Katarina Jovanović: Ono čemu težim jeste da ljubav s kojom prilazim muzici bude ogromna
Intervju povodom trideset godina umetničke karijere sa operskom umetnicom Katarinom Jovanović
Katarina Jovanović
Fotografija: Privatna arhivaSastao sam se sa Katarinom Jovanović, operskom umetnicom i vanrednom profesorkom Fakulteta muzičke umetnosti Univerziteta u Beogradu, u jeku njenih priprema za predstojeći koncert pod nazivom Minijature.
Uvek raspoložena za otvoren i dubinski razgovor, Katarina Jovanović započela je priču sećanjima na trideset godina umetničkog rada. Međutim, to nije bila linearna naracija koja slušaocu nudi jednostavan pregled toka događaja. Naprotiv — njena priča otvara niz pitanja, onih koje samo osoba sa snažno razvijenim osećajem za introspekciju ume sebi da postavi.
Katarina Jovanović je po mnogo čemu specifična ličnost: nemoguće je ne primetiti je, ne zapamtiti i ostati ravnodušan. Ona se ili dopadne ili ne dopadne, zavede ili ne zavede. U njenom držanju oseća se jasan stav; iskrena je, neposredna i izrazito profesionalna.
dr um. Katarina Jovanović, najkraće moguće
Diplomirala je, magistrirala i doktorirala u Beogradu, a usavršavala se u Londonu na čuvenoj Gildhol školi za muziku. Studirala je pevanje kod Irine Arsikin, Rudolfa Pirneja, Dženis Čepman, Dženin Reis. Pohađala je majstorske radionice Tomasa Kvasthofa i Dmitrija Hvorostovskog. Učila je i od Grejema Džonsona i Ditriha Fišera Diskaua.
Tumačila je Violetu Valeri, Tatjanu, Linu, Leonoru, Normu, Margaretu, Mimi, Aidu, Ameliju, Dona Anu, Viteliju, Groficu Almavivu, Elektru, Madalenu…
Bila je umetnički direktor Opere Narodnog pozorišta u Beogradu. Dobitnica je Granprija i nagrade publike na takmičenju Montserat Kabalje, Nagrade za najboljeg mladog umetnika UMUS-a. Dva puta je nominovana za najvažniju francusku muzičku nagradu Victoires de la Musique.
Od maja 2013. godine nosilac je ordena Viteza umetnosti i književnosti francuske vlade (Chevalier des Arts et des Lettres).
U izvođenju solo pesama umetnik je sam sa pijanistom ili pijanistkinjom.
〰️
U izvođenju solo pesama umetnik je sam sa pijanistom ili pijanistkinjom. 〰️
Katarina Jovanović i Vladimir Vanja Šćepanović
Fotografija: Privatna arhivaPredstojeći koncert u Madlenianumu nosi naziv Minijature. Zajedno sa pijanistom Vladimirom Vanjom Šćepanović interpretiraćeš dela Verdija, Pučinija i Vagnera. Možeš li da otkriješ šta će se tačno naći na repertoaru?
Zaista će biti reč o minijaturama, jer ćemo se baviti solo-pesmama ovih velikih, emblematičnih operskih kompozitora. Kada bismo birali trojicu najvećih operskih stvaralaca u istoriji muzike, to bi svakako bili oni. Sva trojica su snažno uticala i na moju karijeru. Vagnera nikada nisam pevala na operskoj sceni, ali se njegovom opusu često vraćam već trinaest godina, otkako sam ga prvi put izvodila. U Vezendonk pesmama postoje dve studije za Tristana i Izoldu, u kojima se već čuju njegove prepoznatljive fraze, harmonije i lepota.
Publika će u Verdijevim pesmama čuti i auto-citate iz njegovih velikih opera – videti kako su te monumentalne ideje nastajale. Koncert smo nazvali Minijature jer su iz tih malih skica kasnije izrasla velika operska dela. A na Pučiniju se, u velikoj meri, zasnivala moja operska karijera.
Šta se razlikuje u interpretaciji solo-pesme u odnosu na opersku ulogu – i da li uopšte postoji razlika?
Priprema i ulazak u muziku uvek su isti. To je proces koji se s vremenom tek blago koriguje, kako karijera odmiče. Način na koji nešto postane tvoje i kako se razvije u prostoru uvek je fascinantan.
Postoje dve razlike, ali one nisu vokalne, već umetničke i vezane za izbor izražajnih sredstava. Kada stojiš na operskoj sceni, sa kostimom, scenografijom, horom, orkestrom i kolegama, deo si ogromnog ansambla koji te istovremeno čuva i štiti, čak i kada si sam u velikoj ariji. Taj kontekst ti ponekad dozvoljava da nešto i zabašuriš.
U solo-pesmama toga nema. Tu sam sama sa pijanistom ili pijanistkinjom. Nas je dvoje i ništa ne može da promakne. Moraš da se posvetiš svakom detalju, svemu što je zapisano u partituri i da razumeš čemu to sve služi. Tek kada to shvatiš, možeš sebi da dozvoliš i određeno udaljavanje. Ono čemu težim jeste da ljubav s kojom prilazim muzici bude ogromna.
RODITELjSKA LjUBAV
Zbog čega te ljudi primećuju i pitaju razne stvari, od tema vezanih za muziku, preko politike, do umetnosti uopšte? Koja je tvoja percepcija toga?
