Strahinja Radoičić: Sloboda se ne dobija – ona se osvaja

Intervju sa flautistom Strahinjom Radoičićem

Strahinja Radoičić, flautista

Fotografija: Mia Bukumirović

Strahinja Radoičić je flautista, doktorand i istraživač Fakulteta muzičke umetnosti, mladi umetnik koji preispituje uspostavljene društvene norme.

Završio je osnovne i master studije u klasi prof. Ljubiše Jovanovića na Fakultetu muzičke umetnosti u Beogradu. Usavršavanje je nastavio u Parizu, u klasi prof. Klod Lefevr, gde je stekao umetničku diplomu (Diplôme Supérieur Concertiste).

Mogu se nabrajati njegova mnogobrojna usavršavanja u Srbiji i inostranstvu, nastupi na takmičenjima – od kojih je najskorije bilo u Tokiju – međutim, možda najinteresantnije polje njegovog delovanja jeste koncerta praksa.

Poslednjih nekoliko godina ostvaruje vrlo zapažene koncerte koji se, naročito u Beogradu, izdvajaju po kompozicijama koje bira za svoj repertoar, kontekstima u kojima ih izvodi, pa i po transformisanju samog izvođačkog čina.

Deluje da publici ne dopušta da sa koncerta odu bez iznenađenja i bez postavljenih pitanja. Takav jedan koncert desio se i na otvaranju prošlogodišnjeg BUNT festivala, a ponoviće se u utorak 24. februara u Bitef teatru u okviru Meseca nezavisne scene.

Povod za ovaj intervju bio je upravo koncert čudnog imena In-fl.uxus: Konce[r/p]t-ritual za flautu, traku, reč i skulpturu, ali je razgovor otišao ka mnogo širem kontekstu. Štaviše, završili smo ga pitanjem slobode i to one slobode koja se ne osvaja silom ili snagom, već strpljivim radom na sebi i prevazilaženjem sopstvenih i društvenih granica.

Karte za koncert u Bitef teatru mogu da se kupe na ovom LINKU, a OVDE su svi podaci o koncertu/konceptu koji je Strahinja zamislio.

---

Koncert kao ritual

Koncert In-fl.uxus: Konce[r/p]t-ritual za flautu, traku, reč i skulpturu otvorio je prošlogodišnji BUNT festival, a uskoro se ponavlja na Bitefu. Koja je ideja iza koncerta?

Ideja je nastala 2021. godine, kada sam osetio potrebu da se napravi jedan fizički prostor za mlade autore. Moja zamisao bila je da im doslovno pružim priliku da pišu, ali uz potpunu slobodu, sa minimalnim zahtevima koji se tiču samo mog izvođaštva – da delo bude za flautu ili za flautu uz neki dodatak. U početku je ideja bila flauta i elektronika, koja kod nas nije toliko zastupljena i za koju ne postoji mnogo literature.

U tom periodu radio sam muziku za jedan projekat u Bitefu i želeo sam da se i koncert desi tamo. Međutim, otišao sam u Pariz. Nakon povratka i perioda blokade, kada sam ponovo ostvario prostor slobode da se bavim svojim poslom, pokrenuo sam pitanje realizacije koncerta. Profesor Ljubiša Jovanović dao mi je priliku da tim koncertom otvorimo festival BUNT. Prvobitna ideja bila je da se održi u sali Lola, jer je festival snažno vezan za taj prostor. Ipak, na profesorov predlog, otišao sam da pogledam Muzej devedesetih – prostor kojim je bio oduševljen. Kada sam ga video, i sam sam se oduševio i shvatio da je za potrebe našeg koncerta i koncepta idealan.

Tako smo započeli čitav proces, naročito pisanje muzike. Sve je krenulo od flaute i elektronike. Međutim, vremenom sam shvatio da imam sve veći problem sa tradicionalnim, klasičnim izvođaštvom u kojem ja izađem na scenu, publika sluša kako sviram, bez jasne priče, koncepta ili konteksta, i sve se završi. Čini mi se da tada dolazi do greške u percepciji – publika sluša Strahinju, a ne umetnika koji interpretira muziku. Ljudi se više bave pojavom, izgledom, fizičkim gestom.

