Julija Hartig: Black Rainbow je pasaž u prošlost i priča o nasleđu i baštini

Intervju sa violinistkinjom Julijom Hartig u susret novom albumu Black Rainbow

The English version of the interview with violinist Julija Hartig can be found at this link.

Fotografija: Simon van Boxtel

Violinistkinja Julija Hartig, tek što je završila dugotrajan i duboko posvećen rad na svojoj autobiografiji ispisanoj muzikom – albumu Dark Velvet, koji smo imali priliku da čujemo i na prošlogodišnjem Bemus-u u Beogradu – već uveliko traga i radi na novom albumu pod nazivom Black Rainbow.

Proces rada na Dark Velvet Julija je otvoreno podelila sa publikom putem društvenih mreža – snimajući sebe dok vežba kompozicije, dok ih snima, i pritom govoreći o svojim ličnim vezama sa delima i njihovim autorima, koji su se našli na tom albumu. Za ovaj album nagrađena je prestižnom EDISON Klassiek nagradom 2023. godine.

Nezaustavljivo, ona otvara novo poglavlje svog muzičkog pisma, istražujući zvuke koji oslikavaju njen osećaj pripadanja i doma.

Novim albumom Black Rainbow, Julija Hartig ulazi u sopstveni DNK, odnosno predački kod. Opisuje ga kao pasaž u prošlost, svoju ličnu priču o nasleđu i baštini. Na tom istraživačkom putu nailazi na niz znakova pored puta – signala i potvrda – koji je vode ka novom izboru muzike za album. Postavlja pitanje: da li slučajnosti uopšte postoje i na koji način se one manifestuju?

Pokrenula je i kampanju prikupljanja novčanih sredstava za objavljivanje albuma.

Muzika kao duboko usađeni sistem prepoznavanja i pripadanja

〰️

Muzika kao duboko usađeni sistem prepoznavanja i pripadanja 〰️

Vaš novi CD Black Rainbow donosi dela Janačeka, Eneskua, Fazila Saja, ali i Vašu kompoziciju nastalu u saradnji sa Akimom Moisenkovim. Kako ste pristupili pripremi i oblikovanju interpretacija ovih različitih stilova – od češke folklorne inspiracije kod Jančeka, preko rumunsko-balkanskih boja kod Eneskua, do savremenog zvuka Fazila Saja?

⁠Repertoar ovog albuma je u stvari moj muzički i kulturni DNK. Muzika koja se čuje iz tih dela postoji u meni i prepoznajem je kao zvuke iz detinjstva ali i duboko usađeni sistem prepoznavanja i pripadanja. Moj porodični sklop je toliko složen i bogat da ja verujem da u muzici Janačeka prepoznajem reči, pesme i naročito paletu osećanja koje se u njoj čuju kao neko nasleđe od neke svoje bake ili prabake.

Balkanski mistični forlklor koji se, na primer, čuje u sonati Eneskua je potpuno zasnovan na superfklornom stilu koji me je oduvek fascinirao. To je muzika koja u meni budi najdublji osećaj slobode i fantastičnu pohlepu za životom! Ova sonata je retko svirana jer je izuzetno složena i iziskuje veliki napor od izvođača kako bi interpretacija zučala kao jedna spontana improvizacija narodnih pesama. Takođe, muzički jezik ove sonate ne može da se nauči nego mora da se živi. Kada sam znala da će ova sonata imati centralno mesto na novom CD-u nisam još imala podatak o tome da se moja pra-pra-pra-pra-baka rodila i doselila iz mesta u Bukovini koje je na sat vremena od sela u kome se Enesku rodio. Takođe se rodila par godina pre Eneskua. Slučajnost?

Sonata Fazila Saja je uzbudljiva na sličan način jer se uklapa u idiom inspirisan folklornim motivima. Međutim, on je meni kao vrhunski umetnik inspiracija jer stoji i kao simbol nekog višeg cilja - muzičkog aktivizma, koji me trenutno jako intrigira!