Nazvala bih to, u najširem mogućem smislu, roditeljskom ljubavlju sa svim onim što ona sa sobom nosi. Ne verujem da je kod mojih roditelja postojao plan da će od ovog deteta očekivati nešto zato što ima talente. Naprotiv, moji roditelji su vrlo rano prepoznali moju snagu i moju želju za izvođaštvom i liderstvom, i to ih je dubinski uplašilo, jer je to vrlo teška stvar, težak krst. Imam ogroman muzički talenat koji tek sada razumem – da budem precizna, razumem ga tek u poslednjih desetak godina – i shvatam da je on redak. To napokon smem da kažem u svojoj 52. godini. Sada, kada to kažem svojim prijateljima koji su iz potpuno drugih domena, koji prate to što ja radim, ali sa kojima se družim i razgovaram na prijateljskom nivou, njima je fascinantno to što ja, navodno, ne znam ko sam. Ali nije da ja ne znam ko sam – znam ko sam – već duboko I sa preispitivanjem razmišljam o svojoj suštini, o tom mom umetničkom i muzičkom talentu.
Koliko je teško nositi taj krst sa sobom?
Sećam se kada sam prvu Travijatu radila sa velikim britanskim dirigentom Markom Šanahanom. Rekao mi je sledeće:
“Ti, kada gledaš partituru ispred sebe i kada radimo na operi, imam utisak da ti partituru ne gledaš horizontalno, kako je napisana, već kao da ulaziš trodimenzionalno unutra, kao da već živiš u toj partituri, kao da je ona već negde deo tebe.”
Katarina Jovanović
Fotografija: Privatna arhivaNe znam kako je to moguće, jer se niko u mojoj porodici nije bavio umetnošću na način na koji se ja bavim. Bilo je lidera, bilo je jakih ljudi, politički angažovanih, učitelja, profesora, pravnika, oratora, ali se niko nije bavio umetnošću, što je poseban nivo snage. To je izuzetno zahtevno na nivou na kojem se ja bavim. Mene prosečnost ili otaljavanje ne zanimaju. Relativno sam kasno otkrila da sam zapravo štreber, jer mi je sve išlo lako. Od onih sam osoba koje poništavaju devetke – to je poseban nivo ludila, ali tako je kako je. Niko me nije učio očekivanjima, niko nije morao da me tera.
Ipak, sebe sam tražila neko vreme. Dugo sam to odbijala, nisam htela da idem na solo pevanje u srednjoj školi. Upisala sam akademiju, a da nisam završila solo pevanje u srednjoj školi; završila sam pevanje u osnovnoj školi i klavir u Mokranjcu. Sanjala sam da se odvažim da budem novi Glen Guld ili da budem dirigent. Kod Stanka Štepića sam išla na časove, ali nisam krenula tim putem, već sam upisala klavir kod Jokut Mihajlović i Kemala Gekića na Akademiji umetnosti u Novom Sadu.
I tada si imala uzore poput Glena Gulda, umetnike koji su jedinstveni sami po sebi.
Da. Ali to ne znači da nisam bila potpuno fascinirana Rihterom ili Martom Argerič. Sećam se kada sam prvi put pogledala u oči Kurta Mazura – zaledila sam se. Isto tako i zbog Šoltijevog intenziteta. Kada sam prvi put videla Čelibidakijev zanos, zaledila sam se. Tada sam shvatila da je talenat samo mali, minijaturni deo, a da je rad na talentu nešto što ti moraš sam da želiš. Postoji jedna vododelnica – moraš da razumeš da je talenat samo mali, minijaturni deo. Onaj ko to ne razume može da se provlači do nekog trenutka.
Da li je u tome onda tajna i tvog razumevanja muzike?
Moje razumevanje muzike je strašno jednostavno, a u stvari strašno komplikovano za objašnjenje. Muziku prosto osećam. Meni je sva muzika poznata. Jasno mi je kada Stravinski kaže da sva muzika postoji, ali to nisam znala dok nisam pročitala kod Stravinskog. Onda sam razumela da nije samo to da sva muzika postoji, već i da mi sva muzika pripada.
RAZUMETI I VOLETI SEBE
Fotografija: Privatna arhivaU jednom intervjuu pre desetak godina rekla si „tek sada razumem svoj glas”, a sada si mi rekla „tek sada razumem sebe”. Kako je do toga došlo?
Kao i uvek u životu, uticali su spoljni faktori koji nemaju direktne veze sa emisijom tona i samim činom pevanja. Glas nije instrument koji se dodiruje, kao, na primer, klavir. Kada sviram klavir, deo tog instrumenta su i moji prsti, ali instrument nije u meni – on je spolja. Ne živi dok ga ja ne dodirnem. Problem sa pevanjem je u tome što nikada ne vidimo svoj instrument dok ne odemo na fonijatrijski pregled, kada nam lekar stavi kameru u grlo i vidimo šta se dešava. Čudna je stvar to što je on deo tebe; imaš svetu obavezu da ga čuvaš, a u isto vreme ti nanosi veliku bol. Traži od tebe bolne stvari, bolna odvajanja, muči te, a ti ga čuvaš na poseban način. Postoji ta dihotomija: da li sam to ja ili nisam ja. Da li ja imam glas ili moj glas ima mene.
Mislim da je najvažnija stvar kod operskog umetnika da razume da je glas integralni deo ličnosti, ali i da postoji život van glasa.
Kada je čovek pri dobrom glasu, kada otvori usta i kada sadržaj duše peva – a ako je ta duša ne samo iskrena, dobra, sveta, služiteljska prema umetnosti, već i informisana, ako je svašta videla, bila na raznim mestima na planeti – tada je fascinantno kako sve staje. Ljudi se zaustavljaju kao da se vreme zaustavlja. To su veliki trenuci za koje ne sme da se živi, jer život prođe pored tebe. Živi se za trenutke istraživanja, ali ne za same vrhunce, jer inače postaješ izrazito nesrećna osoba. Upoznati svoj glas je na neki način tehnička stvar – šta sve moj glas može – ali pevanje nije tehnička stvar. Pevanje je balansiranje između onoga što mi je tehnički dostupno i onoga što mogu da razumem svojom dušom, šta mogu da recikliram svojom energijom i čime mogu da izazovem promene kod ljudi.