Zbog toga sam odlučio da se sakrijem iza paravana. Ali tada sam shvatio da moram da ponudim neku zamenu za sebe – pojavu sa kojom će publika morati da se suoči. Tu u priču ulazi Ana Simidžija, fantastična vajarka sa FLU-a, čiji je rad vezan za kamen i mermer, ali i za istraživanje neformalnih stanja. Za potrebe koncerta prešla je na druge materijale – vosak i staklo. Zamolio sam je da napravi skulpturu sa primesama čovekolikih figura, kako bi imala ulogu totema i fokalne tačke između mene (skrivenog) i publike.

Još jedna umetnička intervencija bila je poezija između kompozicija. Čitali su se moji stihovi, kao i jedna pesma rediteljke Ane Janković. Mihajlo Đorović ih je interpretirao, zauzimajući muški glas koji predstavlja i mene i publiku, jer sam želeo da izbrišem granicu između izvođača i slušaoca. Pesmu Meditacija, nastalu iz pozorišne predstave, snimila je glumica Gorica Regodić – njen glas podcrtava i skulpturu i ženski princip. Sve je to poprimilo dozu rituala.

Koji su kompozitori bili uključeni u projekat?

Kompozicije su pisali Mateja Nikolić, Igor Glavašić, Anja Ranđelović, Marko Vesić, Olga Janković i Matija Anđelković. Pozvao sam mlade autore koji su nedavno ili pre nekoliko godina završili Fakultet muzičke umetnosti, kao i one koji su još uvek na studijama ili usavršavanju.

Da li si dobio ono što si tražio i da li te je to što su stvorili nadahnulo da kompozicije izvedeš baš u tom prostoru?

Apsolutno. Jedino ograničenje koje su kompozitori imali ticalo se toga da dela budu za flautu i elektroniku, uz mogućnost korišćenja drugih verzija flaute. Nastale su i dve kompozicije za alt-flautu i elektroniku.

Starijim kolegama to nije predstavljalo problem, dok su mlađi kompozitori u početku imali poteškoća sa tolikom slobodom – navikli su na jasno zadate okvire tokom studija. Nisam želeo da utičem na njih. Do kraja su se sjajno poigrali tim prostorom eksperimenta.

Kompozicije su ispale potpuno različite – muzički, estetski, izvođački i atmosferski. 

Kakve su bile reakcije publike i kritike?

Komentari su bili sjajni. Postoji mala, ali posvećena grupa ljudi koja se bavi savremenim stvaralaštvom i koja je mogla da pročita i prihvati koncept. Zanimljivo mi je da, iako su komentari bili pozitivni, mnogi nisu mogli u potpunosti da objasne šta se te večeri dogodilo. Kao da je koncert prevazišao njihova očekivanja i ostavio ih u promišljanju. To mi je drago – znači da je otvoren prostor za razmišljanje.

Dobili smo i sjajnu kritiku Dunje Savić, koja je precizno razumela i predstavila koncept. Ono što smo uradili bilo je razumljivo i prijemčivo, ali drugačije u odnosu na lokalni kontekst.

Rekonceptualizacija koncertne prakse

Promenadni koncert na Kolarcu

Fotografija: Privatna arhiva

Ovde se nameće pitanje rekonceptualizacije koncertne prakse. Nedavno si održao i koncert na Kolarcu u okviru promenadnih koncerata i tu si postavio program na taj način da si izborom kompozicija ostvari jednu sliku, pejzaž u okviru Baha koji se našao na početku i na kraju programa. Kako zapravo to isto pronalaziš i u delima koja nisu komponovana za tebe, već ih biraš iz literature za flautu?

Imam jasne izvođačke preferencije, ali potom razmišljam koja dela mogu da povežem i u kakav kontekst da ih smestim. Lokalno izuzetno vapimo za kontekstualizacijom. Muzika sama po sebi, nažalost, ne znači mnogo; tek u kontekstu dobija novo značenje i drugačije deluje na slušaoca.

Jedan od komentara koji sam čuo posle koncerta na Kolarcu, a čini mi se da može da se poveže i sa tvojom drugi nastupima, tiče se toga da je koncert izgledao kao da sviraš na nekom konkursu ili takmičenju. Kako se kao solista osećaš sam na sceni u dodiru sa publikom isred sebe?

Da, to stvarno jeste zanimljivo zbog toga što mi duvači nemamo mnogo prilika da sviramo solo bez klavira. Taj koncept koji lokalno kod nas ne postoji, osim kod pijanista, drugačije je iskustvo, novo, nešto što nama nije blisko. Oseća se atmosfera usamljenosti – što je pijanistima jako poznato i o čemu stalno pričaju – a nama ostalima nije to blisko.

