije namenjena (nakon čega sledi preslušavanje i konačna odluka). Jedno je sigurno - svi stalno angažovani solisti imaju obavezu da pevaju i uloge prvog faha, ali i kratke epizodne pojave.
Nemački teatar - organizovan rad
Koje si najvažnije prednosti primetio u tom novom profesionalnom okruženju kada je reč o operskim produkcijama i odnosu prema radu?
Pre svega, već početkom tekuće sezone svi znamo ne samo koja dela će se izvoditi, nego znamo datume svih predstava, ali i periode režijskih proba za celu narednu sezonu. To je toliko važno, jer solista može isplanirati kada koju ulogu uči ako je do sada nije pevao ili kada je obnavlja, vežba, ako je već ima na repertoaru. Zatim, ima nekoliko premijera, novih produkcija svake sezone, nema mnogo starog repertoara. To dovodi do toga da su solisti, hor i orkestar dobro utrenirani, da nov repertoar savlađuju brže i lakše, a to dovodi do umetničkog rasta.
UPOZNAO SAM NEMAČKI REPERTOAR, NEPREGLEDNO MORE SJANIH DELA
〰️
UPOZNAO SAM NEMAČKI REPERTOAR, NEPREGLEDNO MORE SJANIH DELA 〰️
Da li je nemački sistem doprineo tvom umetničkom rastu? Kako utiče na tvoj dugoročni razvoj?
Da, svakako! Osim takozvanog „gvozdenog repertoara”, na programu su prisutna dela drugih epoha, počev od baroka, do dela XX veka ili savremenih kompozitora, među kojima ima pravih bisera. Izvodio sam neka dela koja ne samo da nikada ranije nisam čuo, nego za koja nisam ni znao da postoje. Među njima ima i veoma zahtevnih deonica - ne nužno pevački, već muzički, koje se ne mogu savladati slušanjem snimaka (koji za mnoga takva dela i ne postoje), za čije savladavanje je itekako potrebno dobro poznavanje solfeđa ili harmonije. Zatim, upoznao sam nemački repertoar, nepregledno more sjajnih dela. Koliko god boli spoznaja da malo znaš, toliko to prostranstvo budi želju za savladavanjem.
Kako izgleda tvoj tipičan proces rada na novoj predstavi u Magdeburgu? Da li imate specijalne pripreme za pevanje, vežbe uloga, saradnju sa dirigentom i režiserom i ono najvažnije, koliko traju pripreme jedne nove opere?
Pošto pri početku sezone dobijem plan naredne sezone, ja samostalno planiram kada ću koju ulogu spremati. Nekada mogu sebi da dozvolim da tek nakon premijere i debija u nekoj ulozi počnem da učim narednu ulogu, ali neretko moram da pripremam dve, a nekada i tri uloge u istom periodu - zavisno od toga da li režijske probe za produkciju u kojoj sam angažovan počinju odmah nakon premijere koju sam tek odigrao (što nije retko), ili čak ako se režijske probe dve produkcije delimično vremenski preklapaju (što nije uvek moguće izbeći).
Koliko god boli spoznaja da malo znaš, toliko to prostranstvo budi želju za savladavanjem.
Teatar Magdeburg,
Gaetano Doniceti - Ljubavni napitak
Marko Pantelić (Belkore), Adrian Domarecki (Nemorino)Dirigenti: Sebastiano Rolli, Justus Tennie, Rediteljka: Mirella WeingartenFotografija: Andreas LanderZavisno od veličine i zahteva uloge, samostalne muzičke probe sa korepetitorima počinju mesec-dva dana pre početka režijskih proba, do kojih bi uloga morala biti napamet naučena. Sledi nekoliko ansambl proba svih solista sa dirigentom i korepetitorom (nekada bude i hor tu), a potom i šest nedelja režijskih proba, četiri sata pre i četiri sata posle podne, a gotovo svaka počinje kraćim muzičkim radom na scenama koje će tog dana scenski postaviti. Desetak dana pre premijere održava se glavna klavirska proba - prvi put progon cele predstave u originalnom dekoru i rasveti, sa kostimima i šminkom, uz korepetitora umesto orkestra.