Živi se za trenutke istraživanja, ali ne za same vrhunce, jer inače postaješ izrazito nesrećna osoba.
〰️
Živi se za trenutke istraživanja, ali ne za same vrhunce, jer inače postaješ izrazito nesrećna osoba. 〰️
Upoznati sebe i – ako mogu da kažem nešto banalno – voleti sebe. To je jedno čudno kruženje koje se širi kroz obrazovanje. Možda je to odgovor na pitanje zašto me ljudi pitaju razne stvari – možda im dajem utisak da sam u ovih trideset godina pevanja prošla kroz iskustva koja nisu samo atipična za našu sredinu. Atipična su, tačka. Ja sebe danas svrstavam u planetarni kontekst i ne bojim se da kažem sebi da sam zaslužila svoje mesto kao neko ko je doprineo umetnosti kojim se bavi i ko je nije kompromitovao.
Koliko je teško da umetnik čuva tu svoju suštinu?
Imam jednog prijatelja koji se bavi nečim sasvim drugim i koji me je podsetio da je u ovim turbulentnim vremenima, u kojima svi radimo i stvari koje nisu u našem osnovnom domenu pokušavajući da doprinesemo društvu u kojem živimo, izuzetno važno da ne zaboraviš svoju suštinu. Mnogo se trudiš, mnogo radiš, želiš da postaneš umetnik koji ima nešto da kaže – a to je komplikovana stvar, jer ne zavisi samo od osnovnog talenta i rada, već i od unutrašnjosti duše: šta voliš da čitaš, koji su ti prioriteti, kakvi su sadržaji tvog svakodnevnog života, da li razumeš na koji način visoka umetnost utiče na tvoje izvođenje i u kakvom se svetu krećeš. Taj svet je pun sinergija, samo što smo se mi od njega udaljili. Poslednjih dvadeset ili trideset godina prošlog veka mi smo te stvari razdvojili. Ranije su postojale jasnije umetničke ekipe, škole, čitavi pravci su nastajali iz tog umetničkog dijaloga.
Sećam se kada sam pre dve godine završila svoj doktorski rad, a pošto sam doktorirala na Debisiju i njegovim solo pesmama, da sam se pitala kako li je to bilo sedeti sa Malarmeom i razgovarati. To su morale biti neverovatne stvari. Šta je bila Nova bečka škola, kakvi su to razgovori bili. Čini mi se da se to danas razdvojilo, da se sve gleda separatno i da je vrlo malo razmene među umetnicima. Posebno u sredinama kao što je naša, koja je mala kultura i koja se najpre bori sama sa sobom i negativnim porivima u sopstvenim grudima, pa joj je teško da se odredi prema drugima, a naročito prema novim, nepoznatim stvarima koje dolaze sa novih meridijana.
VELIKA OČEKIVANjA
Ove godine obeležavaš trideset godina umetničkog rada. Kako danas vidiš taj put?
Mnogo sam o tome razmišljala prošle godine. Ona nas je zaista redefinisala i postavila mnoga važna pitanja, a onaj kome nije postavila ozbiljna pitanja zaista bi trebalo da se zabrine. To najiskrenije i najprijateljskije savetujem.
Moj umetnički život je, zapravo, niz slučajnih dobrih odluka i potpuno nepromišljenih grešaka.
Postojala su dva ili tri ključna momenta kada sam se previše udaljila od sebe, odnosno od služenja svom osnovnom talentu – pevanju.
Od malih nogu, a posebno od trenutka kada sam stigla na akademiju i počela da studiram pevanje, uvek sam privlačila pažnju. Pažnja je bila usmerena na mene, ne samo kao roditeljska pažnja i ljubav. Izazivala sam pažnju – takvo mi je lice, oči, takva mi je lepota. To je teška stvar. Ti bi voleo da ljudi obraćaju pažnju na tebe zbog toga što si celina, ali nikada ne znaš tačno zašto je neko zainteresovan. U nekom trenutku zrelosti prestaneš da se time zamaraš. Nauče te pametni ljudi da sve igra ulogu, da su želja da budeš najbolji pevač, najlepša žena, da se ljudi odmah zaljube u tebe kada izađeš na scenu – sve delovi tog posebnog iskustva umetničkog rasta.
Mnogo kritika je napisano o tebi, tvojim interpretacijama, ulogama. Da li si ipak sebi postavljala neka očekivanja ili su to osećala od ljudi oko tebe ili životnih okolnosti?
Jedne stvari se jasno sećam i ona je za mene ogromna muka. Sećam se velikih očekivanja kada sam sa 25 godina stigla u London. Tada sam shvatila da moj talenat nije vezan za to šta sam prethodno ovde već mnogo toga otpevala. Imala sam u domovini jedan čudan status – šta god da uradim, dobro je. To je divno, ali je netačno i pogrešno. Iz mnogo razloga. U Londonu sam naišla na oduševljenje sobom i to me je uplašilo, ali sam razumela njegovu suštinu. Morala sam da studiram sa još jedanaest sličnih „aždaja” – privlačnih, zavodljivih, scenski zanimljivih i vokalno superiornih ljudi. Vrlo brzo te to nauči da destiluješ ono što je tvoje, da ostaneš svoj, da te ne samelje disciplina, protestantski duh i radna etika koja je tamo čudesna. Odjednom ti ništa nije teško. Ne moraš ni da spavaš, samo me pusti da pevam. Neverovatan osećaj.