Doživeti to je sjajno iskustvo, istovremeno i oslobađajuće. Ima tu nečeg megalomanskog u suočavanju sa samim fizičkim zahtevom sviranja takvog koncerta jer nije lako svirati solo instrument sa tolikom količinom programa, bez mogućnosti za pauzu. Treba imati i koncetraciju, mentalnu stabilnost, a opet ostvariti i stilske razlike među delima.

Svakako fantastično isksutvo za koje mislim da bi svi trebalo da se oprobaju.

Da li se tvoj doktorat nastavlja na priču oko već pomenute rekonceptualizacije?

Apsolutno je tako. Naslov disertacije zasniva se na kontekstu rekonceptualizacije izvođačkog čina. Zamisao svakako počinje od Andrea Žolivea, kompozitora koji je napisao ogroman broj kompozicija za solo flautu. Paradoksalno je da se on kod nas smatra za savremenog kompozitora, a po mnogim parametrima ne pripada savremenom izrazu, a ni hronološki jer je preminuo pre sada više od pola veka.

On ima u svojoj muzici nešto što je izuzetno bitno, a to je vraćanje na arhetipe i u muzičkom i u humanom smislu. Zatim, vraćanje na primitivnog čoveka, primitivno društvo, na bazu ljudske civilizacije, stalno referisanje na Afriku i orijent kroz francuski filter. On me je inspirisao da istraživanjem dođem do savremene muzike. Kao posledica toga došla je misao o rekonceptualizaciji i promenama u poetskom, dramskom, likovnom i svakom drugom smislu samog izvođačkog čina.

Da budem malo konkretniji u doktoratu ću se baviti samim pitanjem šta se to desilo sa samim izvođačkim činom, izvođačem, partiturom, publikom, ali i tehnologijom. Na programu bi trebalo da budu razna dela stranih i srpskih autora koja su imala umetničke intervencije u kontekstu muzike. To su razne intervencije poput korišćenja pedala na klaviru kao rezonatora, elektornike, učestvovanje publike i sl.

Da li misliš da je lako otvoriti tu temu?

Moram da kažem da lokalno uviđam veliki problem koji se tiče toga da ljudi koji žele da se bave savremenom muzikom prolaze kroz proces menjanja percepcije i pristupa samoj toj muzici. Konrektno, svi smo naučili tradicionalan pristup muzici, ali u savremenoj muzici to mora da se promeni. Tu se govori o radu na tonu, tehnikama koje su se na globalnom nivou izuzetno razvile i postoji ogromna literatura o njima. Čini mi se da bi u formalnom obrazovanju trebalo da imamo određene predmete koji će se baviti upravo tim savremenim stvaralaštvom. Ima nekog pomaka, svakako, ali ide sporim tempom.

Susret umetnika i publike

Tokom prošle godine imao si i koncert u Parizu, kao i nastup na takmičenju u Tokiju. Možeš li reći nešto više o tome?

U Parizu sam svirao isti program kao na Kolarcu, na poziv Stefana Fridriša u sali Korto. Imao sam potpunu slobodu izbora programa. Akustika je izuzetna, naročito za solo duvački instrument, pa sam nastojao da istražim šta kao solo flautista mogu da pronađem u samom zvuku te dvorane i njene akustike.

Što se tiče Japana, to je bilo jedno dvoetapno takmičenje Asian International Flute Competition. Veliki izazov je bio taj što sam bio jedini iz Evrope i što su svi ostali bili azijatskog porekla. Oni dolaze iz nekog drugog sveta, okruženja, sa mnogo boljim instrumentima i visokim standardom obrazovanja. Boriti se sa tim nije lako, jer je to sasvim drugi svet za nas ovde.

Nastup na takmičenju Asian International Flute Competition

Fotografija: Privatna arhiva

Kada govorimo o svim tim koncertima koji su se desili, da li osećaš različite reakcije publike u odnosu na to gde sviraš i kojoj publici?

Razlike su očigledne. Meni je trebalo dosta vremena da naučim šta publika zapravo voli u zavisnosti od samog lokaliteta. Kada je u pitanju Francuska publika je izuzetno obrazovana po pitanju umetnosti i muzike. Ona je otvorena za nove stvari i želi da ih čuje. Verujem da je to tako zbog tog istorijskog momenta i, uopšte, razvoja umetnosti u Francuskoj.