„Muzika koja se čuje iz tih dela postoji u meni i prepoznajem je kao zvuke iz detinjstva ali i duboko usađeni sistem prepoznavanja i pripadanja.“

Violinistkinja Julija Hartig i pijanistkinja Rajneke Brukhans

Fotografija: Simon van Boxtel

Sonata Leoša Janačeka je u Vašem repertoaru više od 25 godina. Kako se Vaše viđenje ovog dela menjalo tokom vremena?

Bile smo još studenti (pijanistkinja Rajneke Brhukhans i ja) kada smo počele da radimo na njoj. Tada smo pristupile ovoj složenoj partituri intuitivno i ona je bila dosta superiorna i zastrašujuća. Janaček se uvek služi za gudače dosta neudobnim tonalitetima i ritmičnim elementima. Već tada sam imala jasnu priču i teatarski pristup ovoj muzici i to se u ovih 25 godina nije promenilo. Međutim, partitura je postala mnogo razumljivija i preglednija što nam daje još veću slobodu i dubinu interpretacije i samopouzdanja.

Black Rainbow je delo koje ste komponovali zajedno sa Akimom Moisenkovim i u koje ste uključili snimke glasa svoje pra-pra-pra bake i majke. Kako je izgledao proces nastanka ove kompozicije?

Bila sam znatiželjna da učestvujem u pisanju novog dela za violinu i živu elektroniku. Znala sam da će se zvati Black Rainbow i da će imati sedam slojeva. Mislila sam da će biti intimni osvrt na jednu priču iz sedam perspektiva ali sam se jednog dana probudila i poslušala podkast o naslednom kodu (ancestral code). Bilo je reči o traumama koje su skladištene u našem DNK kodu, a da nismo svesni njihovog značenja i postojanja. Počela sam sebi da postavljam pitanja koja bi dovela do suštine moje traume i došla sam do reči nepripadanje. Ostalo je bilo niz slučajnosti da mi je mama poslala snimak Julije Kovač i nje kako pevaju pesmu Kada sam krenuo u izgnanstvo. Moja pra-pra-pra-pra-baka je kao dete došla iz Bukovine sa velikim brojem porodica kojima je bilo dato zemljište isušene močvare za naseljavanje. Formirali su naselje Vojlovica kod Pančeva.

Taj muzički zapis koji zvuči kao mantra mi je poslužio kao baza ove kompozicije. Moja majka se takođe pridružila u toj podlozi. Preostalih šest elemenata su se veoma brzo manifestovali kao jedna priča o tuzi i čežnji prema domovini i onome što je poznato ili prepoznatljivo i što pruža iluziju sigurnosti. Sve to je nastalo zahvaljujući Akimu koji je odmah prepoznao da se radi o jednom ličnom samoprepoznavanju i pružio jednu sigurnu luku u kojoj je našao zvuke koji su opisali tu moju potragu.

„Počela sam sebi da postavljam pitanja koja bi dovela do suštine moje traume i došla sam do reči nepripadanje.“

Isceljujući proces

〰️

Isceljujući proces 〰️

Spomenuli ste da je rad na ovom delu bio i lično „isceljujući proces“ kroz istraživanje porodične istorije i migracija. Na koji način se ta emocionalna dimenzija prenela u samu muziku?

Proces je bio bolan, kao i sama trauma nepripadanja – spoznaja da čak ni u samom jezgru svog bića ne možeš da pronađeš jasnu definiciju onoga što jesi, jer to niko od tvojih prethodnika nije uspeo da bude. To je buket mogućnosti i istovremene neprihvaćenosti, sudbina svih nas koji lutamo ovim svetom nezaštićeni, bez svog plemena, krhki. Taj osećaj je, u trenutku premijere i mesecima nakon nje, doveo do lične katarze. A katarza, kako to obično biva, donela je i mir, i oplemenjenost iz koje niču nove spoznaje i neograničene mogućnosti.