Danas me to muči jer svodim račune i pitam se da li sam ispunila svoja očekivanja. Sećam se kako mi Montserat Kabalje dodeljuje nagradu i na večeri posle takmičenja na kojem sam pobedila kaže: „Ti ćeš biti velika pevačica, tvoja karijera će biti ogromna”. Mnogo godina kasnije, kada sam pevala Normu, otišla sam kod nje u Barselonu. Pitala sam je na osnovu čega je donela taj zaključak. Odgovorila mi je: „Na osnovu tvoje snage, harizme i onoga što te apsolutno odvaja od svih – posebnosti u glasu, posebne boje i unutrašnjeg bogatstva”. Imam jednog kolegu koji za to kaže: „To je kao da imaš Rols-rojs u glasu, pitanje je šta ćeš s tim”.
Čovek bira ljude kojima veruje i koji ga savetuju i, ponekad, u tome greši.
Da li misliš da si ostala dužna nekim očekivanjima?
Mislim da sam ispunila samo veoma mali deo onoga što se od mene očekivalo, ne zato što su postojale objektivne prepreke, već zato što nisam umela da se nosim s tim. Danas to mogu sebi da kažem i eventualno oprostim – i ono što sam postigla i ono što sam još mogla da postignem. Nisam imala dovoljno jasan cilj i dovoljno jasnu podršku, onu koju čovek sam sebi gradi. Čovek bira ljude kojima veruje i koji ga savetuju i, ponekad, u tome greši. Nekada sluša instinkt. Pomenuo si politiku. Ona me je uvek zanimala – čemu služi, kako može da unapredi život na planeti, kako ljudskost, ranjivost i talenat svakog pojedinca mogu više da dođu do izražaja. Utopijski zvuči, ali politika u velikoj meri i jeste to – maštanje o nečem novom, boljem, sadržajnijem. To me je u nekim periodima zanimalo na uštrb glasa, sna, ćutanja i distance od svega što izaziva prekomerni stres.
UPORNOST I STRLjENjE
Usavršavala si se u zemlji i inostranstvu i sarađivala sa nekim od najznačajnijih umetnika operskog sveta – da pomenem samo Rudolfa Pirneja, Robina Boumana, Ditriha Fišera-Diskaua i Grejema Džonsona. Da li bi ukratko mogla da kažeš šta si od njih ukrala, a što je važno za tvoj umetnički rad?
Ne znam kako da ovo sada objasnim, a da ne zvučim potpuno suludo. Ima nekoliko tih tačaka u mom životu kada sam se mnogo zabrinula oko toga šta ja zapravo radim, šta mi je potrebno i na koji način mi ta disciplina, koju sam jednim delom dobila iz svoje kuće, a jednim delom se s njom rodila, deluje nekako potpuno prirodno. Dok sam živela ovde i pre nego što sam otišla u London na studije, bila sam u klasi Irine Arsikin, koja je bila izuzetno disciplinovana osoba. Kao i uvek, mi profesori pokušavamo – a i ona je takva bila, a i ja sam u određenoj meri – da tu ekstremnu disciplinu držimo pod kontrolom, ali se ona često otrgne.
Moji studenti su mi govorili da ih je ta moja ekstremna zahtevnost očvrsnula. Ako postoje dve stvari koje su u pevanju važne, to su upornost i strpljenje. Moraš da budeš otporan na bilo šta: na ekstremnu zahtevnost koja dolazi spolja, jer je tvoj posao da te zahteve ispuniš, ali i na situacije kada je neko fasciniran tobom. I jedno i drugo su zamke. Održati hladnu glavu i procenjivati sebe bez prevelike strasti težak je životni eksperiment.
Fotografija: Privatna arhivaOno što je mene zbunjivalo u životu jeste kakvo je moje dubinsko razumevanje muzike i koliki je moj talenat u tom smislu. To me je suočilo s pitanjem na kom nivou ću moći i smeti da radim i gde su granice. Granica, zapravo, nema. Ali opet, granice postoje, jer nijedan glas nije savršen i potpuno ujednačen – to je posao za ceo život. Trajaće do onog trenutka kada odlučim da stanem i da se više ne bavim pevanjem, ali to se, naravno, nikada neće desiti jer je to moja suština, u koštanoj srži mi je pevanje. Bilo je trenutaka kada sam ostajala bez glasa, ali se nisam predavala i borila sam se da ga vratim.
Svašta sam naučila od tih velikih ljudi koje si pomenuo. Pre svega, naučila sam da imam šta da kažem u umetnosti i o umetnosti.
Taj moj prirodni kapacitet je ono što je potrebno za velike stvari. E sad, to što nisam ispunila te velike stvari – to je moj problem i moje viđenje stvari. Neko će me kritikovati zbog toga i reći da sam nezahvalna jer nisam ispunila ono što sam mogla. Meni je, ipak, to jasno I ponekad mi je veoma težak teret, a ponekada uspem da se time ne opterećujem.
Od ljudi koje sam sretala naučila sam sve. Rođena sam sa talentom i dubinskim razumevanjem, ali to samo po sebi nije primenjivo znanje. Potrebni su struktura, konkretan plan i hrabrost da se taj plan prati.
Ponovo ću pomenuti Marka Šanahana. Kada smo radili Travijatu, rekao mi je: „Ja nemam šta da ti objašnjavam ovde, ti ovu ženu razumeš u potpunosti”. A ja sam njemu odgovorila: „Ja ne znam kako to da je ja razumem”. Objasnila sam to sebi tako što sam shvatila da ona jednostavno živi u meni. To su govorile i Leontin Prajs i Marija Kalas – imale su utisak da su im sve te žene dostupne. To su čudni trenuci samospoznaje.
Sećam se i rada na Boemima sa Markom Elderom, za mene najvećim operskim dirigentom ikada. On me pita kako osećam onu poslednju scenu kada Mimi umire – a meni je to bilo nešto potpuno neverovatno jasno. Sećam se tog zajedništva s Markom, tog dubinskog razumevanja na nekom nivou, kao da smo se visoko vinuli i da sedimo zajedno s Pučinijem. To je čudan osećaj i jako je teško ne poludeti od sopstvenog kapaciteta.