U Japanu je bilo dosta drugačije jer je kontekst takmičenja, ali sam dobio lepe komentare za izbor samog programa i za ostvarene interpretacije. Lepo je videti da i mi iz ove sredine dobijamo potvrdu izvan naših granice budući da stalno mislimo da smo lošiji od njih.

Lokalno gledano, zavisi. Postoji određena grupa koja je željna da čuje nove stvari, ali ipak ogroman broj nije. Mislim da je to pogrešno jer to utiče na kvalitet i na sam razvoj umetnosti u našoj sredini.

Umetnik i društvo

Fotografija: Marko Đoković/Beogradska filharmonija

Kakva je pozicija mladog umetnika danas i u Srbiji, ali i u svetu? Koji su izazovi sa kojima se ti ili i tvoje kolege susreću danas?

Ima mnogo izazova i problema. Oni se tiču pre svega uslovia rada i obrazovanje. To su izazovi sa kojima mlada osoba mora da se izbori. Uvek se vraćam i na finansije za koje smo kod nas poslednjih godina jako uskraćeni.

Fantazija o slobodnom umetniku je danas ili luda ili pogubna stvar.

Neophodno je da se više putuje kako bismo mogli da stvaramo kriterijume i u odnosu na sebe same, ali i na društveo i kod nas i spolja. Nedostaje nam i više orkestara i prilika da kao solisti nastupamo i sviramo koncerte sa njima. Signal koji dobijamo danas je da nema mesta za sve i onda to utiče na kvalitet rada koji vremenom opada. Sama ideja da moramo da idemo negde radi usavršavanja jeste pogubna i razočaravajuća.

Čovek koji se rodio u nekoj zemlji trebalo bi da u njoj nastavi tu tradiciju i da na taj način doprinosi svojoj zemlji i njenom razvoju. To je, po mom mišljenju, deo patriotizma i nacionalne misije.

Muzika u društvenom kontekstu

Voleo bih da se dotaknemo još i ove teme. Održao si sa kolegom Markom Vesićem predavanje na konferenciji Blokada, kada ako ne sada? na Instutu za sociološka istraživanja sa temom Umetnost zvuka, otpor i politička mobilizacija: Uloga muzike u studentskimn protestima u Srbiji. Koja je uloga muzike u Srbiji bila tokom protesta?

Najveći deo našeg rada bila je već pomenuta rekontekstualizacija muzike. Doslovno, kako je muzika koja je nama već poznata menjala kontekst. Nama je bio fascinantan taj proces dešavanja sa različitim žanrovima muzike kroz istoriju, kao i to na koji način smo mi tu istu muziku reinterpretitali za potrebe protesta.

Postoje i loše strane toga kao što je Ćacilend i puštanje muzike kao vid provokacije. Oni su se fokusirali na turbofolk muziku i muziku koja je imala nacionalne primese. To je smetalo zbog toga što se izrabljuje nacionalna ideja i patriotizam na pogrešan način. Došlo je do stvaranja ogromne tenzije. Studenti su koristili izvornu ili etno muziku, džez, klasičnu muziku, pa i muziku Ex-Yu prostora.

Sloboda se osvaja prvo na ličnom nivou, pa onda i na nivou društva

〰️

Sloboda se osvaja prvo na ličnom nivou, pa onda i na nivou društva 〰️

Koja je uloga muzike u Srbiji mimo protesta?

Ne znam. To što me sada pitaš jeste najveće pitanje! Moje trenutno mišljenje jeste da muzika, u odnosu na neke druge umetnosti, ume da bude najbrža u prenosu poruka, ideja i emocija. To znači da muzika ima tu ogromnu snagu komunikacije. Mislim da je najveći uticaj muzike da se čovek zapita, da pokrene neki misaoni proces. S druge strane može da predstavi i beg od realnosti i pruži publici komfor usled silnih stresnih dešavanja. Isto tako ona jeste moj lični način da iskomuniciram nešto što ne mogu rečima da kažem.

Neizbežno pitanje slobode

Kada govorimo o umetniku kao društvenom biću, šta smatraš da danas izvođač treba da poseduje da bi bio relevantan i da ga drugi čuju i vide?