Do glavne orkestarske probe, koja se održava nedelju dana kasnije i koja se razlikuje samo u tome što umesto korepetitora svira orkestar, uporedo se održavaju korekture, kako bi se doteralo sve ono što eventualno nije dobro funkcionisalo (od kostima, preko režije, do rasvete i scenografije), i tzv. sedeće probe, prve muzičke probe solista i hora sa orkestrom (koji je pre toga imao samostalne probe), a zatim i scensko-orkestarske probe (u originalnom dekoru na sceni). Glavna orkestarska proba je faktički poslednja proba, jer dan kasnije već se održava generalna proba, koja se neretko igra već pred odabranom publikom (zaposleni u teatru, sponzori). Sledi dan pauze i potom premijera.
Postoje li specifične kulturne razlike koje si morao da savladaš u radu na sceni – npr. odnos prema nastupu, kreiranju uloge, komunikaciji sa publikom?
Ne bih rekao da je postoji ikakvih kulturnih razlika. Postoje razlike u studioznosti, ozbiljnosti i organizaciji. Ceo proces pripreme nove predstave u Nemačkoj je do tančina isplaniran, kao što rekoh, više od godinu dana unapred. To znači da ima dovoljno vremena da sve bude spremno kako bi na premijeri jedini „faktor iznenađenja” bili euforija i uzbuđenje.
Ovo čime se bavim nije posao od 7 do 3, već sam gotovo celog, ali svakog dana zaokupljen time - e to je životni poziv.
Teatar Magdeburg, Petar Iljič Čajkovski - Evgenije Onjegin
Marko Pantelić (Onjegin)
Dirigenti: Anna Skryleva, Svetoslav Borisov
Reditelj: Julien Chavaz
Fotografija: Nilz Böhme
Umetnik u novom okruženju
Kako se kao umetnik osećaš u Nemačkoj, toj zemlji sa dugom operskom tradicijom? Šta imaš priliku još da doživiš u toj zemlji, osim svog profesionalnog rada?
Teatar Magdeburg,
Petar Iljič Čajkovski - Evgenije Onjegin
Marko Pantelić (Onjegin), Anna Malesza-Kutny (Tatjana), Dirigenti: Anna Skryleva, Svetoslav Borisov, Reditelj: Julien ChavazFotografija: Nilz BöhmeOsećam se kao radnik, jer uz ovu količinu i raznolikost repertoara potrebno je zaista ozbiljno raditi. Istovremeno, osećam se ispunjeno. Kažu: „Izaberi pravo zanimanje, pa jedan dan u životu nećeš morati da radiš.” Srećan sam jer su neka moja interesovanja (opera, teatar, muzika) postala moj poziv. Ovo čime se bavim nije posao (koji se obavlja od 7 do 3 i nakon toga mogu da zaboravim na njega i dozvolim sebi isključivo da budem ujak Viktoru i Lazaru), već sam gotovo celog, ali svakog dana zaokupljen time - e to je životni poziv.
Srećan sam jer me je ovaj poziv doveo u ovu zemlju, nedaleko od mesta gde se mogu doživeti vrhunska muzička izvođenja, na neopisivu radost onog slušaoca u meni - recimo Berlinske filharmonije ili lajpciškog Gevandhaus orkestra - što naravno utiče na moje poimanje muzike i pristup muzici, a time i na oblikovanje mog tona. Neverovatno je inspirativno u svom pevanom tonu pokušati da se približim tom sjaju zvuka berlinskog ili nešto mekšoj, „somotskoj” boji lajpciškog orkestra. Ta dva grada i njihovi orkestri su mesta, uz operske kuće oba grada, gde se rado krećem.
Tu su zatim muzeji, meni omiljena Stara nacionalna galerija u Berlinu, zatim Berlinski ansambl, divno staro pozorište na obali Špreje koje je osnovao jedan od najznačajnijih ljudi nemačkog teatra, veliki Bertolt Breht, zatim stari bioskop Vavilon u Berlinu iz dvadesetih godina prošlog veka gde se prikazuju stari filmovi, nekada i nemi filmovi uz klavirsku, orguljsku ili čak orkestarsku pratnju - tamo rado idem kada se zaželim Jugoslovenske kinoteke, „mog ćoška” u Beogradu.
