Violinistkinja Milica Zulus i pijanistkinja Nataša Veljković o koncertu Prolećna sonata: Vrhunska literatura ne može da dosadi

Prolećna sonata: Koncert violinistkinje Milice Zulus i pijanistkinje Nataše Veljković u Beogradskoj filharmoniji

Violinistkinja Milica Zulus i pijanistkinja Nataša Veljković zajedno će se predstaviti beogradskoj publici u subotu, 13. juna od 20 časova u Sali Beogradske filharmonije u okviru koncerta koji su naslovile Prolećna sonata.

Iza ovog pastoralnog naslova nalaze se dela Ludviga van Betovena, Riharda Vagnera, Petra Iljiča Čajkovskog i hrvatske kompozitorke koja u poslednjih nekoliko godina doživljava pravu renesansu – Dore Pejačević.

Milica Zulus i Nataša Veljković ubrajaju se među najistaknutije srpske umetnice sa zapaženim međunarodnim karijerama.

Violinistkinja Milica Zulus nastupa kao solistkinja i kamerna muzičarka na koncertnim podijumima širom Evrope i članica je Beogradske filharmonije, dok je pijanistkinja Nataša Veljković, profesorka na Univerzitetu za muziku i izvođačke umetnosti u Beču, prepoznata po bogatoj koncertnoj aktivnosti i posvećenosti kamernoj muzici.

U razgovoru pred koncerta, violinistkinja Milica Zulus otkriva tajne kompozicija koje će izvoditi, kao i inspiraciju koja leži iza svakog dela.

Duh proleća, odnosno, prirode u cvetu mladosti

〰️

Duh proleća, odnosno, prirode u cvetu mladosti 〰️

Milica Zulus i Nataša Veljković

Foto: Jean-Marie Fox

Na programu se smenjuju dve Romanse i dve Meditacije, da bi koncert kulminirao Betovenovom Prolećnom sonatom. Da li ste program gradile kao svojevrsnu priču i šta za vas predstavlja zajednička nit koja povezuje ova dela?

Zajedniča nit ovih dela je duh proleća, odnosno, prirode u cvetu mladosti. Betovenova Prolećna sonata i Sonata br. 8 u G-duru sadrže u muzici poletni karakter sveže probuđene prirode. Sa druge strane Vagnerov List iz albuma i Meditacija Čajkovskog oslikavaju sanjarsku setu i krhost čovekove mladosti – proleća u ljudskom životu. Dorinu Romansu i Meditaciju smo tek pre neki dan dodale na program, a povod je bio šaljive prirode: da se poigramo pre svega sa naslovima dela, jer se za uklapanje u program podrazumeva to da gde je mladalačka nežnost – tu je i Dorina muzika.

Posebno mesto na programu zauzimaju dela Dore Pejačević, hrvatske autorke koja danas sve češće pronalazi put do koncertnih podijuma. Šta vas je privuklo njenoj muzici i kako vidite njen položaj u odnosu na poznatija dela Betovena i Čajkovskog koja se izvode iste večeri?

Nataša je za nemačku izdavačku kuću CPO snimila kompletna dela za klavir solo Dore Pejačević. Od tada Dorina muzika zauzima posebno mesto u njenom srcu, te redovno voli da integriše njena dela u programe svojih koncerata.

Kombinovati Doru sa kanonizovanim Vagnerom, Betovenom i Čajkovskim u današnje vreme nije ništa čudno – naprotiv.

Moram da pomenem da je u 19. veku razvijen kult obožavanja kompozitora kao polu-bogova. To je Nikolaus Harnonkur kritički primetio u svojoj knjizi Muzika kao zvučni govor. U međuvremenu smo se otreznili, pa je integrisanje savremenih, ženskih, ili generalno manje poznatih kompozitora, postalo čak praksa, da ne kažem – moda.

Porodična bliskost nam je izvođačka prednost

〰️

Porodična bliskost nam je izvođačka prednost 〰️

Već godinama nastupate zajedno kao majka i ćerka. Koliko porodična bliskost utiče na muzičku komunikaciju na sceni, a koliko je potrebno da se tokom rada ipak postavite isključivo kao dve ravnopravne umetnice? 

Porodična bliskost nam je izvođačka prednost, jer zajedno dišemo u muzici. Što se saradnje tiče, ona postaje sve kvalitetnija. Pretpostavljam da otkako sam i ja sama postala mama, nemam više onog suvišnog mladalačkog prkosa u sebi. Sada je i meni profesionalizam beskompromisno na prvom mestu. U tome se najbolje mogu ugledati na svoju mamu.

Betovenova Prolećna sonata jedno je od najomiljenijih dela violinskog repertoara. Nakon godina zajedničkog muziciranja, da li se vaše tumačenje ovog dela menjalo i otkrivate li u njemu i dalje neke nove detalje?

Moram da kažem da je sa ovom sonatom kao i sa svakom dobrom muzikom ili literaturom uopšte. Kada je muzički komad ili roman dobar – vi ga možete puno puta iznova svirati ili čitati i uvek ćete ga doživeti na neki kvalitetno nov način. Vrhunska literatura ne može da dosadi, bilo da govorimo o muzičkoj ili književnoj literaturi. U filmskoj umetnosti je tako – najbolje filmove gledamo često više puta, a da nam svaku put ostavljaju nove utiske.