Intervju sa kompozitorom Milanom Mihajlovićem

Milan Mihajlović, kompozitor

`Fotografija: privatna arhiva`

Mladi kompozitori su naša budućnost. Oni moraju da imaju mesto na kom mogu da prikažu svoje kompozicije. To kod nas i nije baš toliko lako. Zbog toga je Tribina izuzetno važna.

Milan Mihajlović (1945) diplomirao je kompoziciju i dirigovanje kod profesora Stanojla Rajičića i Živojina Zdravkovića, a potom i magistrirao kompoziciju kod prof. Rajičića na nekadašnjoj Muzičkoj akademiji (danas Fakultet muzičke umetnosti) u Beogradu.

Bio je od 2002. godine do 2009. dekan ove institucije. Dobitnik je velikog broja priznanja za muzičko stvaralaštvo. Njegova dela su izvođena u zemlji i u inostranstvu - u Tonhale u Cirihu, maloj sali Karnegi hola u Njujorku, sali Berlinske filharmonije, Stenvej hola u Londonu, Konzervatorijuma u Sidneju, opere u Dižonu, da pomenemo samo neke.

Intervju je nastao u susret autorskom koncertu koji će biti održan 1. oktobra od 20.30 časova u Studiju 6 Radio Beograda, a povodom njegovog 80. rođendana u okviru 34. Međunarodnoj tribini kompozitora.

Moj prvi susret sa imenom Milan Mihajlović vezan je za knjigu Muzički oblici koju sam koristio u srednjoj muzičkoj školi. Mnogo godina kasnije sam imao priliku da se upoznam sa činjenicom da je Milan Mihajlović zapravo kompozitor. Otkrivajući njegovu muziku shvatio sam da mi ona izuzetno prija budući da prepoznajem poetiku koja je vrlo bliska mom senzibilitetu.

Dugo godina sam želeo da razgovaram sa MIlanom Mihajlovićem i povod ovog puta nije mogao da bude bolji.

Put u prošlost

Milan Mihajlović, 1962. godina

`Fotografija: Privatna arhiva`

Prisetimo se samih početaka. Kako ste počeli da se bavite muzikom?

Odrastao sam u porodici muzičara. Moj otac je bio izvanredan pijanista, a stric je završio violinu i pravo. Osnovali su svoj ansambl za popularnu muziku i prvobitno nastupali u Beogradu. Izvodili su popularnu muziku visokog ranga – bilo je tu i ozbiljne muzike i tadašnjih hitova. Sa tim svojim ansamblom praktično su proputovali ceo svet – bili su u Bejrutu – a kasnije su završili u Kuvajtu, gde su ostali sve dok više nisu mogli da sviraju. U mojoj kući je jednostavno stalno bila neka uživo muzika. Potpuno je prirodno što sam se opredelio za muziku.

Drugo, imao sam i sreće jer sam najpre u nižoj muzičkoj školi imao izvanrednu profesorku klavira Gordanu Milojević, ćerku Miloja Milojevića, a majku Vlastimira Trajkovića. U srednjoj muzičkoj školi Slavenski imao sam najbolje moguće profesore, koji su kasnije svi prešli na Muzičku akademiju. Neki od njih su bili i dekani. Taj period pamtim kao zlatno doba Muzičke škole Slavenski.

Na Muzičkoj akademiji sam, naravno, takođe imao sreće jer sam bio kod profesora Rajičića, poznatog po tome da je uvek imao najbolje moguće asistente – počev od Vase Mokranjca i Vlastimira Peričića, pa sve do Petra Bergama i Srđana Hofmana. Pre svega sam od Petra Bergama mnogo naučio. Taj čovek je bio veliki znalac i on me je uputio u najbolje partiture tadašnjih živih kompozitora. Zato sam imao sreće da učim od najboljih mogućih profesora.

Želim da istaknem još jedan zanimljiv podatak. Moj otac je toliko bio cenjen od tadašnjih profesora Muzičke akademije da su kumovi na venčanju mojih roditelja bili Kosta Manojlović i Milenko Živković. Jedan je bio rektor, a drugi dekan. Imam čak i njihovu zajedničku sliku. To mi je veoma drago.

U susret autorskom koncertu

Na predstojećoj 34. Međunarodnoj tribini kompozitora biće održano autorsko veče posvećeno Vašoj muzici. Kao jedan od osnivača Tribine i njen nekadašnji direktor, kako danas gledate na njen značaj i na ulogu koju je imala i ima u afirmaciji savremene muzike u Srbiji i regionu?