Naravno, tu su i brojni kafei gde uživam u kafi ili čaju i kolačima - tu najslađe pripremam note pre nego što se upustim u učenje nove uloge: markiram tekst i muzičke oznake, prevodim libreto… Uz sve to, do tih okolnih gradova idem vozom, što je još jedna moja ljubav iz detinjstva, a usput, koliko mi vreme dozvoljava, obilazim okolna mesta, uživam u arhitekturi i prirodi. Uostalom, priroda i putovanja jesu isto moja interesovanja.
Na koji način te je primila publika? Koliko često imaš priliku da razgovaraš sa publikom i kakve ti komentare daju?
Nisam siguran da na to pitanje mogu dati objektivan odgovor, pogotovo jer mi se nekada učini da publika bolje prihvati neku drugu moju ulogu od one kojom sam ja naročito zadovoljan. Sa druge strane, publika vrlo često izvođača poistoveti sa likom koga je te večeri igrao - imam utisak da je u mom dosadašnjem repertoaru publika najbolje primila moje komične/karakterne uloge ili one koje su u publici izazvale sažaljenje.
Zahvaljujući „premijernoj groznici”, prezentaciji nove produkcije koja se održava u foajeu teatra dve nedelje pre svake premijere, kao i obaveznom koktelu nakon premijere, ali i društvenim mrežama, imam prilike da budem u kontaktu sa publikom. To su gotovo uvek prijatni razgovori, jer uglavnom odluče da priđu ljudi koji žele da podele svoje zadovoljstvo nakon dešavanja. Kažem „gotovo uvek”, jer neretko publika sa nama podeli i svoje mišljenje o režiji, izgledu kostima ili dekora - koje ne mora uvek biti pozitivno.
To je ono što mi se dopada kod nemačke publike - ne prezaju od toga da tokom izvođenja, uz vrlo primetno negodovanje, napuste salu, ili čak na kraju predstave da zvižde reditelju i njegovom timu.
U Srbiji je, na neki način, primetno da operu gledaju ljudi starije populacije i, tek u naznakama, mladi ljudi. Da li je ista situacija u Nemačkoj i u tvojoj operskoj kući, ili je priča drugačija?
Iako nešto bolja, naročito u većim gradovima, situacija je slična. Ipak, ohrabruje činjenica da teatri mnogo ulažu u programe za mlade, naročito za decu, te se mlada publika obrazuje, upoznaje sa umetnošću. Ti programi su neverovatno uspešni, mnogo dece se iznova vraća na takve predstave i koncerte.
Umetnik otvoren za izazove
Tvoj repertoar broji oko 30 operskih uloga – Belkore, Ford, Dandini, Marčelo, Onjegin, grof Almaviva… Koja ti je uloga bila najizazovnija, a koja najdraža? Šta si u njima prepoznao u kontekstu muzike ili dramskog izraza, pa su te opčinile?
Teatar Magdeburg,
Đakomo Pučini - Turandot
Marko Pantelić (Ping), Dirigenti: Anna Skryleva, Svetoslav Borisov, Reditelj: Michiel DijkemaFotografija: Andreas LanderNajdraža mi je uvek ona uloga koju trenutno spremam - bez obzira da li je reč o novoj ulozi, ili se vraćam karakteru koji sam već ranije tumačio. Ta uloga me „uzme pod svoje”. Rekao bih da sam, od mojih značajnijih uloga, najviše voleo da igram oca u Ivici i Marici Engelberta Humperdinka, zatim Belkorea u Ljubavnom napitku Gaetana Donicetija i Dandinija u Pepeljugi Đoakina Rosinija. Primetio si, sve su to komične uloge, koje su mi uvek donosile neverovatnu radost igranja. Ipak, najvirtuoznija (i time najizazovnija uloga u kontekstu muzike) bio je baš Dandini.
Ako o dramskom izrazu govorimo, bio mi je izazovan Onjegin, jer je taj karakter toliko osoben i, uz sav šarm koji u sebi nosi, ipak oduran - usudiću se da kažem da je mnogo drugačiji od mene. Morao sam, ne samo pre svakog izvođenja, nego pre svake scene, sebe da podsećam ko je taj čovek i da pokušam da pronađem u sebi delić crte tog karaktera, koji ipak ima svako od nas, kako bih isprovocirao sebe i pokušao da odgonetnem kako bi pravi Onjegin reagovao u datoj situaciji - kakvo bi držanje imao, kakav pogled. To mi je uvek bilo veoma naporno.