Ne znam da li ljudi danas uopšte razgovaraju o umetnosti na ovaj način. Sigurno da da. Moj život je nenormalno divan i stravično bolan upravo zato što se bavim ovim čime se bavim.
KLUPKO NESAVRŠENOSTI
Sve to danas prenosiš na svoje studente. Koliko uživaš u radu s njima i koji ti je cilj u tom procesu?
Učim ih da vole sebe i da ono što im je dato kao talenat – a o čemu vrlo otvoreno govorimo kao o jednom klupku nesavršenosti – iskoriste na najkorisniji mogući način u komunikaciji sa scene, sa ljudima. Ne učim ih da im glavna orijentacija bude da im publika baca cveće – to su gluposti. U umetnosti se živi od rada, posvećenosti i služenja. Ko to ne nauči, bojim se da će se ozbiljno razočarati.
Mi rastavljamo dušu na deliće, pa je ponovo sastavljamo. Svaki ton, svaku frazu ponekad nameštamo nedelju dana, tri meseca; nekada otkrijemo da i posle deset godina pevanja iste uloge postoji jedno mesto koje ne možemo da razumemo. Oprostiš sebi i ponekad je baš to dovoljno da to mesto proradi. Imam osećaj da u umetnosti, kada stalno nešto hoćeš, misliš da ti pripada i da mora da bude tvoje – to ti nestaje kao pesak kroz prste.
Muzika pripada svima
Mstislav Rostropovič i Galina Višnjenskaja
Verujem da je oplemenjivanje borba protiv smrti, ubijanja, rata, protiv obezvređivanja drugoga, protiv ideje da su neki ljudi važniji od drugih, da su neke seksualne orijentacije vrednije od drugih i slično. Kada sam spremala Tatjanu, odlazila sam u Pariz kod Galine Višnjenske, jedne od najvećih Tatjana ikada i to su bili neverovatni događaji. Svaki čas je bio praznik.
Sećam se jednog razgovora sa njenim suprugom Mstislavom Rostropovičem, koji je meni bio i umetnički i prijateljski važan, kada mi je rekao: „Da li ti veruješ da smo mi odlazili po fabrikama i ljudima u radnim kombinezonima svirali Bahove svite?” Ljudi su plakali, jer ta muzika pripada svima.
To je tekovina čovečanstva, planetarna vrednost. Te planetarne vrednosti – uzdržavanje od najnižih poriva, treniranje duše da se ne zadovoljava niskim stvarima, već da se uzdiže iznad osnovnih instinkta i fizioloških potreba – to je, zapravo, rajski život. To je život kome stremim.
Više puta sam od tvojih studenata čuo da ih snažno podstičeš da idu u svet i odlaze na audicije širom Evrope. Da li smatraš da je put profesionalnog pevača, ili umetnika uopšte, nezamisliv bez iskustva rada u nepoznatoj sredini?
Kod nas je to pitanje uvek aktuelno. Mi se, kao umetnici koji žive u ovoj zemlji, stalno s njim susrećemo. Rođena sam 1973. godine, a 1993. upisujem pevanje – to su bile najkatastrofalnije godine, obeležene događajima kojih se i danas jasno sećam. Sećam se odlazaka u Novi Sad sa mojim drugim kolegom Dejanom Subotićem, kada smo nailazili na ljude u uniformama, naoružane, koji su odlazili u nekakve sabirne centre ili se vraćali s ratišta. To je, naravno, smešno u poređenju s onim što su ljudi tada doživljavali u Hrvatskoj, Bosni, u Sarajevu, na Kosovu, a potom i 1999. godine.
Vrlo rano smo bili suočeni s raspadom i raspad je, zapravo, konstanta.
Ne postoji ništa što večno traje. Nešto može da traje samo ako je zasnovano na ogromnom trudu. Ta moja voljena zemlja raspala se vrlo lako devedesetih godina. Nikada nisam razmišljala o tome da ono što studiram nema smisla, niti sam se ikada u tome pokolebala. Kada danas razmišljam o tome, vidim to kao znak mog izabranog mesta i konteksta u kojem sam mogla da doprinesem.
Ono što mi je važno da danas objasnim studentima jeste da postoji velika razlika između, na primer, mladog pevača iz Švajcarske koji studira pevanje i želi da ode u London na dalje studije, u Skalu na staž ili u operski studio u Nemačkoj – i pevača koji odlazi zato što mora. Taj mladić iz Švajcarske ne odlazi jer mora, već zato što želi. Odlazak sa namerom da se ne vratiš izuzetno je komplikovana stvar. To podiže ulog na nepodnošljivo visok nivo i to je zaista teško. Takav odlazak mora da se posmatra s velikom pažnjom i divljenjem. Velika je razlika između odlaska iz umetničke radoznalosti i potrebe da se vidi šta se dešava „tamo negde”, i odlaska iz egzistencijalne nužde – da bi se moglo živeti.
Imam strašno važnu poziciju: kada primetim dete koje je izuzetno talentovano, moja je odgovornost da mu dam krila, da poleti – jer to dete dolazi iz ove sredine, s ovim pasošem i svim što on sa sobom nosi. Dolazi iz obrazovnog sistema koji je nekada bio strah i trepet, a danas klizi naniže na svim nivoima. To je velika tuga. Često želiš da odu i da se ne vrate, jer znaš da ovde neće moći da žive od svog pevanja – osim ako nisu tenori ili basovi. Čak i kada su ekstremno talentovani, njihova borba je teška. Borba za svoje mesto na sceni je veoma teška životna borba.