„Black Rainbow je pasaž u prošlost i priča o nasleđu i baštini.“

Vaš debitantski album Dark Velvet osvojio je prestižnu EDISON Klassiek nagradu 2023. godine. Na koji način se Black Rainbow razlikuje od njega – po ideji, zvuku i ličnom pristupu?

Black Rainbow je na neki način nastavak priče koja je započeta sa albumom Dark Velvet. Dark Velvet je autobiografija pisana muzikom, a Black Rainbow je pasaž u prošlost i priča o nasleđu i baštini. Zvuci koji opisuju osećaj pripadanja i doma. Ovaj album, kao i inače sve što radim, ima jednu ličnu crtu. Osećam da sve to pripada samo meni na način na koji želim da vam je ispričam. Black Rainbow je pružio jedno novo rođenje koje mi daje spoznaju da niko nije sam i da sve ono čemu težimo, a nikada nećemo naći, daje nam jednu pokretačku snagu duha.

Čovek i migracija

〰️

Čovek i migracija 〰️

U jednom trenutku ste pomenuli „Great Floating Tribe” – ljude koji su „kod kuće u tome da nisu kod kuće”. Koliko ovaj koncept oblikuje Vaš umetnički rad i poruku koju želite da prenesete ovim albumom?

Great Floting Tribe je ‘nacija’ koju na ovoj planeti čini jedna velika grupa ljudi koji nisu kod kuće usled izbeglištva, raseljeništva, potrage za boljom budućnosti ili avanturi. Ljudi koji su rođeni negde drugde odakle njihovi preci nisu i još i sl. Shvatila sam da je osećaj longing to belong koji me je i naveo na moj sledeći projekat Be-Longing jedan veliki pokretač i da se u toj akciji čežnje krije moć znatiželje i istine.

Mi smo ti koji mogu da unesu nadu u novu budućnost, koja se nazire usred turbulentnih promena što potresaju svet.

„Današnji sistemi, iscrpljeni i dekadentni, vode ka samouništenju jer su odavno iscrpeli sva sredstva i mogućnosti rasta. Došlo je vreme za nešto novo – za ideju i oblik koji još nemaju ime, ali već kucaju na vrata.“

Čovek je oduvek bio produkt migracije i to danas nekada zaboravljamo kada želimo da dokažemo svoje pripadanje. The Great Floating Tribe i novi vid komunikacije, razumevanja i vizije budućnosti mozda tu već postoji.

Moja misija je dati ovoj misli zvuk i podstaći na razmišljanje a nadasve na razgovor.

Kampanja prikupljanja novčanih sredstava

Snimanje i objavljivanje albuma Black Rainbow iziskuje veliku novčanu podršku. Zbog toga je Julija pokrenula kampanju prikupljanja novčanih sredstava koja će joj pomoći u ovom poduhvatu.

Link ka sajtu na kom možete donirati sredstva i na kom možete pročitati sve detalje samog procesa nastanka albuma, umetnika koji zajedno sa Julijom učestvuju u radu na ovom CD-u i pratiti tok kampanje, nalazi se ispod.

Julija Hartig, u nekoliko reči

Julija Hartig, violinistkinja srpsko-holandskog porekla, rođena je u Novom Sadu u muzičkoj porodici. Studirala je violinu na Akademiji umetnosti u Novom Sadu, a potom se usavršavala u Holandiji, gde je diplomirala na Utrehtskom konzervatorijumu.

Od 2000. godine je prva violina Radio Kamer Filharmonie, a od 2013. tu ulogu ima u Radio Filharmonijskom orkestru Holandije. Nastupala je kao solistkinja i kamerni muzičar na značajnim festivalima i scenama širom Evrope, sarađujući sa ansamblima poput Gudača Svetog Đorđa i Kamernog orkestra „Dušan Skovran“.

Članica je više kamernih sastava, uključujući nagrađeni Duo Hartig-Broekhans i kolektiv LUDWIG, dobitnik Gremija 2018. Snimila je albume za renomirane izdavače, a njen debitantski CD Dark Velvet nagrađen je priznanjem EDISON Klassiek 2023.