Naša Tribina je osnovana onog trenutka kada se raspala Jugoslavija i kada je za srpske kompozitore bila obustavljena poznata Jugoslovenska muzička tribina u Opatiji. Zbog toga smo se nas nekoliko – Ivana Stefanović, Srđan Hofman i ja – odlučili da obezbedimo festival savremene muzike u Srbiji. Prve godine održana je u Sremskim Karlovcima i od tada se redovno, više ili manje uspešno i uz veću ili manju podršku, održava sve do danas – do ove godine, kada institucionalne podrške, nažalost, nema.

Značaj Tribine kompozitora je oduvek bio veliki, a takav je i danas.

To je, u stvari, bilo jedino mesto na kojem je mogla i na kom i dalje može da se čuje, ne samo naša savremena muzika, već i dela stranih kompozitora. Njen značaj je oduvek bio veliki, a takav je i danas. To je pre svega zato što se na Tribini izvode najnovija dela nastala tokom prethodne tri godine, uz, naravno, odabir stručne komisije Udruženja kompozitora Srbije – što je za sve nas kompozitore veoma važno. Posebno je značajno za mlade kompozitore, koji nemaju mnogo prilika da im se dela izvode. Doduše, moram da kažem da se u poslednje vreme svi teško izvode, bez obzira na generacije.

Milan Mihajlović sa Vladimirom Kulenovićem i Majom Bogdanović na festivalu u Kemptenu, 2014. godine

`Fotografija: Privatna arhiva`

Autorski koncert u okviru Tribine predstaviće neka od Vaših najizvođenijih dela. Istovremeno, ta dela predstavljaju Vaš autentičan i zreli kompozitorski izraz. Koliko je izazovno za kompozitora da načini izbor kompozicija za autorski koncert u jednu konciznu celinu kako bi na najbolji način predstavio svoje muzičko pismo publici?

To je malo složenije pitanje. Nije lako odabrati šta želite da bude izvedeno na autorskom koncertu. Ipak, imajući u vidu da sam uvek obraćao pažnju na muzičare koji treba da sviraju, već sam prilikom pisanja muzike često pretpostavljao ko bi mogao da je izvede. Tako sam i za ovaj koncert odabrao sjajne umetnike i moram da kažem da sam im veoma zahvalan što su pristali da nastupe. Počev od Maje Bogdanović i njenog supruga Danijela Roulanda, preko Katarine Jovanović i Ljubiše Jovanovića, do brojnih drugih – ukupno 12, 13 muzičara. Svi su izuzetni i ne mogu nikoga posebno da izdvojim, što mi je posebno drago.

Moram da priznam nešto što me tokom celog mog stvaralaštva veoma raduje – izvođači su voleli da sviraju moju muziku. A vrlo često sam dobijao i sjajan odziv od publike nakon izvođenja.

Posle tolikog broja koncerata na kojima su izvođena Vaša dela, kada imate mogućnost da birate umetnike koji će ih izvoditi, da li primećujete neku evoluciju u odnosu muzičara prema Vašim kompozicijama – u smislu njihove spremnosti i otvorenosti da ih sviraju?

Milan Mihajlović na festivalu u Kemptenu, 2014. godine

`Fotografija: Privatna arhiva`

Mislim da nikada nisam imao problema sa izvođačima. Moram da priznam nešto što me tokom celog mog stvaralaštva veoma raduje – izvođači su voleli da sviraju moju muziku. To je izuzetno važno. Kao što je važno i to da sam vrlo često dobijao sjajan odziv od publike nakon izvođenja – počev od ranih koncerata, pa do festivala koji su se održavali i u inostranstvu i ovde.

Moram da pomenem da je prvi festival na kojem sam učestvovao bio u Kemptenu u Nemačkoj, na tromeđi Švajcarske, Austrije i Nemačke. Tamo mi je izvedeno pet kompozicija, a festival je poznat po lepoj koncertnoj dvorani i velikom broju ljubitelja muzike koji dolaze na koncerte. Bio sam oduševljen – i samim festivalom i prijemom publike. Ljudi su želeli da mi odaju poštovanje, pozivali su me u svoje domove na večere. To je za mene bilo veliko i prijatno iznenađenje. Ali nije ostalo samo na tome – i kasnije, na drugim festivalima u inostranstvu, doživeo sam odličan prijem kod publike. To mi je veoma značilo, jer ipak pišemo za publiku, a ne samo za sebe i svoje kolege.

Tribina kompozitora - jedno od životnih poglavlja

U kojoj meri je svih ovih godina Tribina promovisala dela naših mladih kompozitora, a koliko su učešće uzimali stranci?