Sa druge strane, splet okolnosti istovremenog rada na dve nove uloge, doveo je do toga da sam kao grof Almaviva u Figarovoj ženidbi Volfganfa Amadeusa Mocarta debitovao posle samo nekoliko samostalnih muzičkih proba sa korepetitorom i dirigentom, kao i svega par samostalnih proba sa asistentom reditelja - gledajući snimak već gotove predstave. Imao sam samo jednu scensku probu sa Suzanom i Figarom, u probnoj sali sa markirnim dekorom, tokom koje nismo prošli kroz celu operu. Kada se uzme u obzir dužina uloge, broj rečitativa, razigranost karaktera, zaista jeste bio podvig debitovati na sceni, bez ijedne ansambl ili probe sa orkestrom, prvi put na izvođenju odigravši u kostimu, sa originalnom rekvizitom i dekorom, sa svim ostalim karakterima tog komplikovanog zapleta.
Kada se stilski sagleda tvoj repertoar, njega čini zapravo jedan veoma širok spektar stilskih okvira, kako u kontekstu muzike, tako i u kontekstu vokalnog izraza. Izvodiš i baroknu muziku (Teleman, Hendl) i muziku klasicizma (Mocart) i romantizma (Verdi, Pučini, Janaček, Guno, Bize, Štraus, Prokofjev) podjednako i u operama i na koncertnim nastupima. Na koji način neguješ svoj glas?
Iako uglavnom izvodim repertoar koji zaista usko spada u fah mog glasa, voleo bih kada bih više imao prilika da izvodim repertoar baroka, klasicizma i ranog romantizma, lirski repertoar dužih, mirnijih fraza.
Iako sam presrećan i zahvalan zbog široke lepeze repertoara za koji me angažuju, verujem da bi za samu higijenu glasa to bilo još bolje, zdravije. To je između ostalog razlog zašto, koliko mi vreme dozvoljava, proširujem svoj koncertni repertoar - solo pesma je neverovatno važna za fleksibilnost glasa. Još jedan razlog zašto to radim, osim što je divno igrati neke tuđe sudbine, jeste da je s vremena na vreme preko potrebno vratiti se u „svoje cipele”, u sebi pronaći titraje svoje duše. To dozvoljava solo pesma i zato rado vadim svoje koncertno odelo iz ormara.
VELIKI KOMPOZITORI SU POZNAVALI GLASOVE, ČAK I KADA SU PISALI EKSTREMNE FRAZE.
〰️
VELIKI KOMPOZITORI SU POZNAVALI GLASOVE, ČAK I KADA SU PISALI EKSTREMNE FRAZE. 〰️
U kojoj meri si spreman za savremene stvaraoce i njihova operska ostvarenja?
Kao nekadašnjem violisti, repertoar XX i XXI veka mi je blizak - upravo tada su stvorena najznačajnija dela solo i kamernog repertoara za ovaj divan instrument. Uverenja sam da umetnost, ne samo muzika, ne moraju biti lepi - mislim da je svrha umetnosti da publika, ali i umetnik, doživi katarzu.
Više puta mi se desilo da sam u meni omiljenom muzeju u Berlinu stajao ispred nekih dela i na trenutak se zaplakao.
Ne znam zašto, ali ta dela su pokrenula u meni nešto, izazvala neku emociju, pročišćenje. Isto je i sa muzikom. Ona ne mora imati lepe belkanto fraze, da bi me očarala. Može biti robusna, destruktivna, teška, ali treba da me obuzme. Ovo kažem zato što mnogi savremeni kompozitori eksperimentišu, što je u redu, ali imam utisak da iza toga vrlo često stoje zapravo nedostatak znanja ili umeća. Ili oba. A nipošto nemam razumevanja za autore koji ne poštuju instrument - ako već pišu za bariton, nema potrebe da istom instrumentu daju fraze komponovane u tenorskom registru. To je mučenje instrumenta, nepoštovanje. I neznanje. Možda iza primera koji sam dao može stajati, primera radi, želja kompozitora da od pevače dobije krik, vapaj. Ali to se može dobiti i korišćenjem drugih postupaka.
Veliki kompozitori - primera radi Šubert, Belini, Verdi, Vagner, Štraus - oni su poznavali glasove, čak i kada su pisali ekstremne fraze. Neke fraze tih kompozitora su toliko teške, da se jedino mogu izvesti ako se izvode tehnički besprekorno. To je poštovanje glasa, instrumenta.