Moram najpre da kažem da on danas mora da zadovolji potrebe tržišta. Uvek sam mislio da mladi umetnici moraju najpre da se afirmišu, da steknu ugled i priznatost, pa kada sve to steknu onda mogu da istupaju iz tih tradicionalnih okvira. Naravno, ko je hrabriji on ne mora da čeka ni to.

Mislim da danas umetnik mora da bude neko ko može da utiče na misao društva – da rekonstruište, da postavlja pitanja, da ukazuje na promene. Dugotrajno prihvatanje nekih standarda uvek vodi ka lošem.

Da li upravo taj princip promene pronalaziš u svim delima ili kompozitorima koje stavljaš na svoje programe?

Naravno i kompozitori sami, ali i konteksti u kojima osmišljavamo programe koncerata. Neće se isto pročitati Bahova kompozicija na nekom koncertu koji je posvećen isključivo Bahu, i na koncertu na kom se pored Baha nađu i dela Takemicua, Žolivea i sl. Koncert će u potpunosti dobiyi drugu atmosferu. Ne verujem u umetnost koja je sama objašnjiva i razumljiva. Mislim da smo napredovali dalje od toga i da su stvari mnogo kompleksnije.

Kako gledaš na pitanje slobode?

Pitanje slobode je pitanje kom se izuzetno često vraćam. Skoro sam u jednom razgovoru sa svojom drugaricom baš o tome pričao, jer mi je ona ukazala da se u svim našim razgovorima nekako dotaknemo pitanje slobode. Često se setim fantastičnih primera među kompozitorima. Navešću Šostakoviča, kompozitora koji je trpeo ogromnu represiju, ali se borio za sebe.

Voleo bih da i danas mladi veruju u sebe i da se bore za sebe, da eksperimentišu, da znaju da moraju da napravre doslovno pet hiljada puta neku grešku i da će se pet hiljada i prvi put razrešiti sve.

Nastup na takmičenju Asian International Flute Competition

Fotografija: Privatna arhiva

Jako mi je zanimljivo i to što Marina Abramović u jednoj svojoj knjizi piše: „Veliki umetnik ima jednu neverovatnu ideju u svom životu, genijalni ima dve, a pre te jedne je morao da ima sijaset isprobanih“. Jedino istraživanjem i eksperimentisanjem možemo doći do smisla.

Da li misliš da umetnik sam po sebi sa tim statusom umetnika ima veći stepen slobode samim tim što se izlazak na scenu smatra njegovim izlaskom iz zone komfora? Da li ti ovo ima smisla?

Ima smisla, ali moram da dodam da je to isto i stvar percepcije. Dosta sam razmišljao o pritiscima koji postoje u svetu klasične muzike, naročito zbog toga što je put umetnika nekada kao sport. Umetnik konstantno mora da radi na sebi.

Ta scena se predstavlja kao jedan prostor gde je umetnik u potpunosti eksponiran, nag, može sve da se vidi na njemu i on nema gde da se sakrije. To može da bude loše po umetnika. Sa druge strane shvatio sam da je to i izuzetno oslobađajuće isksutvo jer neko može da bude na sceni potpuno ogoljen, ali da mu niko ne može ništa.

Pomenuću i Katalin Ladik čije smo performanse mogli da vidimo krajem prošle godine na festivalu Šare i šavovi. Mi tu sad možemo da diskutujemo o tome da li je to umetnost ili nije, ali ako to sve stavimo po strani videćemo osobu koja se usudila! Neke stvari koje nama danas nisu toliko dramatične, revolucionarne, kao što je na primer golotinja – u tom trenutku je to bio momenat rušenja norme.

Pronalazim nešto izuzetno herojsko i umetničko u tome da čovek ako ima neku ideju u koju je uveren i kojoj je posvećen, za koju potpuno zna da je to to – da se mora izboriti za nju.

Ipak, ja danas ne mogu da zamislim da se u ovoj našoj sredini ponovo desi nova Katalin Ladik ili Marina Abramović.

Nažalost da. Promenilo se dosta stvari od tada. Najveći uticaji jesu svakako tekovine našeg društva i političkog uređenja. Ta dešavanja su nas bacila u zapećak. Mi se ne borimo da promenimo to, već smo prihvatili kao pravila neke igre. Tu onda i kultura staje. Loša strana toga je i to da ako su nama te stvari predstavljene kao tabu, mi onda pomeramo granice i parametre prihvatljivog naniže.