Sigurno je da je bilo više naših kompozitora u odnosu na strane. Međutim, dok sam ja vodio Tribinu kompozitora i bio aktivan u Udruženju kompozitora Srbije, uvek sam se trudio da što više mladih kompozitora bude uključeno u program. Jednostavno, oni su naša budućnost. Oni moraju da imaju mesto na kom mogu da prikažu svoje kompozicije. To kod nas i nije baš toliko lako.

Kako vidite budućnost Tribine kompozitora i domaće muzičke scene u narednim decenijama?

Teško je odgovoriti na to pitanje. Mislim da imamo dosta dobrih kompozitora – i srednje generacije, i ovih najmlađih. Bilo bi važno da se Tribina održava, kako bi oni mogli da predstave svoje kompozicije. A kako će biti i šta će biti sa Tribinom, to ne zavisi samo od nas kompozitora. Zavisi i od Ministarstva kulture i od toga da li će je podržati ili neće. Ove godine, koliko čujem, nema izgleda da se Tribina finansijski podrži. Čak ni Mokranjčeva nagrada, koja je za nas izuzetno važna, nije podržana.

MLADI KOMPOZITORI SU NAŠA BUDUĆNOST.

〰️

MLADI KOMPOZITORI SU NAŠA BUDUĆNOST. 〰️

(Samo)Refleksija

Ove godine obeležili ste svoj osamdeseti rođendan. Kada pogledate svoj dosadašnji put, šta biste izdvojili kao najvažnije trenutke i prekretnice u svom stvaralaštvu?

Bilo je toga dosta. Počev od prvih uspeha na tadašnjem BEMUS-u, dok sam još bio mlad kompozitor, pa kasnije na mnogobrojnim festivalima i kroz nagrade koje sam dobio. Tu pre svega mislim na Oktobarsku nagradu i na Mokranjčevu nagradu, koja mi je naročito draga jer sam je dobio od svojih kolega. Teško je sada odrediti šta bi bilo najzanimljivije reći. Lično, mogu da kažem da sam zadovoljan – i to mi je najvažnije.

Tokom ove godine, ali i prethodnih godina, u Nemačkoj je izvedeno više Vaših kompozicija. Imali ste i značajan broj porudžbina od ansambala i orkestara u Nemačkoj. Samo od početka ove godine na četiri koncerta na repertoaru je bila kompozicija Memento. Štaviše, 2020. godine objavljen je i autorski album Memento pri izdavačkoj kući CPO. Kako doživljavate recepciju Vaše muzike u inostranstvu u odnosu na domaću scenu?

Milan Mihajlović i Oliver Trindl na festivalu u Kemptenu, 2014. godine

Fotografija: Privatna arhiva

Pre svega, želeo bih da se zahvalim Burkhardu Šmilgunu, vlasniku i producentu izdavačke kuće CPO u Nemačkoj, koji je jednom prilikom došao u Beograd u Udruženje kompozitora i poneo sa sobom u Nemačku nekoliko diskova srpske muzike – među kojima je bio i moj. Očigledno mu se dopala moja muzika, pa je disk poslao svom prijatelju, nemačkom pijanisti Oliveru Trindlu, koji je bio organizator festivala u Kemptenu. On me je odmah pozvao da dođem, a još mi je i poručio kompoziciju Melanholija, koja je i danas veoma dobro primljena i među kolegama i među publikom.

To je bio važan početak koji mi je otvorio put ka drugim scenama. Nakon toga usledili su i pozivi za Francusku, u Dižon, u jednu od najlepših koncertnih sala u toj zemlji, gde je na festivalu izvedeno pet mojih kompozicija. To bih izdvojio kao posebno značajno.

Moram da priznam da mi je veoma drago što se moje kompozicije izvode u inostranstvu – od Australije do Evrope i nekadašnjeg Sovjetskog Saveza.

Jedan ste od retkih savremenih srpskih kompozitora koji piše porudžbine za strane ansamble, biva gostujući ili rezidencijalni kompozitor festivala u Evropi, ali i čije se kompozicije izvode izvan naših granica. Na koji način, sa jedne strane, uspevate da uskladite ograničenja koja porudžbine sa sobom nose sa svojom kompozitorskom inspiracijom i, sa druge strane, kako doživljavate prepoznatiljivost koju ste stekli u svetu svojom autentičnošću?