U tome leži razlog zašto volim da izvodim dela Milice Ilić - osim što mi u njenim kompozicijama prija štimung milonge i džeza, koje inače privatno volim da slušam, kao pijanistkinja ona jako dugo radi sa pevačima i veoma dobro poznaje glasove, a pošto je mnogo radila i sa mnom, dobro poznaje i moj glas.
Nekoliko dela sam od nje naručio, premijerno izveo, neka mi je čak i posvetila - ako ima nešto na šta sam ponosan u „svojoj karijeri”, onda je upravo to, što sam nekoga „isprovocirao” da stvori nešto što vredi. To će ostati i posle nas, ali je na meni da se potrudim da te kompozicije ne budu samo jednom izvedene i da ostanu na papiru.
Mala „ekskluziva” za tvoj blog neka bude, da ćemo pijanista Đorđe Nešić i ja tokom sledeće godine održati koncert u Beogradu, gde će biti zastupljena i Miličina dela. Znam da će ih publika dobro primiti, a nadam se da će biti onih koji će mi zatražiti note. Tako umetnost živi.
Opera izvučena iz arhive
Pored uloga standardnog baritonskog repertoara, koje smo pominjali, u tvom opusu se desila i uloga jedne nepoznate opere – Grete Minde Ojgena Engela. Ta činjenica mi je vrlo zanimljiva. Premijera je odigrana 2022. godine i produkcija je dobila vrlo pozitivne kritike i odjek. Ti si pevao ulogu Gerta.
Na svetskoj premijeri (čiji je snimak izdao Orfeo, za koji smo dobili i prestižnu Opus Klassik nagradu) izvodio sam tu dužinski neveliku, ali za dramski sukob izuzetno značajnu ulogu. Na obnovi predstave dve sezone kasnije pevao sam veću ulogu, ulogu lutkara, koja mi je glasovno bolje odgovarala. Ne umem da kažem koju ulogu sam više voleo da izvodim. Uostalom, cela opera je predivna - muzika gotovo filmska, na momente se čuje zvučni svet Franca Šuberta, zatim Riharda Vagnera, pa na kraju i Riharda Štrausa. To je možda i najveći „problem” te opere, nekoherentnost stila, uz preglasnu (ali divnu) orkestraciju i recimo prilično lokalnu temu.
Teatar Magdeburg,
Ojgen Engel - Grete Minde
Operski hor Teatra Magdeburg, Raffaela Lintl (Grete Minde), Johannes Stermann (Peter Gunc), Marko Pantelić (Gert Minde), Jadwiga Postrożna (Emrenc Cernic), Kristi Anna Isene (Trud Minde), Dirigentkinja: Anna Skryleva, Rediteljka: Olivia FuchsFotografija: Andreas LanderIza Ojgena Engela ostao je rukopis partiture, koji je gotovo slučajno dospeo u ruke tadašnje generalne muzičke direktorke, Ane Skriljove. Ona je pogledala materijal, uvidela kvalitete dela i predložila tadašnjoj intendantkinji teatra, Karen Stoun, da se postavi na repertoar. Kako su obe uvidele da se delo, čiji je tekstualni predložak napisao značajni nemački književnik Teodor Fontane, događa u okolini Magdeburga, shvatile su da opera može imati odjeka kod lokalne publike - a odjeknulo je u međunarodnim okvirima.
Moja muzička priprema nije se puno razlikovala od pripreme neke opere koja je snimljena već bezbroj puta, jer ne volim mnogo da slušam delo na početku učenja uloge. Snimak, u ovom slučaju prvi kontakt sa muzikom na prvim probama sa dobro pripremljenim korepetitorima, je značajan samo kao informacija - da čujem u kom se „muzičkom univerzumu” nalazim. Sve ostalo moram sam - da pročitam note, tekst, prevedem, upevam ulogu… sve je to imalo posebnu draž, jer smo imali rukom pisane note. To je uticalo na to da proces spremanja bude kreativniji, zanimljiviji, jer nekada je rukopis bio nejasan, pa je od izuzetnog značaja bilo poznavanje muzičke teorije, harmonije recimo, kako bi se rastumačilo šta je napisano.