Katarina Jovanović, Breda Kalef, Svetlana Cicović-Bojčević i Radmila Bakočević
Fotografija: Privatna arhivaDa li je bilo trenutaka na našim prostorima koji su davali nadu da će se stvari menjati na bolje za mlade operske umetnike?
Bilo je trenutaka kada su se neke stvari vraćale na svoje mesto, dok su određeni ljudi vodili Operu i ispravljali ono što je bilo ozbiljno poremećeno. Kao direktorka sam i sama pokušavala to da uradim, ali puno toga mi nije pošlo za rukom, jer je to bilo vreme velikih prestrojavanja – vreme nastanka SNS-a i početka potpunog i ponovnog sunovrata ove države. Političke borbe se u umetničkom svetu uvek jasno vide, jer smo mi idealan teren za takve obračune i vežbanje mišića. Međutim, da bi sistem funkcionisao, mora da postoji politička volja.
Kada sam bila direktorka Opere NP, opera ona nije bila prioritet. Iskreno, nije ni danas, ali su se neke stvari u poslednjem trenutku ipak pomerile, pa su se stvorile mogućnosti da se zaposle mlade snage.
Dolazi do smene generacija. Doći će ljudi koji će zahtevati jasnije kriterijume, a otići će oni koji su doveli do kompromitovanja vrednosti.
VITEZ UMETNOSTI
Ne želim da ispustim važnu činjenicu iz tvoje biografije – titulu Viteza umetnosti i književnosti francuske vlade. Šta danas znači biti vitez umetnosti?
Ne znam zapravo šta to znači. Mislim da viteško ponašanje pripada nekim izgubljenim veštinama – biti ispravan, čist, staviti princip iznad sebe, ne lomiti princip, već dozvoliti da princip slomi tebe. Principijelan život je herojski život.
Vitez umetnosti i književnosti francuske vlade je nešto što ti dodeljuje francuska vlada kako bi pokazala svojoj umetnosti, evropskoj umetnosti i sebi da postoji neko ko je tome doprineo. U obrazloženju se navodi da je priznanje dodeljeno za doprinos francuskoj i evropskoj umetnosti, ali i umetnosti u svojoj domovini. Na taj način te ne samo nagrade, već te i obavežu – da ne zaboraviš šta sve dalje treba da podstiče kao vrednost. To je vrlo važno da se razume. To je pečat ogromne odgovornosti – da imaš veću odgovornost u odnosu na druge ljude.
Meni je drago zbog toga jer su mi francuska opera, muzika i francuski kompozitori veoma bliski. Mislim da ne postoji grad u Francuskoj u kojem nisam pevala. Postoje gradovi u Srbiji u koje nikada nisam pozvana da pevam. U Srbiji postoje festivali na kojima nisam nastupala, ali u Francuskoj, Britaniji i Španiji ne postoji mesto ili festival u kojem nisam pevala ili snimala. To je zanimljivo.
Republika se brani kulturom!
Tu titulu svakakoi očigledno ponosno nosiš, ali svoje ime koristiš i za doprinos društvu. Nedavno si uputila pismo ambasadorima Evropske unije u Srbiji, u kojem si, u ime Inicijative pobunjenog univerziteta, pozvala da pomognu u obnavljanju ustavnog poretka u zemlji i utiču na predsednika Aleksandra Vučića da raspiše vanredne izbore. Kako vidiš sebe kao umetnika i kako vidiš ulogu umetnika u kontekstu društvenog angažovanja?
Moj najveći problem je zapravo sadržan u tom pitanju koje si mi postavio. Nikada nisam želela da se pomirim sa svojom ulogom proizvođača umilnog zvuka, izvođača umetničkih radova ili zabavljačice. Sve je to lepo i u redu, posebno kada igraš komediju. Falstaf je za mene bio praznik, terapija koja ne može da se plati. Međutim, to nije suština. Suština je u tome šta sa tim možeš da uradiš i da to ne služi samo tebi.
Ovde se radi o tome da staviš svoje ime i svoj život u zalog nečemu što bi moglo da bude bolje. Ravel nikako nije mogao da prihvati da ne može da se bori, pa je bar vozio ambulantna kola kako bi doprineo na neki način. Ima mnogo takvih primera u 20. i 21. veku. Uvek sam imala potrebu da se kao umetnik upregnem u izlečenje.
Čak i kao direktorka Opere činilo mi se važnim da, u jednom trenutku, kancelarijama za tri opštine dam priliku da deca iz Bujanovca, Preševa I Medveđe – Albanci, Romi i Srbi – zajedno igraju predstavu Romeo i Julija na maloj sceni Narodnog pozorišta. To je pomirenje. Umetnost daje mogućnost da se zastane i da se pogleda nešto lepo. Tokom 1996. i 1997. godine bila sam veoma aktivna u studentskoj borbi i svoje tadašnje kolege, koje danas predaju na drugim fakultetima, poznajem još od tog vremena – više od četvrt veka. Danas smo ponovo zajedno u ovoj borbi, na onoj strani na kojoj smo uvek bili: protiv nacionalizma, protiv zloupotreba svih vrsta, protiv ponižavanja čoveka, protiv ratnih zločina i rata, a za ljudskost.
Katarina Jovanović kao Alisa Ford i Nebojša Babić kao Falstaf u operi Falstaf Đuzepea Verdija
Fotografija: Privatna arhivaNažalost, u Srbiji te gotovo uopšte ne gledamo u operskim produkcijama. Ipak, želeo bih da istaknem tvoj fantastičan nastup u Verdijevom Falstafu, u ulozi gospođe Alise Ford. U kritici koju sam pisao nakon jedne od predstava naveo sam da si „bila beskrajno simpatična, ubedljiva i komična u svojoj scenskoj pojavi, a vokalno besprekorna, uz divne i muzikalne tonske valere koje si stvorila svojom interpretacijom”. Kako si doživela povratak na scenu Narodnog pozorišta, gde si jedno vreme bila i direktorka Opere, i kako ti je prijala ta uloga?