Ne znam za ograničenja, jer sam vrlo često ja postavljao uslove – šta ću da pišem i za koji ansambl – imajući u vidu mogućnosti naručioca. Kada je reč o drugom delu pitanja, moja muzika se stilski razlikuje od muzike kompozitora iz različitih zemalja. U svetu postoje ansambli koji i dalje neguju nekadašnju avangardnu muziku, koja, po mom mišljenju, više ne živi. S druge strane, imate Nemačku, koja više neguje oblike muzike prepoznatljive slušaocima, za razliku, recimo, od Francuske. To možda nije pravilo u celini, ali jeste primer koji mi je prvi pao na pamet. Zavisi, dakle, od zemlje do zemlje. Ono što me je zaista zapanjilo bilo je izvođenje moje kompozicije u Australiji, nakon čega sam dobio srdačne pohvale.

Da li Evropa prepoznaje to što Vi stvarate kao deo naše kulturne scene, naše tradicije?

Mislim da ne vide jer se sećam jedne kritike jednog američkog magazina koji je pratio nova izdanja diskova. Kritičar je bio zapanjen kada je moj disk izašao. Prvo zbog toga što se iznenadio da se iz jedne male Srbije nešto novo dogodilo. Bio je odušeljven. Očigleno da nije znao da ovde postoje i drugi kompozitori, osim mene, te da može da čuje i njihova – po mnogo čemu jedinstvena – dela. To je jedan interesantan komentar. Inače, kritike koje su dolazile iz inostranstva su uvek bile pozitivne.

Pogled u stranice ispisane notama

U Vašem opusu prisutna je i snažna povezanost sa tradicijom, ali i otvorenost prema savremenim izrazima. Kako pronalazite ravnotežu između ta dva pola u svom radu?

Na Muzičkoj akademiji smo učili da komponujemo u nekom, da tako kažem, neoklasicističkom duhu. To se vrlo kratko produžilo i posle mog diplomskog rada i mojih postdiplomskih studija, ali već kod prve kompozicije Lamentoso otkrio sam neke stvari koje sam ranije koristio, a da nisam bio svestan njihove suštine. Tako sam došao do toga da u svojim kompozicijama koristim ono što sam nazvao Skrjabinov modus. To je u stvari drugi Mesijanov modus, koji je kod njega bio korišćen u sasvim drugom duhu.

Kod Skrjabinovog modusa je, međutim, interesantno to što su me kritikovali da niko ne može da pronađe taj modus u njegovim delima – što nije tačno. Sam Skrjabin je imao pojedine delove tog modusa koje je koristio u poznim sonatnim oblicima. U njima je, na primer, taj modus imao tri verzije: osnovni modus i dve varijante koje su se mogle ponoviti, ali tako da ne budu iste kao prvi. Skrjabin je to primenjivao u svojim sonatnim oblicima tako što je delove prvog modusa koristio u prvoj temi, delove drugog u drugoj temi, a u reprizi je prva tema bila u trećem modusu, dok je druga tema bila u prvom. Na taj način je nekako multitonalno, da tako kažem, zaokruživao svoje kompozicije u okviru tog modusa.

MOŽDA SAM PO PRIRODI MELANHOLIK.

〰️

MOŽDA SAM PO PRIRODI MELANHOLIK. 〰️

Takođe, u Vašim kompozicijama se može čuti izrazita melanholičnost, kantabilnost i negovanje melodije, kao i pažljivo istančana orkestracija i senzibilan pristup instrumentima – bilo da su u pitanju kamerni ili orkestarski ansambli ili solistički instrumenti. Odakle izvire ta, ako smem da kažem, izrazita emotivnost Vaše muzike?

To je dosta teško pitanje i teško mi je, kao autoru, da dam precizan odgovor. Možda sam po prirodi melanholik. Pretpostavljam da je to sastavni deo moje prirode i karaktera. Kada pišem muziku, uvek obraćam pažnju i na ono što se dešava oko mene. Moram da priznam da su moje prve kompozicije koje su postigle uspeh odražavale ono što se događalo u tom trenutku – u našoj zemlji i u svetu. To je bilo nešto što me je lično pogađalo, a što se potom prenosilo i u muziku.

Kako izgleda Vaš stvaralački proces danas – da li se razlikuje od onog kada ste pisali svoje prve kompozicije?

Sigurno da se razlikuje. Prvo, danas je to jedno dugogodišnje iskustvo koje mi olakšava rad iako mi, s obzirom na godine, nije više baš lako da sedim i da radim. Za mene je stvaralački proces uvek bio fantastičan izazov i prilika da radim nešto i za druge i za sebe. Moram da primetim da mi je to umnogome poboljšalo i koncetraciju i inspiraciju.

Kada pišem muziku, uvek obraćam pažnju i na ono što se dešava oko mene.