Što se tiče priprema karaktera Gerta, rada sa rediteljkom, ostao mi je upečatljiv organizovan izlet u obližnji grad Tangerminde, u kome se radnja dela odvija.
U muzeju smo se upoznali sa istorijom grada i, onim što je nas posebno zanimalo, velikim požarom koji je uništio grad, a koji je zapravo osnov za dramu Teodora Fontanea Grete Minde, čijoj protagonistkinji je posvećen i spomenik koji se nalazi ispred gradske kuće. Upravo u toj gradskoj kući je kao gradski odbornik radio Gert - sve su to komadići mozaika koje smo svi koristili za pripremu ovog dela.
Rediteljka opere je rekla da je glavna tema opere Grete Minde, na prvom mestu, ljubav. Međutim, zasnovana je na istinitom istorijskom događaju iz 17. veka u kom glavni lik, Grete, spaljuje sebe i svoju bebu na vrhu tornja, započinjući požar koji je pogodio ceo grad Tangerminde. Na koji način ste zajednički kao ansambl uspeli da realizujete ovu prilično dramatičnu scensku radnju?
Muzika završne scene je zaista impresivna - poput požara koji nekud tinja i gotovo iznenada guta sve pred sobom, dok se opet nekako iznenada ne pretvori u pepeo na zgarištu - kompozitorski postupci i orkestracija dovode do kulminacije i potom završavaju ovu grandioznu scenu u pianu. Kada tišina u sali ostane nekoliko sekundi pošto se zavesa spusti, dok se ne prelomi aplauz, znači da je scena dobro napisana i da može biti i koncertno izvedena, a da prenese svu silinu emocija i dramatike. I zaista, rekao bih da je inscenacija čitave opere bila prilično minimalistička, uz jednostavnu scenografiju, koja je uz inventivne dimne, svetlosne i video efekte bila neverovatno snažna.
Teatar Magdeburg,
Ojgen Engel - Grete Minde
Marko Pantelić (Gert Minde), Kristi Anna Isene (Trud Minde), Dirigentkinja: Anna Skryleva, Rediteljka: Olivia FuchsFotografija: Andreas LanderPriznanja i nagrade poneo si sa sobom još iz Srbije. Međutim, dobitnik si nekoliko nagrada za svoje uspehe u Nemačkoj. Ističe se, a i meni je vrlo zanimljiva, stipendija Udruženja Rihard Vagner iz Magdeburga Bajrtojtskog festivala. Šta ti je ta stipendija donela, kakva iskustva i na koji način ovakve nagrade menjaju tebe kao operskog umetnika i kako utiču na tvoju karijeru i buduće angažmane?
Nisam siguran da li ta stipendija može ikako direktno da utiče na moju karijeru i eventualne buduće angažmane. Ono na šta tih nedelju dana provedenih u Bajrojtu, gledajući dela Riharda Vagnera u festivalskoj kući koju je on lično osmislio i izgradio na „zelenom brdu”, definitivno jeste uticalo, jeste na moje upoznavanje sa delom nasleđa ovog giganta, jer on nije bio samo kompozitor, on je bio i filozof i muzički pisac i arhitekta, sveobuhvatna i vrlo kompleksna, gotovo renesansna ličnost (uz sve mane kojih je taj teški i kontraverzni karakter imao toliko), a to je naravno dovelo i do širenja mojih pogleda i saznanja, ne samo o umetnosti XIX veka, nego i o životu uopšte. Delo Riharda Vagnera je nažalost kod nas prokazano, smatra se teškim (ne samo za izvođenje, nego i za prijem), a reč je o fenomenalnom kompozitoru, gromadi.
Umetnik u novoj sezoni
Koje te nove uloge čekaju u predstojećoj sezoni ili daljoj budućnosti?
Teatar Magdeburg,
Đuzepe Verdi - Falstaf
Marko Pantelić (Ford), Dirigentkinja: Anna Skryleva, Rediteljka: Karen StoneFotografija: Detlef KurthNe mogu da opišem uzbuđenje zbog predstojeće sezone: otvaram je najlepšom baritonskom ulogom nemačkog repertoara, Volfram fon Ešenbah u Tanhojzeru Riharda Vagnera, koja je uz Figara u Seviljskom berberinu Đoakina Rosinija, verovatno najvirtuoznijom baritonskom ulogom, vrhunac ne samo moje sezone, nego i mog sveukupnog dosadašnjeg repertoara.