Ta uloga mi je veoma prijala. Prijao mi je i način na koji smo radili. Narodno pozorište je institucija za koju sam duboko vezana. Da podsetim one koji to možda ne znaju: u Narodnom pozorištu sam pevala Travijatu, Trubadura, Bal pod maskama, Fausta, Evgenija Onjegina, Don Đovanija, Figarovu ženidbu i Sestru Anđeliku.
Tri produkcije u kojima sam nastupala kao premijerni izvođač u Narodnom pozorištu, jesu Bal pod maskama, Figarova ženidba i Falstaf. Ipak, Figarovu ženidbu izdvajam od Falstafa, jer, iako je reč o komičnoj operi, lik koji sam tumačila nosi snažnu melanholičnu dimenziju i ne pripada u potpunosti korpusu komičnih likova. Alisa Ford je, s druge strane, izrazito komični karakter.
Kako mi je bilo u Narodnom pozorištu teško je objasniti. To je, s jedne strane, velika sreća, ali i velika tuga. Videla sam da neke stvari koje sam pokušavala da promenim, a u tome nisam uspela, i dalje nisu zaživele, jer su to procesi koji zahtevaju dugotrajan i kontinuiran trud. To je isto kao kada bi neko tvrdio da razume pevanje i da više nikada ne mora da peva – tada se veština gubi. Eto na primer demokratija je jedna od takvih veština: mora da se vežba i da se u nju veruje.
Princip mora biti na prvom mestu, a organizacija rada je izuzetno važna, naročito za jednu opersku kuću. Moram da kažem da smo prilikom pripreme Falstafa u tom smislu imali dobru disciplinu i strukturu, zahvaljujući Nikoli Mijailoviću, Bojanu Suđiću i Nebojši Bradiću. Žao mi je što se ta predstava danas više ne igra. Ne igra se zato što bi, da bi se ponovo izvodila, morala praktično da se radi ispočetka, kao da nikada ranije nije postojala. To je problem ansambl-predstava, jer one počivaju na ljubavi, fanatičnoj posvećenosti i sinergiji među solistima.
Nikada nisam želela da se pomirim sa svojom ulogom proizvođača umilnog zvuka, izvođača umetničkih radova ili zabavljačice.
Čega se rado sećaš kao bivša direktorka Opere Narodnog pozorišta?
Boravak u Narodnom pozorištu, prolazak kroz te hodnike, za mene je bila velika trauma i uvek će tako biti. Tamo sam doživela izuzetno teške stvari, gotovo nepojmljive, od kojih sam se ozbiljno razbolela u želji da se bavim umetnošću. Ipak, moram biti poštena i reći da smo tamo ostvarili i značajne rezultate: producirali smo Lučiju od Lamermura, Zaljubljen u tri narandže i Figarovu ženidbu, započeli rad na Karmen, postavili potpuno osveženu Adrijanu Lekuvrer i održali veliki broj izuzetnih koncerata.
Štaviše, orkestar Narodnog pozorišta prvi put u svojoj istoriji izveli smo na scenu Kolarčeve zadužbine, sa izuzetno zahtevnim programom – svitom iz Zaljubljenog u tri narandže, Šeherezadom i Berliozovom Fantastičnom simfonijom, pod upravom Davida Porcelijna. Bio je to veliki trenutak i na to moram da budem ponosna. Ponosna sam i na to što su neki sjajni mladi umetnici upravo tu izrasli – ne mogu a da ne pomenem Nebojšu Babića i Aleksandra Nikolića. Oni su tada ušli u velike projekte i nastavili da budu nezaobilazni, ne samo u našem kulturnom prostoru.
ČOVEKOLjUBLjE I SOLIDARNOST
Katarina Jovanović i Montserat Kabalje
Fotografija: Privatna arhivaCitiraću jednu tvoju rečenicu iz 2016. godine koja glasi: „Nažalost, kada izgovorite izraz ‘moralni imperativ’, gledaju vas kao da niste normalni. A to je najvažniji element: biti u stanju da nekoga pogledate u oči i kažete mu da nešto nije u redu i da se ne može raditi na način na koji oni to rade.” Ovu rečenicu izgovorila si pre deset godina, ali je i danas jednako aktuelna. Kako je danas komentarišeš?
To je zanimljivo. Godine 1996. to je bio prioritet, 2016. sam to izgovorila, a 2026. se i dalje borimo za isto. Moramo da razumemo da su vrednosti životna borba. To je kao borba protiv fašizma. Fašizam je ružno, nakazno, lopovsko i neobrazovano lice svakog društva. On može da se minimizira, ali ne može da se ubije. Može da se smanji samo obrazovanjem, lepotom, verom, trudom i radom.
Da bi čovek posegnuo za moralnošću i imperativom, mora najpre na sebi da vežba – u suprotnom, to postaje puko licemerje.
To je svakodnevni posao. Ono što je u ovoj našoj sredini najstrašnije jeste to što se stvari nikada ne neguju dovoljno dugo i dovoljno temeljno da bi se zaista ukorenile.
Zbog toga je meni Dositej Obradović izuzetno važan u životu. Mi se i dalje borimo za trenutak prosvetiteljstva u ovoj sredini. I dalje se bavimo nekim osnovnim pitanjima i ne razumemo koliko nam je škola važnija od crkve. Te stvari nam još uvek nisu jasne, i to me iskreno zabrinjava.