Kompozicije kao što su Memento, Fa-mi(ly), Elegija, Melancholy, Revolt, Eine Kleine Trauermusik nose Vaš snažan pečat. Međutim, kada biste mogli da izdvojite jednu svoju kompoziciju iz celog opusa koja Vas najviše predstavlja, koja bi to bila i zbog čega?

Kompozitori uglavnom govore da ne žele da izdvajaju svoje kompozicije – svu svoju decu vole podjednako. Međutim, ja ipak mogu da izdvojim jednu i mislim da je Memento moja najbolja kompozicija. To je, opet, bilo uslovljeno snažnim događajima koji su se dešavali – raspad Jugoslavije i samoubistvo Vasilija Mokranjca, kome je delo posvećeno. Moram da priznam da je u svemu tome postojala neka snaga koja je dolazila spolja, uz sve te događaje oko mene, i da sam zaista imao fantastičnu inspiraciju – nešto što je želelo da krikne i da se pobuni protiv svega što se dešavalo.

Institucionalna pitanja

U aprilu Vam ste od Sokoja dobili Zahvalnicu za dugogodišnje članstvo i značajan doprinos repertoaru Sokoja. To je, doduše, samo jedno u nizu mnogobrojnih priznanja. Šta za Vas znači to priznanje i koliko su za kompozitora važne institucionalne počasti?

Važne su. Mislim da svakom čoveku jeste važno da ljudi prepoznaju njegov rad i da ga na neki način pohvale. Sa Sokojem sam uvek bio u dobrom odnosu i bio sam i u njegovim upravnim telima. Zato me raduje što su primetili da se moja muzika i dalje izvodi. Naravno, tantijeme idu preko Sokoja, što znači da i sam Sokoj nešto zaradi od toga. moram da priznam da se moje kompozicije često emituju na televiziji Klasika plus, naročito poslednjih godina.

Tribina ima važnu ulogu u našem muzičkom životu i za kompozitore i za publiku.

Udruženje kompozitora Srbije obeležava 80 godina postojanja. Vi ste bili njegov predsednik punih 15 godina. Kako danas sagledavate ulogu UKS-a i šta smatrate najvećim izazovima s kojima se suočava kompozitorska zajednica u Srbiji?

Udruženje kompozitora je uvek bilo, na neki način, jedan od inicijatora svega što se dešava u našoj savremenoj muzici. Tome su doprinele i nagrade i Tribina. Ona ima važnu ulogu u našem muzičkom životu i za kompozitore i za publiku. Sve te godine u kojima sam bio član Udruženja, trudio sam se, zajedno sa kolegama, da našu muziku što više plasiramo – ovde kod nas, a po mogućnosti i u inostranstvu. Nekada to zavisi od toga ko je predsednik i ko je u upravnom odboru. Zbog toga to ponekad ide malo gore, malo dole, ali neka konstanta ipak postoji.

Konstatovali smo da su Vaše kompozicije deo repertoara mnogih ansambala, umetnika i orkestara. Ipak, moramo priznati da je odnos orkestara u Srbiji prema srpskim kompozitorima intertan – retko se desi da se u koncetnoj sezoni na repertoru nađe neko delo srpskog kompozitora. Kako je do toga došlo i zbog čega se ništa po tom pitanju ne menja već godinama?

To je dosta teško pitanje i ne znam tačno kako je do toga došlo. Mislim da su za to odgovorni menadžmenti naših orkestara. Situacija nije ista kod Beogradske filharmonije i Simfonijskog orkestra RTS-a. Beogradska filharmonija je, na neki način, potpuno izbacila našu muziku sa repertoara. Ko je za to odgovoran, ne znam, ali pretpostavljam da je to menadžment koji pravi godišnje programe. Zašto je to tako, takođe ne znam. Smatram da Filharmonija mora da insistira na izvođenju dela naših kompozitora, jer je to važan deo naše kulturne baštine.

MEMENTO JE MOJA NAJBOLJA KOMPOZICIJA.

〰️

MEMENTO JE MOJA NAJBOLJA KOMPOZICIJA. 〰️

Kvalitet, pre svega

Šta smatrate najvećim zadatkom savremenog kompozitora – da bude inovator, čuvar tradicije, angažovani umetnik ili nešto četvrto?

Mislim – sve zajedno. Šta znači inovator – to možemo da se pitamo. Da li se to odnosi na jezik… Meni je najvažniji kvalitet samog dela. Bez obzira da li je to neoklasicistički jezik ili moderan muzički jezik, ako muzika privlači izvođače i publiku, to je ono što je važno.

Klasični razgovori sa umetnicima.

Milan Mihajlović: Veoma me raduje što izvođači vole da sviraju moju muziku