Sledi još jedna lepa uloga, Lesko u Manon Žila Masnea, koja mi je izazov jer će to biti moja najveća uloga iz francuskog repertoara, a francuski jezik ne govorim i nisam izvodio mnogo dela francuskih kompozitora.
Uz ove premijere i moje debije, dolaze i dve stare uloge, predstave koje se opet vraćaju na repertoar: uloga oca u Ivici i Marici Engelberta Humperdinka, koju mnogo volim da igram, kao i Baron Dufol u Travijati Đuzepa Verdija - uloga koja je, uprkos svojoj kratkoći, značajna za dramski sukob u samom delu i uvek mi je zanimljivo da razmišljam o tom karakteru - Frančesko Marija Pjave je stvorio „dvodimenzionalan” lik, koji reditelj i pevač mogu interpretirati na nekoliko potpuno drugačijih načina i ta „treća dimenzija” karaktera može biti toliko različita od produkcije do produkcije.
Gde vidiš svoju karijeru u narednih 5–10 godina? Da li bi želeo da se okušaš kao slobodni umetnik, gostujući solista, ili da ostaneš deo nemačkih ansambala?
Pet sezona u životu/karijeri jednog pevača je strašno dug period. Za to vreme, (ne)pravilnim odabirom repertoara, može se izgubiti glas, a može se i toliko promeniti, da pevač gotovo potpuno promeni fah, zapeva uloge koje nikada nije slutio da će njegov glas biti podesan da izvodi.
Ja se trudim da razmišljam unapred u malim koracima i vrlo često se prepuštam da vidim gde me sam život i glas vode.
Moram reći da me za sada privlači kratkoročna sigurnost i pripadnost jednom ansamblu/teatru - divan je taj osećaj pripadnosti, biti deo i graditi istovremeno jednu instituciju. Takav angažman ne mora nužno značiti i zatvorenost ka povremenim gostovanjima. Ipak, ne želim sebe da ograničavam na nemačko tržište.
RAŠIRI KRILA I NE OGRANIČAVAJ SEBE
〰️
RAŠIRI KRILA I NE OGRANIČAVAJ SEBE 〰️
Koji savet imaš za mlade srpske operske pevače koji razmatraju karijeru u inostranstvu?
Teatar Magdeburg,
Đuzepe Verdi - Falstaf
Hyejin Lee (Naneta), Benjamin Lee (Fenton), Jadwiga Postrożna (Mis Kvikli), Noa Danon (Mis Aliće Ford), Emilie Renard (Mis Meg Pjedž), Stephen Chaundy (Dr Kajus), Marko Pantelić (Ford), Johannes Stermann (Pistola), Timothy Oliver (Bardolfo), Dirigentkinja: Anna Skryleva, Rediteljka: Karen StoneFotografija: Andreas LanderNisam siguran da li treba da dajem savete, jer i sam još uvek spadam među mlađe profesionalce i mnogo toga još uvek otkrivam.
Međutim, ono što bih savetovao mlađeg sebe, sebe tokom studija recimo, jeste da treba da budem studiozniji (u pristupu zdravlju i tehnici glasa naravno, ali naročito u izrađivanju repertoara - kako strogo „zanatskom”, tako i onom umetničkom delu), zatim da se već tokom školovanja prijavljujem na što više programa za mlade umetnike (koji su, naravno uz dobrog mentora, od ključne važnosti za širenje vidika jer se na takvim mestima spozna ono što se na časovima pevanja često nažalost ne stigne: pravilan izgovor stranih jezika koje ne govorimo tokom pevanja, što u mnogim jezicima ima sopstvene zakonitosti koje se razlikuju u odnosu na izgovor prilikom govora, zatim manir pevanja određenog perioda ili čak kompozitora), te da idem na sve audicije kojima imam pristup (ne da bih ih položio, nego da bih vežbao sebe za posebnu vrstu „nastupa” i koncentracije, koja će mi toliko trebati), naročito audicije za operske studije.
I za kraj, možda i najvažniji savet: da, što se repertoara tiče, budem pažljiv, osluškujem sebe i prirodu svoga glasa, pravim pažljive koračiće, ali istovremeno da što više nastupam, raširim krila i ne ograničavam sebe.