Čovek ne sme da zaboravi da, kada uđe u politiku na nekom širem nivou i u dužem vremenskom trajanju, naravno da želi da neko glasa za njega. Ali tu upada u zamku – igra za svoju bazu, a ne za pokolenja. A moraš da pogineš i da igraš za pokolenja.
Ako si ušao u politiku, tvoj posao nije da ti bude udobno, niti da se obogatiš. Tvoj posao je da se žrtvuješ za buduće generacije. Nije tvoj zadatak da dobiješ glas onoga ko glasa iz najnižih poriva.
Teško je biti obrazovan i raditi na sopstvenom obrazovanju. Još je teže ljudima objasniti zašto je javno obrazovanje važno. Javno obrazovanje je mogućnost socijalne mobilnosti; ono je socijalna pravda na delu. To je prilika da se ljudi iz najnižih, najosiromašenijih i najzapostavljenijih slojeva, kroz državni univerzitet, uzdignu iz okolnosti u kojima su rođeni ili odrasli. To je vrhovna vrednost čovečanstva.
Ono što mene zanima jeste kako se osloboditi ljudi koji to neprestano dovode u pitanje. Kako ih prepoznati kao civilizacijske neprijatelje – kao ubice svakog društva koje želi da mu deca žive bolje, ali ne samo u finansijskom smislu. Dobro obrazovanje je važno zato što možda jednog dana možemo da dođemo do toga da ljudi ne umiru od primitivizma, da se ne skrnave spomenici poput onog Dušanu Jovanoviću.
Čovekoljublje i solidarnost – to su vrednosti koje su nas kroz studentsku pobunu vratile iz kliničke smrti. U Srbiji ima života. Srbija je živa.
DRUŠTVO SRPSKIH KOMPOZITORA
Podjednako posvećeno izvodiš i neguješ muziku srpskih kompozitora, a mnogi od njih su ti posvetili svoja dela. Moram da pomenem Dejana Despića, Vlastimira Trajkovića, Ivanu Stefanović i Isidoru Žebeljan, u čijoj si operi Dve glave i devojka i nastupala. Sećam se da je Isidora Žebeljan o tebi govorila izuzetno afirmativno, posebno tokom priprema za izvođenje njene kompozicije Kad je Bog stvarao Dubrovnik.
Mislim da najveća zasluga za moje snalaženje u savremenoj srpskoj muzici pripada mom profesoru solfeđa, Vladimiru Jovanoviću. On je bio ogroman uticaj u mom životu. Način na koji nas je vodio kroz sluh i ritam – počevši od prekomernih i umanjenih intervala, pa tek onda ka čistim, koji su zapravo teži jer su ogoljeni – oblikovao je moj muzički sluh.
Zbog toga sam volela teorijski odsek. On je zaslužan za to što su mi uši bile pripremljene za savremeni zvuk. Dejvid Porselajn mi je jednom rekao da nikada u životu nije čuo da negde falširam, a radili smo veoma različite repertoare zajedno – od Štrausovih Četiri poslednje pesme do Ravelove Šeherezade, preko Van Gilsea i Šulca. To me je veoma ohrabrilo.
Nikada se nisam plašila da nešto razumem, izbrojim i pronađem se u savremenom jeziku. Još kao dete sećam se Premila Petrovića i Bojane Cvejić, kada smo pevali Pjeora Mesečara – mislila sam da se nikada neću vratiti kantileni. Isto je bilo i sa Bergovim pesmama. Sve to mi je pomoglo da, kada mi, recimo, Vlasta Trajković napiše Pet pesama na stihove Stefana Malarméa, mogu to da izvedem sa orkestrom Dušana Skovrana, a da delo dobije i nagradu Grada Beograda.
Moja draga Branka Radović, moja nekadašnja razredna iz Mokranjca napisala je u kritici: „Divna je ova Vlastina kompozicija, ali je najdivnije to što ima Katarinu Jovanović koja to može da otpeva – jer, iskreno, ne znam ko bi drugi to izveo”. Uživala sam u tim umetničkim vratolomijama.
Sećam se i prvog pevanja Tatjane u Onjeginu – u ariji pisma nisam volela da hodam iz dubine scene, već da se zaletim i s treskom padnem na kolena. Nisam se igrala – živela sam. Nisam glumila, već sam živela te trenutke; bila sam neko drugi tri ili četiri sata.
Volela sam muziku koju je Isidora pisala – bila je impresivna, snažna i neponovljiva ličnost. Ivana Stefanović je velika kompozitorka, ali i moja snaga, moja podrška, moja prijateljica.
Kakve ja prijatelje imam u umetničkom svetu! Kakve su to gromade od umetnika! Neverovatno je da u ovoj poniženoj umetničkoj sredini cvetaju takvi cvetovi.
Da ljudi samo znaju kakve razgovore vodimo, koji su nam prioriteti, kakva znanja i kakve duše. Razgovarati sa ljudima poput Ivane Stefanović, Ljubiše Jovanovića, Tamare Stefanović ili Gordana Nikolića – to su sasvim posebni razgovori.
Na neki način, sama odgovaraš na pitanje koje si postavila ranije u našem razgovoru – ono o Ravlu i Malarmeu koji sede i razgovaraju.
Verovatno je to to, da. Sećam se koliko mi je značio razgovor i sa Ljubom Simovićem, koji je bio i važna figura u životu Ivane Stefanović. Ivana ima jednu kompoziciju koja se zove U mraku. Taj tekst je Tihomir Stanić govorio na komemoraciji 1. novembra prošle godine u Novom Sadu. To je jedno od najvažnijih dela koja sam izvela. Na deo iz Simovićeve Hasanaginice Ivana je napisala veliko delo za glas i kamerni orkestar. Zato mi je to posebno važno – jer je to pevanje na sopstvenom jeziku. To su neki od onih umetničkih trenutaka koji ostaju zauvek.